ЛЕГЕНДАРНИ глумац Драган Николић преминуо је јутрос у Београду, после дуге и тешке болести, у 73. години.

Комеморација поводом биће одржана у понедељак 14. марта у 12 часова на Великој сцени “Мира Траиловић” Атељеа 212, саопштено је данас из тог позоришта. Драган Николић биће сахрањен истог дана у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Скуп породице и пријатеља је у 14 часова, а почетак опела у 14:30, наводи се у саопштењу.

[youtube url=”https://www.youtube.com/watch?v=Y2QCBzD-96Q”]

Доајен српског глумишта родио се 1943. године у Београду. После завршене основне школе уписао је Четрнаесту београдску гимназију коју није завршио, јер је био премештен у Економску школу. Након две године проведене у средњој школи полагао је и положио пријемни испит на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, и тада, као седамнестогодишњак, био најмлађи студент. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду.

Филмску каријеру отпочиње 1964. године мањом улогом у филму “Право стање ствари”, тада је потписан крштеним именом Драгослав Николић. Заслуге за измену надимка на месту имена дугује грешци на крају телевизијске серије “Довољно је ћутати” из 1965. године када му је у каирону за улоге уместо имена стављен надимак који ће обележити његову каријеру.

Прву значајнију главну улогу остварио је улогом сезонског радника лабилног морала који погине, а да није нашао своје место у друштву и у животу (особине и многих његових каснијих ликова) у филму “Кад будем мртав и бео” (1967) Живојина Павловића, за коју је (с оном у филму “Три сата за љубав”, (1968) Ф. Хаџића) награђен дипломом на фестивалу у Пули 1968. Глумачко сазревање, са низом успелих креација ликова из своје генерације, доноси му 1985. Октобарску награду града Београда за „креативну способност да узбудљиво предочи лик великог психолошког распона“ (улога насилника Гаре у филму “Живот је леп” Б. Драшковића).

Главне и веће споредне улоге остварио је у више од тридесет филмова; истичу се још „Хороскоп“ (Б. Драшковић, 1969); „Бубе у глави“ (М. Радивојевић, 1970), „Улога моје породице у светској револуцији“ (Б. Ченгић, 1971), “Млад и здрав као ружа” (Ј. Јовановић, 1971), „Без речи“ (М. Радивојевић, 1972, Цар Константин у Нишу), „Кичма“ (В. Гилић, 1975), “Национална класа” (Г. Марковић, 1979, Цар Константин), “Ко то тамо пева” (С. Шијан, 1980), „Бановић Страхиња“ (В. Мимица, 1981), где је за улогу турског пљачкаша Алије награђен Златном ареном у Пули, „Сезона мира у Паризу“ (П. Голубовић, 1981), „Нешто између“ (С. Карановић, 1983), “Балкан експрес” (Б. Балетић, 1983), „Обећана земља“ (В. Булајић, 1986), “Последњи круг у Монци” (А. Бошковић, 1989), “Оригинал фалсификата” (Д. Кресоја, 1991).

Наступao je и у кратким играним филмовима те на телевизији; велику популарност код млађе публике донео му је лик Прлета из филмова и телевизијских серија “Отписани” (1974) и “Повратак отписаних” (1976), режисера Александра Ђорђевића, а истакао се и у серији шоу програма “Образ уз образ”, заједно са супругом Миленом Дравић.