ВОЈИСЛАВ ТАНКОСИЋ Живот и деловање у периоду 1903—1915: Стратег Гарибалдијевог калибра

Опште уверење да је свака четничка глава која падне у борби за ослобођење С. Србије и Македоније, у ствари, “нова крвава тапија којом се доказује право Србије на југ”, поново је активирало окупљање комитских чета. На историјску позорницу ступило је покољење “које је поднело највеће жртве, али које је пожњело и највеће успехе25. У Наредби врховног команданта војске краља Петра, од 6. октобра 1912. у Нишу, види се од коликог је значаја Косово било за припремање и мотивацију народа: “… Развијте српску тробојку и пронесите је, победоносну, кроз наше тужно и осветничко Косово. Оно нас зове да на Косову, изгубљену нашу драгу Стару Србију, на Косову и вратимо…”26 Јован Цвијић је писао да је “Србија опкољена земља, а да су Срби ухапшен народ” и да она “тек са Старом Србијом чини целину, која има услове за живот и за економски развитак”27.

Танкосић је својим комитама причао о Арнаутима, њиховом менталитету, начину борбе. Колико су га поштовали сведочи и овај запис: “Просто, мораш да га волиш и поштујеш… Због бистрине схватања ствари, воље, одлучности и храбрости, поштован је међу комитама као нико… Није било ниједног његовог четника који не би положио живот за њега…”28. Танкосићеве војничке способности поређене су са Гарибалдијевим (“стратег и организатор Гарибалдијевог калибра”). Добровољце је обучавао у Прокупљу. Ту је одбио да прими Гаврила Принципа због његове слабе конституције, што му овај никада није опростио. Долазили су му младићи из свих неослобођених српских крајева. Било је и оних жељних пустоловина, али је већина била понесена националним осећањем и жељом да “свако учини нешто за српску ствар”29. Уочи рата, код регента Александра су одржавани састанци на којима га је комитски војвода упознавао са стањем у Старој Србији и Македонији. Са тим подацима Александар је одлазио у Генералштаб где су цртане топографске карте са правцима будућих операција. Српска влада је покушала да искористи Арнауте у предстојећем рату против Турака. У ту сврху, током 1912. на Косову је боравио и Танкосић. Успоставивши везу са арнаутским првацима дотурао им је оружје које је слала српска влада. Са Исом Бољетинцем је предводио Арнауте у сукобу са Турцима у околини Митровице средином јуна и почетком јула 1912. О стању на овом подручју детаљно је обавештавао Министарство иностраних послова.

На почетку рата било је формирано око 30 чета са око 4.000 четника. Пре званичног отпочињања непријатељстава, Танкосићев Лапски четнички одред је 2/3. октобар 1912. напао турску караулу “Репоњу” (код Мердара), док је код карауле “Мирковци” претрпео губитке, због чега се морао повући. Око 160 четника, Танкосић је груписао по “њиховим психичким особинама”. Уз најхрабрије воднике постављао је хладнокрвне заменике, а уз младе почетнике постављао је старе четнике.30

То је био самоиницијативни чин, јер су се, по свој прилици, “црнорукци” плашили могућег договора балканских савезника и Турске, што би одложило рат, а самим тим и ослобођење Старе Србије и Македоније. Танкосић је требало да на фронту Моравске дивизије ИИ позива неопажено зађе иза непријатељских јединица и ту започне дејства тек када отпочну ратне операције редовне војске. Њихов задатак, у првој фази, био је припремање терена, поправљање путева, спремање места за српску артиљерију и утврђивање важнијих положаја. Сукоб је био жесток, а Турцима су помагали и Арнаути. Два мања одељења Танкосић је поставио према караулама “Репоња” и “Мирковци”, док је са главнином ударио према Мердарима. Мердарску чету сачињавали су штаб одреда, благајна и комора. Са њом је остао и Танкосић. Команду над васиљевачком четом, поверио је воднику Радулу и у њој су били најискуснији четници: чувени Арсо Косовац, добровољци из Босне Ђуро Шарац, Мустафа Голубић, а као извиђачи, додељени су им били Вуксан Хајдук, Властимир Мошо Комита и богослов Јован Аранђеловић. Трећа чета, коју је водио Ђилић, а чији је заменик био Станко Миленковић, имала је задатак да из карауле Дубнице, освоји “Репоњу” (која је доминирала над арнаутским селом Дубицом). Док су прву караулу заузели, око друге је вођена жестока борба. У извештајима српске војске са фронта види се да је “дошао Танкосић и направио русвај!”31 Борба је трајала три дана и три ноћи. Комите су гинуле уз песму. Турци су “мртве пљачкали, а рањене живе, полако, али страшно на тихоме жару пекли и ножима сецали…”32. У борбу се, потом, укључила и Моравска дивизија ИИ позива. О жестини сукоба сведочи и податак да су из строја била избачена 1352 наша војника и официра. Командант Моравске дивизије ИИ позива (пуковник Милован Недић) је захтевао Танкосићеву одговорност, али због подршке војног врха, коју је комита имао, до тога није дошло. Звучи невероватно да је Врховна команда за ове догађаје сазнала тек по окончању операција33. У овим борбама Танкосић је показао своје стрељачко умеће. Погодио је једног Арнаута, који је са неке узвишице “мартинком” прецизно погађао комите. Када је та узвишица освојена, нашли су овог Арнаута са прострељеном главом34. После Мердара, преостале комите прикључене су левом крилу Шумадијске дивизије. Дивизија се кретала за Моравском бригадом све до села Сеферна, а одатле ка Куманову, да би 28. октобра избила на простор између села Бунарџика и Миладиноваца. Ту се спојила са снагама Прве армије. Тешко је даље пратити кретање комита. Највероватније да је Танкосић учествовао и у бици код Велике Хоче, док се о учешћу у другим већим биткама (Скопље, Битољ, Кичево) не може поуздано тврдити (мада се у Споменици XXXИИ класе Војне академије наводи да је учествовао и у тим борбама). Сигурно, да су акције Танкосићевих четника намерно изостављане у послератној литератури и из идеолошких разлога. Ослобођење Косова имало је велики одјек код Срба. Алекса Шантић је певао о “враћању царства”, а у свим већим градовима држане су литургије. Када је академик Љ. Ковачевић сахрањивао јединца погинулог у Кумановској бици, над одром је рекао: “Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Душану и Лазару, кажи свима косовским мученицима да је Косово освећено!”35 Већ 1. јануара Танкосић је ванредно унапређен у чин мајора и одликован Карађорђевом звездом са мачевима.

У Другом балканском рату учествовао је у Брегалничкој бици, а потом се активно укључио у збивања која су претходила Првом светском рату. Било је покушаја да “црнорукци” изврше притисак на Пашића уочи преговора са Бугарима и потписивања мира у Букурешту 1913, како би се Србији осигурала десна обала Вардара. “Црнорукци” су се противили арбитражи руског цара и одлучно су се залагали за “интегралну” вардарску Македонију. Нападали су Пашића и његове радикале да покушавају себи да приграбе славу ратних победника, иако заслуге за то припадају војсци. Међутим, слава је имала и своје наличје. Војници су просјачили по гробљима, пијацама, приватним кућама, а комите су чекале да и на њих дође ред за лечење36.

У сукобу између хомогене владе старорадикала и осталих политичких странака активно су учествовали и официри (на чијој је страни био и војвода Путник). Најжешћа расправа вођена је око тзв. Уредбе о приоритету37. За подстрекиваче сукоба оптуживани су Апис и чланови “Уједињења или смрт”, који су се састајали у Танкосићевој кући, уз “тиквешко вино и мезе”38. Последица овог сукоба била је отказивање послушности у појединим касарнама. У Ваљеву је командант Дринске дивизије одбио да изађе и поздрави министра привреде Велизара Јанковића. Најгласније незадовољнике влада је преместила из Београда у унутрашњост, али је краљ одбио да пензионише Танкосића и Аписа. Сукоб са старорадикалима ишао је дотле да је Танкосић ошамарио Живојина Балугџића (посланика у Атини), који је требао да посредује између “црнорукаца” и Пашићеве владе, назвавши га “нитковом, који нитковске послове свршава”.39 Танкосић је чак предлагао да лично он “убеди” владу тако што ће “повући Пашића за браду”40. Заједно са војводом Вуком и Миланом Павловићем Џилом, Танкосић је сачекао Стојана Протића пред његовом кућом и упозорио га “на уверљив начин” да се “не игра ватром, јер ће, иначе, једног дана, одлетети у ваздух заједно са кућом и целом фамилијом”41. Разлог је био могућност да Протић прихвати место војног министра. Ови сукоби биће један од разлога одржавања Солунског процеса, где би, да је тада био жив, Танкосић доживео Аписову судбину. Могуће је да је и владика Николај Велимировић посредовао, како би се ситуација смирила, “јер су на прагу били много важнији догађаји”42.

____________

25 Из беседе владике Николаја на помену Љ. Давидовићу у Краљеву, 25. фебруара 1941; исто, 203
26 МИАВ, Збирка Вариа, к-23, п-9
27 Никола Стојановић, Босанска криза 1908—1914, Сарајево, 1958, 86
28 Балкански рат у слици и речи, 7, 3. март 1913, 108
29 Јован М. Јовановић, Јужна Србија од краја 18. века до ослобођења, Београд. 1939, 37
30 Календар “Просвета” за 1934, 27
31 Детаљне описе сукоба на Мердарима дају: Први балкански рат 1912—1913, И, Београд. 1959, 465; С. Ђурић, Дневник победа, Србија у балкаиским ратовима 1912—1913, Београд. 1990, 57, 287; С. Скоко, Војвода Радомир Путиик, И, Београд. 1985, 249; Добровољци у ратовима 1912—1918, Београд, 1971, 47—50; “Балкански рат у слици и речи”, 8, 10. март 1913, 118.
32 Исто. У једној караули, пошто је ослобођена, комите су пронашле тројицу својих другова, које су Турци испекли. “Илустроваиа ратна хроника”, 34 (1912—1913), 278—279.
33 Војвода Живојин Мишић, Моје успомене, Београд, 1985, 237
34 С. Ђурић, Дневник победа, 54
35 Ј. Томић, Рат на Косову и С. Србија, Н. Сад 1913, 116 и даље; С. Станојевић, Сриско-турски рат 1912, 192
36 МИАВ, Фонд ОГВ, к-156, ф-Ш, п-55, 56
37 Радило се о томе да ли на званичним светковинама почасно место треба да припада грађанскнм или војним представницима власти. Одлучено је да то место припада цивилима само када представник цивилне власти представља владу. У свим осталнм случајевима, то место је припадало војним властнма.
38 Б. Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, И, Београд. 1996, 70. Исти аутор бележи да је цео комшилук долазио код Танкосића због доброг вина “којег је држао у бурету од 10 акова” и које су “разносили у порцијама”.
39 Д. Живојиновић, исто
40 Б. Глигоријевић, нав. дело, 70
41 М. Ракић, Конзулска писма 1905—1911, 327
42 Тајна превратна организација, Солуи, 1918, 33

наставиће се…