„Округли сто“ власти и опозиције одржан у среду, 31. августа на Факултету политичких наука на Вождовцу, организован је на иницијативу америчког дипломате Метјуа Палмера, а у непосредној организације Фонда за отворено друштво (Данас, 1.8.2019). Палмер је то накнадно демантовао, али неуверљиво. Тако је почео дијалог између љутих противника који су до јуче једни друге називали фашистима. Откуд такав преокрет.
Очигледно да учесници у овом дијалогу нису политички аутономни и да поступају по налозима који долазе са стране. Западу не одговара оштра политичка подела унутар проевропског и неолибералног дела нашег политичког спектра у моменту када се приближава коначно решење косовског проблема. Циљ „округлог стола“ чији учесници ни о чему не одлучују, јесте формирање моћног политичког блока који треба да изведе признавање Косова и да изолује националну десницу. Иако је још од доласка на власт СНС 2012. јасно да Вучић и његова странка имају подршку Запада, опозициони лидери нису критиковали западне владе због њихове подршке које пружају ауторитарном начину владања у Србији.
Опозиција ће поново бити насамарена. Њена лоша политичка позиција само делимично је последица медијске блокаде и отвореног насиља којим се користи режим
И власт и опозиција имају исту политичку платформу по којој неолиберални концепт економске политике и европске интеграције немају алтернативу. Опозициони прваци све време су настојали да придобију подршку Запада, а не бирача у Србији. Пажљиво су се трудили да њихови захтеви не превазиђу неолиберални концепт, били су усредсређени на критику стања у Народној скупштини, медијима и сл. Придружене невладине организације, попут „Не давимо Београд“, нису искакале из те матрице. Кад год би Весић посекао неко дрво они су организовали литију, али нису протестовали кад радници гину на градилиштима.
Опозиција ће поново бити насамарена. Њена лоша политичка позиција само делимично је последица медијске блокаде и отвореног насиља којим се користи режим. Главни проблем је што она нема алтернативни политички програм. Ако се сутра медији отворе, тек тада ће бити јасно да опозиционари немају шта да кажу, већ ће само понављати исте политичке мантре као и Вучић.
Време неолибералне хегемоније у свету је прошло, треба тражити нове концепте за остваривање аутономног економског и политичког развоја Србије. Европска унија у томе не може да помогне, нити је заинтересована, због тешке системске кризе у којој се налази, а која ће се у наредном периоду само погоршавати. ЕУ је проблем,а не решење.
Савез за Србију је мртворођенче, у њему се налазе различите политичке организације које не повезује ни минимум идеолошке кохерентности. Он ће се распасти, а политичке поделе и борбе одвијаће се између космополитских неолиберала и националистичке деснице.
Западни утицај је одлучујући политички фактор у Србији. Вождовачки састанак одржан је на једној високошколској институцији која не би требало да учествује у дневној политици. Када се црквени великодостојници изјашњавају о политичким темема то обично изазива незадовољство у либералним круговима. Морали би, међутим, исти критеријуми да важе и за универзитет и све јавне институције.
У колонијама не постоји самостални политички живот. Наше политичке институције само ударају печат на одлуке које су донете у светским центрима моћи. Један нижеразредни амерички дипломата диригује и властима и опозицији. Вучић по својој иницијативи неће направити никакав уступак нити променити свој начин владања. Изјава министра Поповића од пре неколико дана вероватно је била подстакнута информацијама о „вождовачком процесу“ тј. настојањима Запада да у потпуности контролише политички живот у Србији.
Вучић је Западу много драгоценији од слабе опозиције преко које он не може да остварује своје интересе у Србији. Њено укључивање у „вождовачки процес“ треба само да створи привид легитимитета режима АВ. Уколико опозиционим лидерима понуде неке мрвице власти, они ће на то пристати. Уосталом, посланици и одборници уживају привилегије које би бојкотом изгубили. За већину опозиционих лидера политика је каријера од које они очекују значајну материјалну корист. Између функционера власти и опозиције постоје заједнички интереси. Осим тога главни извор финансирања опозиционих партија су донације које добијају од државе на основу свог парламентарног статуса. У свим модерним политичким системима постоји снажан процес картелизације политичких партија које више међусобно сарађују него што се такмиче. Опозиционе партије и њихови функционери чвршће су интересима везани са СНС-ом него са својим бирачима.
Мирослав Самарџић, НСПМ
