У време владавине Катарине Велике (1762-1796), главни орган који се бавио спољнополитичком шпијунажом био је Колегијум спољних послова Русије на челу са једним од најобразованијих дипломата својег времена – грофом Никитом Паниним, „најискуснијим, највеселијим, најраднијим човеком на мом двору“, – тако је о њему написала Катарина II у тренутку ступања на престо.
Пре свега, обавештајном активности су се бавили сами амбасадори Руске империје. Они су поткупљивали утицајне политичаре, давали мито, вршили компромитацију политичара који нису били склони Русији, а у неким случајевима радили су и на њиховој физичком уклањању. Гроф Панин је овако поучавао своје сараднике:
„Сарадник Колегијума спољних послова треба да зна да врбује отворене присталице и прикривене обавештајце, да подкупљује званична лица и другостепене чиновнике, да пише лаконски и тачно шифроване и отворене дописе у отаџбину, не по раније утврђеној форми, већ у зависности од ситуације“.
На место “Тајне канцеларије” Петра Великог, Катарина II 1779. године ствара тајну поштанску службу, која је била под управом Колегијума спољних послова, под именом “Црни кабинет”. Она се бавила цензуром поште страних дипломата. На њеном челу се налазио Степан Шешковски.
Степан Шешковски је водио истражне радње против знатних лица и направио је цели систем изнуђивања одговора, о чему се препричавало са ужасом. Причало се да су чак и светске даме за интриге биле бичеване лично од руку Шешковског. У исто време, Шешковски је ревносно посећивао цркву, чак је и мучења изводио у просторији окићеној иконама и за време јаука и раздирућих душу крикова, он је читао акатист Исусу Христу и Деви Марији.
Сама Катарина Велика користила је европску пошту само у случајевима када је желела да садржај њеног писма буде познат трећем лицу. Тј. „Црни кабинети“ Беча и Берлина постајали су центри за ширење дезинформација и пропаганде руске политике.
По информацијама које је добијала руска царица путем цензуре, може се претпоставити да је ауторима писама било свеједно да ли ће она за то сазнати или не. Али, било је и обрнутих случајева. Тако је француски министар Монмори написао свом изасланику у Петербургу да Француска подржава и да ће и даље подржавати шведског краља Густава III и да од Русије очекује да врати шведској краљевини земљу, коју је ова освојила 1772. године. Читајући копију овог писма, Катарина II је са стране написала:
„Још се никада нисам сусрела са депешом, у којој је тако отворено демонстрирано непријатељство Француске, као у овој. Овде је савршено јасно да Француска жели да умањи, ослаби и унизи Русију. Неумољиви непријатељ Русије!“
Цензурисана је била и преписка „унутрашњих“ непријатеља царског система. У годинама 1790-1792 пратила се преписка учесника круга московских масона: Алексеја Кутузова, Ивана Лопухина, кнеза Николаја Трубецког и њиховог идејног вође, истакнутог руског филозофа и новинара Николаја Новикова. Од сваког писма су прављене две копије. Једна је слата кнезу Алексеју Прозоровском, градоначелнику Москве, а друга – у Петербург, грофу Александру Безбородку, главном управнику поште. С најзанимљивијим писмима је упознавана сама царица.
Међутим, или су цензори били нискоквалификовани или су учесници преписке знали за интерес ка садржају њихових писама, у априлу 1791. године Алексеј Кутузов пише из Берлина кнезу Николају Трубецком:
“Не усуђујем се да говорим отворено, јер су писма предмет радозналости ниткова, жељних да ово читају.”
У писму другом пријатељу, Ивану Лопухину, он је свој страх од писања објаснио тиме да су се “појавили подли и срамни нерадници, који покушавају да читају оно што ми говоримо једни другима.”
Испоставило се да тајна цензура више није тајна за оне који се прате. Због тога, московски директор поште Иван Пестел покушао је да се оправда пред својим предпостављеним – Александром Прозоровским:
“Ваша Екселенцијо, из писма Кутузова можете видети да је он веома незадовољан што се његова писма крајње непажљиво отварају … Мада и након мене управник поште Риге отвара писма, али ја верујем да он зна свој посао и не изазива сумњу код дописника. Као доказ томе да нико од овдашњих не сноси кривицу је то што московски дописници Кутузова не показују такву врсту незадовољства.”
Случај московских масона се завршио претресом, прогоном неколико из њих и затварањем у Шлиселбуршку тврђаву Николаја Новикова. Тако је “Црни кабинет” Катарине Велике организовао први прогон масона у Руској империји.
Милена Цмиљанић,
