Војско моја, кукала ти мајка

Те ’99, док су бомбе праштале по народу, тадашњи начелник Генералштаба (чувен по томе што је на првом појављивању у Хагу, баш онако војнички и достојанствено, закукао да су оброци ко за врапце, а не за генерале), обичавао је да свакодневно води тешки бој са мешаним месом код земљака у једној познатој београдској кафани.

Све док газда кафане, иначе познат по оштром језику, који никог не бренује, није запитао докле земљак генерал мисли да трпи Милошевића и његову јалову тактику “ускурчи се, па на све пристани”.

– Па, шта да радим – слегнуо је раменима генерал, таман ухваћен између беле вешалице и ражњића.
– Пуч, мајку вам вашу официрску! Пуч! – раздрао се Каре, а генерал је покупио фамилију и више га та кафана није видела.

Где нестадоше они негдашњи официри, па и ови послератни, комунистички? Јесу носили титовку и на њој петокраку, али опет, тињао је у њима неки понос, па и инат својствен славним претходницима из оних правих, српских ратова.

У Шапцу беше неки капетан Дробњак, Србенда из Црне Горе, који је мало-мало па добијао забрану напредовања, због поганог језика.

– У време Информбироа, провокатор сврати до комшије на чашицу ракије, како је некад био ред – прича капетан у глуво доба, уз мастику заплењену на пријавници од грешног македонског Шиптара. – Па га приупита: је ли, части ти, шта ти мислиш о Старом?

– Ј..о му пас матер! – дрекне комшија.

– А, што море? – пита овај даље, а све трља руке.

– Како што?! Мојој браћи сва имовина, а мене шупаљ нос до очију!

– Ама, не питам те за твог старог, аветињо, но за друга Тита!

– Ааааа, за њега… Па што га зовеш Стари, није ти ваљда ј..о матер!

Ми, проста војска, смијуљимо се кришом, а капетан грохотом, па све понавља – “ахаххахах, је л’ ти ј..о матер!”

А, шта данас имамо од славног официрског кора? Шаку башибозука залуталог у униформу, људе без части који стоје ко усрани голубови пред узурпатором.

Замислите једног, Боже ме прости, војводу Мишића како стоји пред Пашићем упишан од страха да ли ће бити смењен или ће и даље добијати дебелу државну плату. Пробајте да у неком бунилу видите Мишића како покорно салутира и по наређењу краља Александра, мегаломана и суманутог југоидеалисте, повлачи своју претходну одлуку, свестан да краљев налог значи потпуну пропаст?

– Данас само Ја одговарам, они ће други дан – смешка се Он, а смешкају се и мишеви са еполетама, срећни што их је мимоишао гнев Сведржитеља.

Он је са васкршњим јајима дошао у Батајницу, да, да, баш у ту базу одакле су пилот Омер Мехић и екипа полетели у смрт, по наређењу Његових министара. Па су, тај исти пилот и његова екипа, постхумно одликовани Медаљом алкохоличара првог реда, Орденом неспособне будале са мачевима и Лентом кривца за шест смрти највишег ранга.

Кога ћете ви кукавци једног дана да браните, кад ни себе не смете? Друга-хероја су вам облатили, и његову породицу оцрнили, шта мислите, јадови, да вас чека једног дана? Подиже глас шака пензионисаних ваздухопловаца, па и она утихну затрпана салвама лажи и баражном ватром безочне наПРДне пропаганде, потпомогнуте такозваном комисијом која је себи купила карту за пакао, у једном правцу. Истина је стрељана без суђења. Омер Мехић је закопан на ђубришту, као пас, испраћен ужасном ћутњом колега и претпостављених.

Српска војско, кукала ти мајка… Мене је срамота, како је теби?

Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ

Вести