17.07.2016. се навршава седамдесет година од мученичког страдања легендарног српског герилца из Другог светског рата Драгољуба Драже Михаиловића. Тим поводом разговарали смо са унуком Драгољуба Михаиловића, Војиславом Михаиловићем чланом председништва Српске Народне Партије.
Kако видите улогу монархије у данашњем свету? Мислите ли да се она свела само на фолклорну и формалну улогу?
Не мислим да је монархија форма која има само репрезантативну улогу. Као пример, данас у Енглеској види се да монархија попуњава празнину између власти и избора. Монархија је брана која спречава успостављање диктатура, као што је случај у републикама, које лако склизну у диктатуру. Стога сам ја заговорник монархије, а ми бисмо с поносом могли да наставимо континуитет монархије у Србији, као и наше династије. Примери модерних европских земаља, као што су Шведска, Норвешка и друге, показује да монархија није ретроградна и да би Србија могла да буде једна таква земља. Имали бисмо јефтинијег суверена, јер председник више кошта од монарха. Монарх има своје личне изворе финансирања, док је председник на терету државе много више, него савремени монарси.
Мислите ли да је могуће да монархија поново оживи у Србији?
Мислим да је могуће, али одмах да искажем једну резерву – прошао је дуги низ година и за то време народ је васпитаван у духу републике, а он је противан монархији. Требало би радити на томе да се монархија афирмише, како би народ схватио све њене предности. После одређеног низа година, требало би расписати и референдум, те покушати променити политички систем.
Коју династију видите у тој улози?
Наравно да ту видим нашу династију Карађорђевић, као легитимне наследнике својих славних предака.
Kако је било расти и одрастати у периоду у ком је Ваш деда представљао персонификацију зла за тадашњи, југословенски простор?
Морам бити искрен и рећи да су моји покојни отац и брат имали више проблема, јер тих година, од ’46. до ’60, прилично се негативно гледало на потомке људи који су били противници тадашњег режима. Ипак, у време мог детињства то и није толико потенцирано, па нисам имао много проблема. Данас је време другачије – људи ми на улици прилазе из уважавања према мом деди и ономе што је чинио, прилазе ми и са пуно хвале причају о Дражи, због чега сам поносан. Верујем да је позитивно мишљење постојало у већини породица у Србији тог доба, али се о томе није смело причати. Деведесетих је тај табу срушен, па се почело говорити о херојима Другог св рата. О Србима треба писати истину – да смо имали два антифашистичка покрета и несрећу да смо имали грађански рат, који је, пре свега, био погубан за Србе. Вероватно и данас последице тог рата преживљавамо. У ондашњој Југославији су изједначавани усташе и четници и свако ко следи даље ту лажну симетрију, ради против интереса своје нације и државе Србије, а нажалост, сада се поново потенцира та лажна симетрија, мада реалних разлога за то више нема, јер ако се у време СФРЈ то могло правдати неким братством и јединством, иако је у питању лаж, данас више за то нема основа.
Докле се одмакло са проналаском места на којем за сада почивају посмртни остаци Вашег деде?
Није се одмакло ни мало у односу на деценије уназад. Постоје тенденције одређених људи, који тобож паушално, одређују тачно место, побадају крст, држе опела… Њихова улога је лоша, јер као да раде у служби некадашњих комуниста, да сакрију траг где се налазе кости легендарног генерала Михаиловића. Чак је и рад комисије веома сумњив. Када се те структуре у нашем друштву промене, сазнаћемо истину. Јер они који су крили истину, не желе да је покажу ни сад.
Сматрате ли да је направљен позитиван искорак у последњих неколико година у смислу реалнијег сагледавања улоге Равногорског покрета у Другом светском рату?
Можда је тај искорак направљен од ’90. на овамо, и сигурно је то велики помак. Чак и у уџбенике је ушло другачије виђење улоге партизана и четника, јер се данас ипак говори о два антифашистичка покрета. У последњих неколико година стиче се утисак да постоји тенденција да се вратимо поново уназад, у смислу поновног стигматизовања ЈВуО и изједначавања четника и усташа и других фашиста на овим просторима.
Нису ни претходни помаци да се рехабилитује ЈВуО били зато што је то власт хтела, већ је постојао притисак међународне јавности и самог народа да се истина сазна и да се престане са лажима, али истина није речена до краја и то је озбиљан проблем.
Шта мислите да је потребно учинити да се старе српске поделе најзад превазиђу и да ли је тако нешто уопште могуће, у тренутку кад се друштво политички све више дели на оне прозападно и проруски оријентисане?
Поделе је могуће превазићи, али се прво мора наша новија историја истинито исписати, тако да се зна шта су биле заслуге, а шта злодела оба покрета и на тој историјској истини направити национално помирење које би ту тему ставило у страну, по угледу на Шпанце и Русе. Тако више не би било полемике, али само на бази историје засноване на истини. Морамо да знамо оно што су наши дедови учинили добро, али и оно што је учињено лоше. Убеђен сам да је ЈВуО имала много више заслуга, него партизански покрет. Могуће је помирење, јер оно је виђено и код Шпанаца и код Руса, зашто не би могло и код нас. Данас и актери који нас деле, уопште не верују у те лажи, већ они сами добро живе на тој лажи, користе се њоме по старој латинској «завади, па владај», а знамо да и туђини често на овом простору владају управо тако – они нас и свађају и мире, но ако боље размислимо, ни потомци ових и оних немају интерес да буду завађени, јер је наш интерес јединствен, а то је просперитетна Србија.
Да је Дража данас жив, шта мислите да ли би био прозападно или проруски оријентисан?
Мислим да је он био школовани војник, пре свега, високи официр и генерал, те се не би упуштао у политику као војник, а опет, и за време Другог светског рата су му савезници били антифашисти, јер у оно доба су и Запад и Руси били антифашисти, стога је сарађивао и са једнима и са другима.
Да ли ће Срби икад престати да се деле и да ли је могуће уједињење српске деснице с обзиром да су разлике буквално у нијансама?
Српска десница као и све друге деснице у Европи, а они се популарно зову народњачке партије, али због пежоративног израза су преименоване у народне, имају четири стуба на којима се заснивају – 1. Право које не угрожава друге, али које уважава права већинске нације; 2. Вера већинске нације, која опет не треба да угрожава мањинске, религиозне групације, али не сме ни вићинску да ставља у подређен положај; 3. Породица, као основна ћелија друштва; 4. Тржишна, одговорна, привредна економија.
И наше десне партије имају ову основу и немају повода за међусобне размирице, сем ситних интереса који вуку у једну или другу страну. Надам се да ће се у будућности ујединити све у једну, десну партију, и да ће се тада показати да је Србија десно оријентисана, да су Срби родољубив народ. Овако имамо подвалу да леви владају а десне странке имају 2/3 гласова. Грађани су вишеструко изварани и подељени.
СНП, чији сам члан председништва, представља конзервативну партију центра, по узору на Путинову Јединствену Русију и ЦДУ Ангеле Меркел. То је млада партија некомпромитованих људи, који је воде. Национални програм СНП-а је у основи државотворни програм Војислава Коштунице коме је придодато оно по чему је председник Ненад Поповић познат, а то је снажна економска компонента.
Kоја је Ваша порука за читаоце нашег портала?
Оно што морамо да сачувамо у данашње време јесте наш идентитет, а њега можемо сачувати ако пазимо наш језик, културу, писмо и све оно што нас чини Србима – да надиђемо све поделе, па и људе који их праве и умањују нашу снагу. Нема сумње да ће Србија и овај простор увек бити попуњени, али ја бих волео да то буду грађани Србије који су по духу стари, европски народ, који баштини традиционалне, европске вредности.
