Враћа ли се Србија у 1947. и „комунизам” који се подржава из Брисела?

КАДА је 1990. године уведено вишестраначје, моја генерација се понадала да ћемо живети у друштву у коме је слобода говора постала освојено право које више нико никада у Србији неће угрожавати. Горко смо се преварили.

Јавност је већ упозната да сам ја због свог отворено изнетог мишљења изложен прогону од стране државне службенице, поверенице за родну равноправност.

У мишљењу које ми је послала, повереница ми објашњава да слобода научног стваралаштва није у Србији апсолутно слободна, већ да је ограничена људским правима; а за која је дакле она надлежна да тумачи кад их научници крше.

Научни сталеж и јавност нису нажалост озбиљно схватили овај повратак вербалног деликта у српско законодавство, и ево у новембру прошле године госпођа Јанковић је отишла и корак даље.

Пред Вишим судом у Новом Саду поднела је тужбу против професора Правног факултета, господина Бранислава Ристивојевића. Тужба се односи на његов изванредан чланак објављен у лето прошле године на порталу НСПМ-а.

Текст је врло прецизно указао на све потенцијалне проблеме које би тадашњи предлог закона о превенцији насиља у породици могао да направи. Дакле, ова државна службеница сматра да има за право да тужи и прогони редовног професора Правног факултета за изнето критичко мишљење о предлогу закона?!

Побогу, људи, како се зове политички систем у коме је то могуће?

Случај други. Прошлог лета наш институт је угостио господина Геца Кубичека, једно од најзанимљивијих имена на немачкој интелектуалној и јавној сцени данас. Осим предавања код нас, организовали смо његово предавање и у Матици Српској. Оба предавања су била изванредна, све је протекло јако добро, а недавно смо објавили и публикацију у којој се осим та два предавања налазе и два излагања доктора Марка Јонгена.

Када су екстремни левичари и војвођански сепаратисти после тога повели хајку на Матицу, видели смо и некакву притужбу нека два несрећна удружења из Ниша која не знају да се човек зове Гец него су га прозвали Геца.

Ради се о некаквој бесмисленој конструкцији о томе да је „десничар гостовао уочи дана холокауста над Ромима”.

Кубичек је дошао кад је могао, на предавањима нико није поменуо Роме, бавили смо се озбиљним научним темама и све је прошло у најбољем реду. Но, недавно смо запањени прочитали вест како је кабинет премијерке тражио од Министарства културе да затражи изјашњење од Матице поводом ове бесмислене неписмене притужбе некаквог Удружења слободних станара!

Дакле, овде су почели да се дешавају неки процеси који у нормалној уређеној либералној демократији – у којој се поштује квалитет рада, знања и писмености – не би смели да се догађају.

Влада којој је стало до икаквог реда у земљи не може да своди своју најважнију, два века стару идентитетску институцију, на ниво Удружења слободних станара.

Држава којој је стало до слободе и знања не може да дозволи било каквим комесарима да надгледају и крше слободу научног рада и јавне речи. Све остало је повратак у комунизам. Нажалост, овај повратак комунизма подржава се из Брисела и других европских институција.

Није случајно што Вацлав Клаус већ годинама пореди Брисел са совјетском Москвом из доба Коминтерне. Увелико се прича да се у низу земаља припрема проширење института говора мржње на све оно што би била критика владајућег мејнстрима у који иначе верује све мање људи. Као и у комунизму, остају сила и забрана слободе говора и критике.

Тенденције које сам описао говоре о томе да Србија поново клизи у 1947. То је година када су номинално некомунистичке партије, новине и актери били дозвољени, али је фактички на снази било њихово застрашивање, малтретирања и постепено гашење плурализма.

Господин Ристивојевић и ја припадамо генерацији која се у младости борила против комунизма и веровала да ћемо живети у друштву либералне демократије, где су слобода говора и научног стваралаштва гарантована права. Васпитани смо да је патриотизам вредност и да је наша обавеза да најбоље и најпоштеније радимо свој научни и јавни посао. Да критикујемо оно што не ваља, без страха да ћемо за то одговарати, новчано, кривично или на било који други начин.

Но, савремена друштва, понекад из различитих разлога, било унутрашњих или спољних, склизну у ауторитаризам и укину слободу говора и научног рада.

Ако је српско друштво решило да иде у том правцу (можда је и то један од нових услова за европске интеграције?), онда је ред да нам се то на време објасни. Молим, дакле, људе који воде ову државу да реше хоће ли да праве либералну демократију у којој се поштују уставом гарантоване слободе говора и научног рада, или ће ићи у правцу њиховог укидања који својим радом ударнички трасира госпођа повереница.

Ако изаберу први пут, нека нам скину са врата претње и прогон.

Ако су пак решили да иду другим правцем, онда нека промене Устав ове земље и нек нам неко попише теме којима више не смемо слободно да се бавимо. Живели су, наиме, људи и у комунизму – па ћемо се и ми адаптирати. Неки ће да оду из земље, неки ће да се баве метафизиком, а неки ће да изаберу да иду у затвор.

Али, ће бар свако моћи да зна правила игре.

Пише: Миша ЂУРКОВИЋ, „Политика”

https://stanjestvari.com/2018/02/24/godina-1947/