Војин Ракић: Или буна на дахије, или крај

Овај текст објављујем зато што ни као отац, ни као грађанин Србије ни као људско биће које је сопственик одређеног моралног статуса, немам право да одћутим педофилске оргије о којима смо ових дана слушали. Користићу речник који није типично академски, јер ово није тема са којом може да се такав речник носи.

Ако као грађани ове земље и као народ будемо прешли преко оргија које су над нашом децом вршили задригли, облапорни, педофилни примерци хуманог материјала из странака владајућег фашистичког режима, можда нам више нема спаса. Ни као земљи, ни као народу.

Горе од овог нема. За ово се не зна ни из најмрачнијих турских времена. Ако се не постарамо да СВИ виновници сносе одговорност и буду осуђени на најдуже затворске казне, изгубићемо одсудну битку. Битку за нашу децу, битку за нашу будућност. Пораз у тој бици представљао би фаталан исход за овај народ. Он би значио крај.

Не заборавимо да систем „социјалне заштите“ и судије, било по политичком диктату, било по диктату новца, већ одавно тргују нашом децом и старатељствима над њима. Одузимају се деца политичким противницима режима. То чине судијски пропалитети, са циничним изговором да је тако одлучио центар за социјални рад, кога морају да слушају јер корумпиране протуве у њима раде „све у најбољем интересу деце“.

Последњи пут да је у Европи забележен случај одузимања деце политичким противницима било је давних педесетих година прошлог века у Франковој фашистичкој Шпанији. Но, педофилске оргије није практиковао ни Франков режим

Зато су више него наивни позиви да судска или извршна власт (конкретно судови и тужилаштва) нешто делотворно учине поводом педофилских оргија. Зашто би трговци децом зарад политичких позиција у судској или извршној власти заштитили објекте своје трговине од педофилских протува? Наравно да неће.

Последњи пут да је у Европи забележен случај одузимања деце политичким противницима било је давних педестеих година прошлог века у Франковој фашистичкој Шпанији. Но, педофилске оргије није практиковао ни Франков режим.

Вучићеве фаланге су и у томе превазишле своје мрачне идеолошке узоре, све време еуфемистички тепајучи себи прво да су “радикали”, а сада “напредњаци”.

Не заборавимо да су грађани Србије, а зашто не рећи и српски народ, били велике жртве фашизма двадесетог века. Судбине једног броја људи и њихових породица, од којих многе и лично познајем, не могу нормалног човека оставити равнодушним. Управо је анти-фашистичка традиција нешто чиме Србија може да се подичи, те јој зато примитивни покушај гајења фашистичке идеологиије стоји као ружна туморска маса. И то не бенигна, већ канцерозна.

А најболније су судбине наше деце. У „Дари из Јасеновца“ гледали смо те судбине. Не улазећи у уметничке домете тог филма, желим ипак констатовати да су неке сцене из њега дубоко потресне. Страдање деце од окрвављених руку које покреће извитоперена душа Наде Шакић (која је после бекства у Јужну Америку себи наденула уметничко име „Есперанза“, што на шпанском значи „нада“), нешто је што ниједног иоле нормалног човека, без обзира на националну припадност, не може не навести на некакву реакцију.

На жалост, наша деца данас проживљавају судбину Даре из Јасеновца. Предмети су трговине, одузимања од родитеља који не подржавају мафијашко-фашистички режим, било да бивају слата у хранитељске породице, било да их, у случају развода, на старање добија режимска ботовска хуља

На жалост, наша деца данас проживљавају судбину Даре из Јасеновца. Предмети су трговине, одузимања од родитеља који не подржавају мафијашко-фашистички режим, било да бивају слата у хранитељске породице, било да их, у случају развода, на старање добија режимска ботовска хуља, јавна или кетмански прикривена, такијски притворна, док пристојан, честит родитељ добија забрану да своју децу виђа или му се, најчешће, додељује такав „модел“ виђања који сваки истински контакт између родитеља и детета обесмишљава.

Но, и од горег има горе. Педофилске оргије фашистичких фаланги биле су нека врста „јавне тајне“ за коју сам први пут чуо још пре више година, и то баш од дугогодишње пријатељице из Јагодине. И сваки пут, до дана данашњег, нешто ново о томе сазнавао. Нисам веровао да је “баш тако”. Слушао сам и о томе шта са нашом децом раде криминализоване судије користећи систем „социјалне заштите“ као инструмент. Нисам веровао да је баш тако.

И заиста, био сам у праву. Није „баш тако“. Много је горе. Тек када сам упознао жртве трговине децом и старатељствима над децом, као и морално унакажене отпаде од људског рода из судова и система „социјалне заштите“ који се баве тим видом трговине, тек када сам чуо сведочења, видео фотографије и установио да су педофилске оргије још горе него што сам слушао од људи који су за то знали, схватио сам да је грех на мојој души што нисам веровао да је све то “баш тако” страшно као што је приказано у емисији „живот прича“ или у причама моје пријатељице из Јагодине.

И зашто се и даље ћути ко је све учествовао у педофилским оргијама? Помиње се неколико људи, а знамо да је било много више примерака хуманог материјала (њих никада нећу именовати као “људе”) подржаваних од стране режимске фукаре. Да ли је Ана Брнабић прихватила “Палмин” позив да учествује и сексуално општи са малолетним девојчицама? Зашто о томе ћути особа која за све зна, шеф кабинета Ане Брнабић, Милош Поповић?

Да ли је Ана Брнабић прихватила “Палмин” позив да учествује и сексуално општи са малолетним девојчицама? Зашто о томе ћути особа која за све зна, шеф кабинета Ане Брнабић, Милош Поповић?

Јадни су „аргументи“ да су децу подводили родитељи. То ни за трунку не аболира перверзне гњиде. То само значи, да осим што те гњиде треба згазити, и такви родитељи заслужују робију – па макар разлог подвођења ћерки и понекада синова била финансијска немаштина.

Скоро подједнако тужна је вера да ће институције овог „система“ да „истраже случај“. Наравно да неће. Ако је била у питању јавна тајна, за њу је знала и БИА која зна све могуће до бесмисла небитне детаље из наших приватних живота, детаље који су занимљиви за оне који гледају некакве задруге или на пример шпанске серије. Замислите само надреалну ситуацију да је Јагодина и пола Србије знало, а да је БИА била необавештена.

Али знало је наравно и тужилаштво. Ако је знало, а није реаговало, оно је саучесник у педофилији, саучесник у подвођењу малолетница и малолетника, саучесник у злочину. Коме може пасти на памет да ће такви да „истраже случај“? Злочинац да гони самог себе? Загорка Доловац да заштити девојчице које подводе они које она покорно опслужује?

Један наш познати књижевник је јуче написао на твитеру да све што је чуо може само да лечи „Ксанакс“. Не може. За ово је једини лек буна на дахије. Зашто? Зато што од овог нема горе. Ако се преко овог пређе, прешло се преко најгорег

Један наш познати књижевник је јуче написао на твитеру да све што је чуо може само да лечи „Ксанакс“. Не може. За ово је једини лек буна на дахије.

Ако ми као народ, као грађани Србије, као грађанско друштво, нисмо у стању да зауставимо дивљање фашистичких фаланги, идемо право у морални суноврат и на крају, неминовно, у биолошки нестанак као етничка заједница.

Зашто? Зато што од овог нема горе. Ако се преко овог пређе, прешло се преко најгорег.

Ако епилог не буде вишегодишња робија за носиоце зла у овој земљи, ми не можемо даље.

Скоро је сваки експеримент над нама већ извршен. И над нашом децом. Овај који је сада обелодањен је без преседана. За њега нема опроста. Ни највећи хуманиста не може ово да опрости, ма колико се трудио. Ни највећи хришчанин не опрашта непокајаном грешнику. Грешнику који не жели да се покаје, већ напротив жели да настави да поступа као до сада.

Повучена је црвена линија. Њено црвенило нас заслепљује. Иза те линије је крај.

(Аутор је редовни професор, управник Центра за филозофију Института друштвених наука и директор Центра за биоетичке студије)

НСПМ.рс