Вођу са власти може отерати само смрт

Александар Вучић од Србије прави државу какву свет још није видео. А, ако он успе у својим намерама, неће је ни видети, Србија неће постојати.Систем владавине, који диктатор ствара већ четири године, поједини опозиционари описују као неку врсту политичког аутизма. Вучић заиста, злоупотребом државних институција, у строго контролисаним медијима креира лични паралалени маркетиншки универзум, који у потпуности игнорише стварност. У његовој представи Србија има изузетан економски успон, криминал и корупција готово да су искорењени, полиција штити грађане, правосуђе је независно, нема цензуре, поштују се демократски принципи, Србија је уважавана у свету, а чери парадајз је заправо мутирана риба лист… Било би лепо да је тако, али његову сабласно смешну бајку демантује реалан живот, тврди новинар Магазина Таблоид Предраг Поповић, некадашњи уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде, и дугогодишњи Вучићев сарадник и пријатељ

Какав је економски успон Србије најбоље знају милиони грађана гурнутих у беду и безнађе, који немају шансе да нађу посао или раде у робовласничким условима за 200 евра, колико принц престолонаследник Данило списка на две туре пића по елитним београдским сплавовима. Док принц баханалише, његови вршњаци, свесни да немају никакву наду, скачу са зграда и мостова, вешају се или секу вене.

Колико је овај режим испунио обећање о борби против корупције најбоље илуструју примери ослобађајућих пресуда за Станка Суботића Цанета, Звонка Веселиновића, Михаља Кертеса и осталих диктаторових добровољних или принудних спонзора.

У Србији су чак и криминалци претворени у карикатуре. Уживели су се у комичне улоге контраверзних бизнисмена, а сви су проваљени.

Зна се ко отима јавна предузећа, приватне ресторане, легате, пољопривредна имања, ко муља с тендерима и страним донацијама. Све се зна, али џабе кад су мафијашки гангови само подземне филијале владајућег картела.

Какву улогу у овом калифату имају полиција, тужилаштво и судови, видело се у изборној ноћи у Савамали, кад су Вучићеви комплетни идиоти, како униформисани тако и они под фантомкама, у ситне сате рушили зграде, хапсили и злостављали случајне пролазнике. Све се зна, постоје докази о сарадњи полиције, градске управе и криминалаца, али истрага стоји у месту више од четири месеца. Нису разрешени бројни случајеви насиља комуналних полицајаца над грађанима. Напротив, режим иде корак даље и даје неуставна и незаконита овлашћења обичним контролорима да у аутобусу пишу прекршајне пријаве против сиротиње која нема 90 динара за карту. На следећем нивоу режимског фашизма вероватно ће чланови Српске напредне странке добити овлашћења да на лицу места хапсе или туку сваког ко каже „Ја сам гладан” или, далеко било, „Вучићу, педеру”.

Колико год Вучићев политички аутизам био очигледан, он је и комплексан. Поред пропагандног универзума, који служи искључиво заташкавању стварности, постоји и други, дубљи, мрачнији и погубнији слој, с оне стране закона. У том миљеу владају Вучићеви јуришно-казнени одреди, који черупају све што стигну – туђе послове, фирме, спортске клубове, медије, напросто све што вреди.

Најсвежији пример најезде напредњачких термита је фудбалски клуб Војводина. Преузимање клуба добро је припремљено. Акција је почела на католички Божић прошле године, кад је ухапшен Зоран Шћепановић, председник Управног одбора Војводине и председник Заједнице клубова Суперлиге Србије. Шћепановић, власник предузећа „Максим и цо.” и сувласник брода „Скипер”, ухапшен је под сумњом да је учествовао у малверзацијама пољопривредним земљиштем у власништву града Новог Сада. Према оптужници, од децембра 2004. до јула 2008. године извршена је незаконита замена земљишта између „Максим и цо.” и Новог Сада. Иако од тада до данас није промењена намена коришћења тих парцела, а самим тим није ни остварена никаква противправна корист, Шћепановић је провучен кроз притвор, истрагу и медијско блато. Притеран уза зид, напустио је клуб који је подигао на ноге и оспособио да конкурише Звезди и Партизану.

Почетком септембра Војводину су и званично преузели људи од поверења браће Вучић, посебно оног млађег. На место председника Управног одбора постављен је Војислав Гајић, а за првог оперативца Драгољуб Збиљић. О њима је Магазин Таблоид писао много тога што би, да је Србија правна држава, већ одавно постало предмет надлежних тужилаштава. Гајић, бизнисмен из вуковарског села Бобота, добар део своје пословне империје изградио је уз помоћ бивше војвођанске власти, тачније речено Бојана Пајтића.

Захваљујући тој вези, Гајић је, наводно, без конкурса и тендера, бесплатно добио градско грађевинско земљиште за изградњу хотела „Холидеј Ин”. То ће додатно увећати Гајићеву импозантну имовинску листу, на којој се посебно истичу хотел „Александар” и ергела лимузина на каквој би му позавидео и колега Ричард Хилтон.

Да би сачувао и проширио империју, Гајић је на време напустио Пајтићев и прешао у Вучићев табор. Истим путем је, иако не добровољно, кренуо и Драгољуб Збиљић. Притиснут с две кривичне пријаве за утају пореза, Збиљић је пристао да сарађује с Вучићевим картелом. И, не жали се. Судски поступци су замрли, а бизнис процветао. Његово предузеће „Електротехника Јужна Бачка”, које се раније бавило само препродајом секундарних сировина, уназад три године добило је неколико изузетно уносних послова. На највреднијим тендерима Електропривреде Србије, РТБ Бора, Рафинерије Панчево, Топлане „Ниш”, Министарства енергетике и других државних фирми и институција, Збиљић је добио послове вредне око 50 милиона евра. Пажњу јавности привукао је испумпавањем воде из колубарског рудника „Тамнава”, једном од спорних тендера у коме је одређену улогу имао и Вучићев свемоћни кум Никола Петровић.

После свега, Збиљић је од стране нових незваничних владара северне српске покрајине, бате Андреја и батице Звонка Веселиновића, постављен за управника ФК Војводина. На промоцији, иако су намесници Гајић и Збиљић представљени као беспрекорни „ауторитети из пословног тима”, нису преварили никога, нарочито не старе навијаче, одлично упућене у дешавања у клубу.

„…Немојте овде стати, ево Звонка Веселиновића, Станка Суботића…Дајте још те привредне елите у клуб, то је оно што Новосађани желе, да Војводина постане исто говно као Црвена Звезда и Партизан.”

„Тачно се види да је СНС преузео клуб. За две-три године биће боље. Андреј Вучић и Звонко Веселиновић воде клуб, какав Збиљић…” „Па, ови су бољи од Тротера…” – наводи се у неким коментарима на клупском Фејсбук-налогу, где стари навијачи Војводине критикују нову управу, подржану напредњачким ботовима.

На овом „спортском” примеру види се суштина промене власти у покрајини. Док је владала Демократска странка, главну реч у Војводини је имао искључиво Бојан Пајтић, моћнији од Бориса Тадића и Драгана Ђиласа, а камоли од њихових рођака и сарадника. Пајтићев наследник на месту покрајинског премијера Игор Мировић не може ни да сања тако аутономан положај.

Историја односа Вучића и Мировића, дуга две деценије, обележена је константним сукобима. Мировић је четири године вршио притисак на Вучића, захтевајући свој део власти којег се дочепала Српска напредна странка. Као озбиљан политичар старог кова, није пропуштао прилику да господару да до знања како му не би било паметно да га превари, да не би у јавност испливали многи детаљи о његовим коруптивним комбинацијама. Вучић се одупирао колико је могао, да би на крају ипак подвио реп, задовољио Мировићеву амбицију да постане „Пајтић после Пајтића”.

Међутим, то није значило да се Вучић предао, него да рат тек почиње. Мировић има функцију, али не и реалну моћ. Сав утицај у Војводини носе Андреј Вучић и Звонко Веселиновић, код њих је и нож и погача, они одлучују ко шта може и сме да ради.

Поред пословних, они обављају и политичку контролу.

Иако је остао у Вучићевом окружењу, Мировић је етикетиран као човек од поверења Томислава Николића. Та позиција добија на значају с приближавањем председничких избора, који ће озваничити раскол између Вучића и Николића. Како сада стоје ствари, актуелни господар Србије не намерава да подржи нову кандидатуру свог политичког тате. Вучић ће урадити све што може да би Николића отерао у пензију и на елегантан начин решио се немилог сведока своје прошлости. Ни Тома се томе не би много опирао кад би био толико наиван да поверује у Вучићеве гаранције да неће кварити политичке и пословне интересе синова Радомира и Бранислава. Ако нико други, Тома се добро уверио да Алекова реч вреди као Андрејева лична карта.

– Једини искрени и озбиљни опозициони конкурент Вучићевом председничком кандидату може да буде само Николић – написао је бивши члан групе Идоли, и вечити саветник Небојша Крстић оно што диктатор мисли.

У припреми коначног обрачуна између Вучића и Николића значајну улогу може да има Игор Мировић. Зато му је Вучић елиминисао утицај на финансијске комбинације у покрајини, а за политичког контролора поставио „зрењанинског Исуса” Горана Кнежевића, повратника у Владу, овог пута на место министра привреде.

Добро каже стара кинеска пословица – здрав човек има хиљаду жеља, а Вучић само једну, да влада сто година. Да ће се Фиреру испунити та жеља није уверен само он, него и сви његови саучесници у окупацији Србије. Све је њихово (државне институције,фирме, медији, паре…), могу да раде што год хоће, без икакве обавезе према законима и здравом разуму, нико им ништа не може. Зато сваким својим потезом понижавају интелигенцију грађана. Примитивну бахатост одмах је презентовала и свежа министарка државне управе и локалне самоуправе Ана Брнабић.

Агенцији за борбу против корупције пријавила је да, између осталог, поседује стан од 327 квадрата, који је 2014. купила на кредит, и џип Тојота Рава 4, вредан око 40.000 евра, који је узела на лизинг. Рате за стамбени кредит и лизинг, као и остале животне трошкове, каже, покрива с министарском платом од равно 88.825 динара! Можда она јесте финансијски Худини, па може да без допуне кућног буџета, да покрива све те трошкове, али сви нормални грађани с правом у то сумњају, а чак и Небојша др Стефановић сумља. (Није важно за ову тему, али, пошто се и сама хвали, ред је поменути да госпођица Брнабић поседује и две куће на хрватском острву Крк, једну од 167, другу од 30 квадрата. За њих не отплаћује кредит, добила их је у наследсво).

Занимљивија је и имовинска пријава новог министра културе и информисања Владана Вукосављевића. Експерт за корпоративно лобирање и продају некретнина, у својој 54. години нема ништа, имовинска карта личи на њега, ћелава је и потпуно празна. Много је успешнији, дакле богатији, Вучићев двоструки кум и господар Никола Петровић. Можда је касно да се утврди порекло његовог првог милиона, свеједно да ли је стечен уз помоћ тате Раце, газде Цанета или неког трећег, недавно је Саша Радуловић, лидер покрета „Доста је било”, на најконкретнији начин показао како послује кум Никола.

Радуловић је Тужилаштву за организовани криминал поднео кривичну пријаву против Петровића због сумње да је извршио кривична дела злоупотребе службеног положаја и злоупотребе у вези с јавном набавком. Пријава је поднета због основане сумње да је Петровић, са позиције директора Електромреже Србије, 2013. године са привредним друштвом „ААА-1 Рент” д.о.о закључио штетне уговоре о четворогодишњем закупу два аутомобила марке БМW.

Цена закупа возила, које је ЕМС по истеку периода закупа требало да врати власнику, износила је 145.200 евра, док би за куповину тих истих нових возила по каталошкој цени, који би трајно остали у власништву ЕМС-а, требало издвојити 107.580 евра. Током спровођења ове јавне набавке, на писмени захтев фирме „ААА-1 Рент”, наручилац ЕМС је за 24 часа променио услове из конкурсне документације.

Првобитни критеријум да потенцијални продавац поседује флоту од минималних 1.500 возила смањен је на 275 возила. Осим што су критеријуми прилагођени фирми „ААА-1 Рент”, на овај начин прекршене су одредбе Закона о јавним набавкама којима је прописано да наручилац, по истеку рока предвиђеног за подношење понуда, не сме да мења нити да допуњује конкурсну документацију. Ове махинације Вучићевог кума документоване су у службеном извештају антикорупцијског тима тадашњег министарства енергетике, развоја и заштите животне средине, који је формирала министарка Зорана Михајловић. Извештај, састављен још у јулу 2013.године, завршио је у фиоци, јер министарка Михајловић није имала смелости да се супротстави директору ЕМС-а Николи Петровићу. За злоупотребу службеног положаја, која је причинила штету већу у 1,5 милиона динара, запрећена је казна од две до 12 година затвора – наводи се у саопштењу покрета „Доста је било” поводом кривичне пријаве против Николе Петровића.

Наравно, као и оптужујући извештај, тако ће и кривична пријава завршити у некој фиоци.

Да није тако, да Тужилаштво за организовани криминал ради свој посао, многи челници напредњачког картела, кумови и батице одавно би били процесуирани, а њихов вођа не би уређивао све медије у Србији већ, евентуално, само зидне новине у Забели.

Но, без обзира што се то не уклапа у планове владајуће касте, патологија коју шире и на којој профитирају не може да траје колико би они желели. Засад, диктатор се добро држи. Има коњске живце (то није једина сличност), али и они све чешће попуштају.

Изварао је многе сараднике, истрошио је њихово стрпљење, па мора да смишља изговоре и старе лажи прекрива новима. Један од незадовољника је Никола Селаковић. Кад га је сменио с функције министра правде, Вучић му је понудио да бира хоће ли да буде градоначелник Београда или шеф Безбедносно-информативне агенције. Селаковићев одговор је био у стилу – дај шта даш. Време је прошло, екс-министар је уместо нове службе добио обећање да ће бити, ни мање ни више, кандидат за председника Србије.

– Може, али кренимо редом, прво одржи реч и постави ме на чело БИА – затражио је Селаковић.

Није био задовољан одговором, зато је опет почео да у друштву од поверења прича истину о Вучићу.

– Кад год кажем нешто што му се не свиђа, напросто му видим у очима како његови лекови престају да делују – недавно се наругао Селаковић диктатору, иако је због таквих шала, а и конкретнијих офирања, пао у немилост.

Како год било, Вучићу није лако. Ма колико био поремећен, и он зна да неће моћи довека да са својих пет-шест добро организованих зликоваца контролише незадовољство милиона незадовољних грађана. Пре или касније, уместо ове компромитоване, коруптивне и килаве опозиције, неко нормалан наћи ће начине да каналише бес жртава напредњачког картела. Пукнуће трпило и доћи се време за свођење рачуна. Тада ће Вучић, поред психијатра, морати да затражи и помоћ јаког адвокатског тима.

НОВУ КЊИГУ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702

А 1. Министарска морална громада

– Нисам морална креатура – тврди министар културе Владан Вукосављевић поводом текста из прошлог броја МагаЗина Таблоид.

Не демантује ниједну чињеницу наведену у тексту овог аутора, али не свиђа му се закључак да је морална креатура, као и његов нови шеф Александар Вучић. У неколико следећих смс-порука потврдио је тачност моје процене његовог моралног лика.

Понудио сам му да закаже састанак у Министарству културе и информисања, да га детаљно обавестим о претњама које ми свакодневно упућују Вучићеви „кољачи”, као и о осталим бруталним притисцима о којима поседујем обимну документацију, па нека онда изда саопштење у коме ће осудити ту врсту обрачуна с неподобним новинаром. На тај изазов министар је одговорио у вучићевском стилу:

– У власти учестујем мање од месец дана. Нисам упознат са детаљима, нисам допринео, нити ћу допринети било чијем „прогањању”. Ваш рат или „рат” није мој. Нисам министар ни полиције ни правде, па зато кажем да нисам надлежан, а да је мој рат, свакако да није, без обзира што не одобравам прљаве методе, ко год да се њима користи… Коначно, све до некаквог сукоба (чију природу не знам), ти си са Вучићем био близак пријатељ и сарадник, а не ја.

У покушају да одбрани свој морални интегритет, министар се сакрио иза тврдњи да не зна, није обавештен, није надлежан… Наравно, ниједном речју није показао жељу да буде упознат са чињеницама, не пада му на памет да се замери диктатору. Успут, рекао је и делимичну истину, био сам близак сарадник Александра Вучића. Не кроз политику, већ радећи свој новинарски посао у његовом листу „Правда”. Управо с тим дисквалификацијама Вучић је прогонио Славка Ћурувију, објашњавајући да је Ћурувија био сарадник Мире Марковић, зато – ко га јебе. Уосталом, у време кад сам сарађивао с Вучићем, Вукосављевић је био члан ДСС-а и пословни партнер Драгана Ђиласа. Дакле, он увек уз власт, ја у опозицији. Тај тренд ће се наставити, бар до ослобођења од напредњачког картела и њему припадајућих моралних креатура

Предраг Поповић, Таблоид