Сећам га се још од ономад када се као тек васпостављени четнички војвода, у време студентских демонстрација 1992. против фракционаша ЦК КПС Слободана Милошевића, „објашњавао“ са таксистима испред Савезне скупштине. Већ тада се видело да ће постати нешто, па макар и најпознатији политички первертит у Србији, пошто га године тамновања због сукоба са Микулићем и Поздерцом нису спречиле да наследнику њихове идеологије у Србији поново полети у загрљај, заогрнут кукуљицом патриотизма, и буде му подршка у најцрњем периоду новије српске историје.
Превалио је Војислав Шешељ преко главе све што су му сервирали – тамнице, самице, четништво, губитак „колача“ којим је дијаспора почетком 90-их подржавала развој националних странака у матици, ратишта и војевања, подршку Милошевићу у време НАТО бомбардовања Србије 1999. године, скоро 12 година у Хашком суду и један подужи штрајк глађу. И бејаше једини Србин који из Хага изађе жив!
Изабравши по својој вољи да буде доживотни ђакон са маргине, био је ту кад год је требало букати, арлати, победити али обавезно предати меч, замајавати народ празним причама, ударати у добоше али не очекивати више од одобреног. Све је покорно извршавао.
Шешељ: Добио сам дипломатски пасош
И ево докле је, својим стрпљењем и упорношћу догурао. Да буде ађутант свом „малом од палубе“, бившем млађаном радикалу коме је подрезивао крила таман колико је требало, политичком посинку који му је иза леђа растурио странку и бацио га у запећак.
На политичкој сцени Србије сада је опет „свој на своме“, сигуран да ће и овога пута играти увежбану ролу маркетиншког барда и свачијег трбухозборца, али и да ће безбедно седети уз ногу владару. И доста је, ништа више није ни тражио.
Задовољан што је поново међу главним вестима у новинама и што се са безбедне удаљености поново јуначи испразним прозивкама Хрвата и муслимана, најавом кандидатуре за председника Србије пристао је да у новој Вођиној олигархији буде страшило за плашење што душебрижника на Западу, што домаће квазидемократске опозиције, која оваква каква је чак ни њему није до колена.
Српска тајна служба је све знала о Шешељу: Протува из Сарајева
Не смета му ни што је монета за поткусуривање, нити што му интелект и искуство пореде са Зораниним или Шутановчевим. Зна он зашто све то трпи. Кад је могао Драшковић да пише говоре усташи Шпиљку, ово мало медијског шепурења пред изборе у Србији су „мачји кашаљ“, показао је већ много пута. У тој прећутној трапми са Вођом, по принципу „ја теби послушност а ти мене враћаш у Хаг“ нема „зле крви“, већ само деценијама испробаван тривијални покушај садашњег и преобраћеног радикала да покажу способност.
А Вођа сеири и наплаћује сва ранија муштрања, ужива у понуђеној понизности и храни га „на кашичицу“. Тужан портрет сарајевског Доријана Греја.
Б. Живанчевић, Вести
