Војска Србије постаје Војска Југоимпорта

* Непосредно пред централну свечаност на полигону Никинци, начелник Генералштаба генерал Диковић изјављује да војна вежба „Челик 2017“ има за циљ да представи тренутне способности система одбране Србије и истовремено наглашава да се приказују средства у развоју. Војне вежбе се никад не изводе са средствима у развоју већ се то ради на опитним полигонима

Југоимпорт – СДПР је де јуре државно предузеће са традицијом у промету наоружања и војне опреме (НВО), али де фацто представља партијски привилеговану компанију без контроле власника, односно државе.

Данас Југоимпорт све више преузима улогу доминантне развојне институције, производног гиганта, грађевинског предузећа, али и монополисте у промету средстава НВО. И тако држава сама себе доводи до парадокса у којој једна њена компанија постаје конкуренција другим. Тако се надлежности Војнотехничког института постепено преузимају од стране Југоимпорта, што води ка његовом даљем финансијском слабљењу и одласку стручњака. Каква је перспектива развојних пројеката ВТИ попут хаубице сора 122 мм или беспилотног авиона Пегаз када имамо конкурентне Југоимпортове пројекте хаубица Соко 122 мм или беспилотни хеликоптер Стршљен? Истовремено док се затварају фабрике „Застава камиони“ или „ФАП“, оснажује се Југоимпортов производни комплекс „Борбени сложени системи“ у Великој Плани. Нови пројект Југоимпорта је изградња фабрике стрељачке муниције у Узићима чија би се производња практички преклапала са производњом фабрике „Први партизан“ из Ужица. Уместо да анализирају моделе унапређења производње и превазилажења актуелних проблема наменске индустрије, Југоимпорт се намеће као директна конкуренција државним фирмама са идентичним или веома сличним производним портфолијом. У конкретном случају, дисперзија производних капацитета „Првог партизана“ са увећањем производње и понуде би представљало решење у најбољем државном интересу, али партократија то сагледава са аспекта приоритетног личног интереса.
Забрињавајуће је да Југоимпорт креће и са грађевинском делатношћу доводећи до апсурда вредност имовине којом управља Војска Србије (ВС). Како последњих година нема нити једног новог озбиљнијег ино купца у домену НВО-а, партијска ћелија СНС-а у Југоимпорту је одлучила да уведе у оперативну употребу ВС своје развојне пројекте. Прва идеја је била да се 6 самоходних хаубица НОРА Б-52 замени за касарну „Јакуб Кубуровић“, али како Министарство финансија није дало сагласност на такву врсту размене, стручњаци су се сетили соломонског решења – „донација“! Тако се закључком Владе „поклања“ Југоимпорту касарна на најатрактивнијој земунској локацији, који заузврат ничим изазван Војсци „поклања“ 6 НОРА. И тако креће позиционирање Југоимпорта чак и на грађевинском тржишту Србије. Јасна је намера да се разменом донација избегава плаћање ПДВ. Сем тога, забрињава и нетранспарентно мењање Правилника о опремању војске по коме се донирана средства уводе у ВС без икакве сагласности и испуњења тактичко-техничких захтева (ТТЗ). Наиме, испитивања у Техничком опитном центру (ТОЦ) спроводиће се по диктату Југоимпорта односно карактеристика које он као произвођач дефинише, а не ВС, као што су дотадашњи правилник и здрав разум налагали.

И по први пут у историји, ВС добија на поклон сложене борбене системе који нису прошла испитивања у ТОЦ-у по захтеву тактичког носиоца. О техничким карактеристикама хаубице НОРА може се дискутовати свуда, али не и тамо где је неопходно, у ВС. Тактички недостатак хаубице је коришћење „коритасте“ колевке топа као код руског топа М46 130 мм, што за последицу има да аутоматски пуњач оруђа не може да пуни при свим елевацијама тако да максимална брзина паљбе од 4 гранате у минути није најбоље решење виђено у свету. Наравно дискутабилан је и релативно мали капацитет ауто-пуњача (12 граната) који условљава унапред познато пуњење што је у реалности обично непознаница. С обзиром на принцип борбеног дејства самоходне артиљерије („схоот анд сцоот“), тактички је упитно да ли треба инсистирати на потпуном оклопљавању возила.

Међутим, ВС по већ поменутом Правилнику о опремању нема ни прилику да таква питања поставља. Уколико се има у виду чињеница да се инвестиција Југоимпорта у фабрици у Великој Плани највећим делом односила на обраду панцирних челика, разумљиво је због чега се инсистира на тешком оклопу. Објективно, својим наруџбама ВС неће обезбедити исплативост улагања и производње хаубице, али Југоимпорту је комерцијално потребна НОРА у оперативној употреби ВС.

Непосредно пред централну свечаност на полигону Никинци, начелник Генералштаба генерал Диковић изјављује да војна вежба „Челик 2017“ има за циљ да представи тренутне способности система одбране Србије и истовремено наглашава да се приказују средства у развоју. Војне вежбе се никад не изводе са средствима НВО у развоју (посебно не са оним која поседују привремене БГ регистрацијске таблице), већ се то ради на опитним полигонима. При томе нема потребе да се возачима и помоћном особљу Југоимпорта издаје на реверс униформа да би се обезбедила „једнообразност“ на полигону или да се импресионира потенцијални купац или дипломатски кор. Закључак генерала Диковића да ће са тим средствима ВС бити јача, имплицира да ће сасвим сигурно проћи испитивања и намеће императивно ТОЦ-у задатак да елаборат уради „како треба“. Кредибилитет ТОЦ-а не занима ни начелника Генералштаба нити надлежне генерале. Такву одговорност они неће делити са пуковницима ТОЦ-а.

Очигледно је да се слична процедура „донације“ припрема и за вишенаменска оклопна возила Лазар и Милош јер једино на тај начин могу проћи ригорозна испитивања ТОЦ-а. Наиме, за „точкаше“ постоје студије које је војска израдила, али да би се очувао и заштитио научноистраживачки кредибилитет ТОЦ-а, Генералштаб би морао „подесити“ своје већ дефинисане ТТЗ. Међутим, као „донација“ свако средство НВО може да се уведе у оперативну употребу све док ВС поседује атрактивне грађевинске локације. Јер новца за регуларну набавку нема.

Партократијски утицај Југоимпорта се експлицитно види и у кадровању у систему одбране где су свог кандидата поставили за помоћника министра за материјалне ресурсе. Дугогодишње искуство профитабилног деловања је тиме доведено у експлицитан сукоб интереса. Само чињеница да План јавних набавки у области одбране и безбедности коју потписује НГШ ВС долази на верификацију код помоћника министра за материјалне ресурсе довољно говори о томе ко је и на који начин преузео управљање опремањем ВС.

Устав Србије експлицитно наводи да је ВС под демократском и цивилном контролом, али се нигде не објашњава како такав еуфемизам спровести у дело истовремено избегавајући партијску контролу владајућег естаблишмента. Како би избегли било какву могућност да ВС постаје Војска Југоимпорта, неопходно је суштински радити на деполитизацији Војске, посебно код функција које имају одговорност доношења одлука. Србији не треба Југоимпорт који ће својим монополизмом уређивати односе у трговини НВО, а партијским утицајем утицати на унапређење официра и опремање ВС. Југоимпорт мора искористити своје потенцијале и преузети одговорност за даљи координирани развој наменске индустрије кроз најбоља ЕУ искуства холдинг система. Од тога ће директно зависити да ли ћемо имати Војску Србије или Војску Југоимпорта односно владајуће камариле.

Никола Лунић, Данас.рс