Пошто је Хрватска целу ствар и покренула, сада јој се Шешељ у предвечерје председничких избора враћа као бумеранг

Ми мислимо да Европа постоји и одлучује, односно да је Европски парламент неки фактор. Ја мислим да Европа, односно ЕУ ништа битније не одлучује, заправо, да се све битне одлуке Запада доносе искључиво у Вашингтону. Дакле, Стаљин и Хитлер, изједначавање нацизма и комунизма, лов и енглеска говедина, буџет, грчки дугови и евро, величина скија и обнова Косова, хрватски предлог резолуције о Шешељу, Хашки трибунал и војвода, о томе расправља Европски парламент. Декор је добро познат и непромењив, дневни ред како када, европски парламентарци састају се једном недељно на пленарној скупштини у Стразбуру. Остатак времена посвећен је састанцима комисија, или група у Бриселу. Само наивни посланици верују у вредност њихове изговорене речи, после сазнају да су шефови група компромисима произвели текст неке резолуције обично без мириса, боје и окуса. Јер, дневни ред се утврђује само неколико дана раније, посланици често и не успеју да прочитају материјале о којима треба да расправљају од понедељка до четвртка.

Расправе? Низ монолога који се читају у очајнички празној полукружној сали, где свака политичка група има одређено време да говори о свакој теми. Говор може да траје од једног до три минута, председник може да продужи то време за 20 секунди пре него што искључи микрофон. То је системска предност, нема брбљиваца нити бескрајних говора, али је проблем што се тако онемогућава свака озбиљна расправа. Најинтензивнији рад се одвија између 12 и 13.30 часова када се сви састају да би гласали и то је тренутак када се открива права природа ове институције. Пуни се сала од европских народа изабраних представника и тада почиње рушилачка лакрдија онога што би могао да буде резултат демократског процеса. Гласања, стотињак, одвијају се у задивљујућем ритму, отприлике једно гласање у минуту. Можда тада Европски парламент и схвата да његов политички глас има малу политичку вредност, али и неку цену. Јер, то позориште сенки сваког месеца за петодневни пут у Алзас, са својих 3.000 посланика, функционера, помоћника и саветника, секретара и секретарица, а да не спомињем колону камиона који превозе њихове кофере, све то кошта милијарду франака годишње. Бесконачна папирологија, споро, бирократско и административно функционисање, то су главне карактеристике неконтролисаног парламента, који је тотално изолован од својих гласача и којег Европска комисија често игнорише.

Ето, такав парламент је донео резолуцију о Шешељу, где се осуђује и Србија.

Премијер Александар Вучић је у име Србије адекватно одговорио. Пошто је Хрватска целу ствар и покренула, сада јој се војвода у предвечерје председничких избора враћа као бумеранг. Чији је то тата био партизански официр и удбаш, ко је ликвидирао усташе, а ко жене и децу, ко све од хрватских политичара има српска крвна зрнца у фамилији? Таквим питањима Шешељ објективно политички помаже ХДЗ-у у борби за председничку фотељу. Зашто, који су то мотиви? Политички егзибиционизам? Да ли је то за Србе у Хрватској владавина ХДЗ-а била боља од садашње владајуће коалиције? Шешељ је у Хрватском сабору ујединио и Србе и Хрвате. Можда је то и хтео, да докаже да је реч о истом народу, само је вера мало различита…

Вероватно је то хтео да докаже у Саудијској Арабији и наш министар господин Расим Љајић. Био је у службеној посети, па је у Меки обавио и верски обред – умру у трајању од скоро сат времена. У Меки је прво морао да обиђе свети камен седам пута, па онда у другој просторији у којој је обилазио, није навео шта, још три и по круга. Након тога је уследило шишање. За време верског обреда – умре министар Љајић је био умотан у беле чаршаве, када сам то прочитао озбиљно сам се забринуо, јер колико знам тако се у исламском свету умотавају прави мртваци. Но, министар ме је одмах и развеселио рекавши да се та бела ношња зове ихрам, да је обавезна за свакога, био он просјак или краљ, да се испод ихрама не носи ништа, те да је симболика и порука да су сви испод ихрама једнаки…

Огласио се и немачки председник Јоахим Гаук, који се иначе по функцији скоро никада и не оглашава. Сада нам поручује да морамо да изаберемо страну, Брисел или Москву. Немац сматра „да је ширење ЕУ на југоисток Европе од кључног значаја за спречавање утицаја Русије”. Невероватно је да било који немачки политичар, после свега што је Немачка починила на овим просторима 1914–1918, 1941–1945, и 1999. држи лекције Србији. И зашто Србија на то ћутке пристаје? Да ли Немачка може тако да се понаша према Израелу? Зашто у српском друштву нема дебате о немачкој кривици према Србима? Немци не смеју да избришу Аушвиц из свог сећања, али могу Крагујевац. То је питање за нас.