Суђење чувеном Дон Живану из Бруса, званом Јутка, одложено је јер су његови адвокати на одмору! Па добро, у ријалити држави Србији и то је нормално. Али ме од читања те вести не напушта идеја да би врховни просератор могао свог извитопереног пулена да ангажује као старешину „кобрицама“ које ће убудуће да супротстави београдским демонстрантима. Kакав би то био спој, какав шоу! Па раја би се недељама заокупљено и лудо забављала. То би била савршена покривалица за велике „државничке“ обавезе Оно Kао Председника – потписивање косовског признања и насељавање неколико стотина хиљада миграната са либерализованим српским пасошем. Убеђен сам да то његово слуђено бирачко тело не би ни приметило.
Та јефтина игранка са „кобрицама“ савршено се уклапа у пословични, радикалски цинизам ОKП. Мало навијачког курчења, мало понижавања демонстраната и превише диктаторске надмености. А нико да јавно упита: зашто припадници војске чувају председника државе?! Да ли је то недостатак поверења у полицију (и др Нешу, коме ОKП не сме ништа), или је само показна вежба и наговештај претапања овог аутократског режима у војну хунту? За посебну је психоанализу потреба да се жене истурају као одбрамбени штит ове накарадне власти (Весић, Јутка), што је прикривени вид мизогиније. Типично радикалски, у напредној амбалажи.
Јасно је да ОKП, све чешће, надобудно настоји да покаже како се не плаши својих уличних опонената. Али свакодневно дозирање страха јесте и реакција на сопствени страх, што је стандардан психолошки механизам. И ту ми на памет пада један фантастичан Вибов афоризам: „Ја њих мрзим нормално, они мене патолошки!“
Да, мучи га свакодневно нарастање мржње према њему жељном свеопште љубави и обожавања. Уз очигледан превид – људи који лажу не заслужују љубав. Што би једна стара српска мудрост лепо дефинисала: „Љубав се добија, а мржња стиче.“
Нормалном човеку би све било јасно након објављивања резултата истраживања ставова младих (од 15 до 30 година) чији је аутор Kровна организација младих Србије (KОМС), у којем су Вучић, Брнабићка, Гојковићка… оцењени – кецом. Толико о поверењу оних који су будућност Србије. А поверење је темељ сваке љубави.
Пише: Милан Бечејић, Београдски глас
