Вређање и понижавање српских хероја из Великог рата

Тешко да данас постоји иједан Србин на планети, који не осећа мучнину након ужасног понижења у Паризу поводом обележавања стогодишњице завршетка Великог рата. Наиме, Французи су направили такав протокол, којим су сасвим јасно показали презир према Србији, јер су њеног председника посадили на ону страну која стоји насупрот земљама које су они сматрали значајним фактором у Првом светком рату. У српским медијима се протурила некаква прича о томе да су Французи одређивали места на двема трибинама председницима и представницима седамдесетак земаља по абецедном реду. Наравно, јасно је одмах да је то неистина, јер би се у таквом случају на оној страни где је био Вучић нашле и Сједињене државе (УСА), Велика Британија (УК) и неке друге земље.

Овакав пример, где домаћи медији сасвим неразумно бране нешто што се не може никако одбранити, јасно говори колико је слобода говора угрожена у Србији. Заправо, после оваквог инфантилног извештавања из Париза оних медија за које се сумња да су под директном контролом Александра Вучића (а то су готово све телевизије с националном фреквенцијом и све веће новинске куће), и неверним Томама морало би да буде јасно да се Србија спустила у најгушћу могућу медијску тмину. Овако нешто догађа се само у најцрњим диктаторским режимима. Ако су медији принуђени да се прилагођавају великом вођи, тада Србију ништа добро у будућности не може очекивати.

Поред УСА и УК које су се нашле на оној страни где се сместио “поштован свет”, приметићемо, на пример, да се Ципрас (грчки премијер) нашао на истој (оној другој, мање важној страни) с председником Србије. Сам Вучић покушао је да се “извади” из крајње мучне ситуације, несигурно помињући некакав наводни “абацедни ред”:

“За Хрватску сам могао да разумем – ако је по абецедном реду.”, реаговао је Вучић на указивање да се Колинда, хрватска председница нашла у првом реду – и то међу оним “почасним” гостима. Нешто касније, у истом обраћању медијима, председник Србије је потврдио да је поред њега био и представник Летоније, па тиме свака прича о абецедном реду постаје бесмислена. На крају, у стилу романа Агате Кристи, он изражава сумњу да се ту догодило нешто о чему не може јавно да говори. А шта би то могло бити важније од чињенице да је Србија буквално бачена у блато и да су се Французи недостојно понели према српским жртвама, којих је процентуално било највише у Првом светском рату. Одређивањем позиције српског председника пред Тријумфалном капијом, која је била намењена онима чија улога у Великом рату није била од посебног значаја, где је и у таквом друштву гурнут у други ред (иза, на пример, Бакира Изетбеговића, који је био у првом реду), Србима је послата јасна порука да западни свет (посебно ЕУ) тиме жели да поништи историјску истину и маргинализује српску улогу победника у Првом светском рату.

Није потребно посебно наглашавати зашто је квазидржава Косово добила место на таквом скупу. Једноставно, та натовска парадржава одражава у овом часу ауторитет западних сила и њихову моћ. То је и порука свету, да они могу да раде шта хоће, те да се други припазе. Они могу да мењају историјску истину и да је “шминкају” онако како им се свиди. Хашима Тачија, криминалца и ратног злочинца, поставили су тик иза леђа Путину. Нећемо овде улазити у разлоге због којих ни Путин ни руска дипломатија на овакво понижење, не само Србије, него и Русије, до сада није реаговала. Односно, још да само додамо, пошто организатори Русију никако нису могли померити са централног места, тада је једини начин да је понизе, било то да им “подметну” Тачија, с којим се Путин чак и руковао.

“Ја Србију нећу да искључујем из света због њихових грешака. Била ми је кнедла у грлу, било ми је теже него вама, али ја морам достојанствено да представљам Србију“, покушавао је председник Србије да се некако оправда. Али, он као да није свестан да је таквим чином читав период славне српске историје “искључио из света”, а српске јунаке с Цера, Колубаре, Кајмакчалана буквално је још једном убио. Тешко је замислити државу на свету која би се с толиким непоштовањем односила према својим прецима, погинулим ратницима, као што је то овог пута урадила Србија. Српска дипломатија, као и сам председник, добро су знали да ће се лажна држава Косово наћи међу онима који прослављају “Дан примирја” у Великом рату. Учешће на скупу на коме се унапред зна да ће држава бити понижена, једноставно је неопростиво и, суштински, то би се свугде у цивилизованом свету третирало као чин велеиздаје.

Дакле, оно што су највиши државни представници овог пута урадили, најпре је непоштовање (грубо гажење) Устава Србије, јер је Косово и Метохија покрајина у саставу Републике Србије. Она је то не само по Уставу, него и по међународном праву. О каквом се карамболу у глави српског председника ради, можда најбоље илуструју његове речи након завршетка париског “примирујућег” перформанса:

“Можете да мислите како ми је било. Чини ми се да сам све време гледао у земљу и у екран, не верујући шта видим испред себе и знајући колике је жртве поднео српски народ у Првом светском рату. Тако сам у тренутку морао да донесем одлуку да ли да урадим нешто… да ли да останем на месту да би се руковао са Трампом, Путином… да би их подсетио на Србију, да би говорио о Србији или да одмах изађем и да се склоним одатле. Мислим да сам исправну одлуку донео да не правим никакве скандале“, пожалио се Вучић, онако дугачак и пресамићен.  Ето, њему је теже него народу Србије. Теже му је него српској војсци када је током Великог рата била принуђена да се повуче из своје земље. Не може да опише колико га је било срамота што брука своју државу! Што понижава српске славне претке. И, ето, мало је недостајало да се он покупи и оде. Али, како да оде, а да се не рукује с Трампом и Путином? Потребна му је таква слика, ваљда, у личној архиви, породичном албуму. Хеј, какав историјски успех: Вучић се рукује с најмоћнијим државницима света, на стогодишњицу завршетка Великог рата. Колосално! Да би такву егоистичну одлуку некако маскирао (иако ју је претходно сасвим оголио) српски председник додаје, да је све то урадио “да би их (моћнике) подсетио на Србију”, као да је било ко на такво славље дошао само зато да би подсетио свет да његова држава постоји?

И што је најгоре, ни такав задатак, због којег, ето, како тврди, није одлучио да напусти скуп на којем се брутално и сурово вређа и понижава његова земља, Вучић није успео да испуни. Није се руковао ни са Трампом ни са Путином. Ужас! Нема слике за албум! Ако се већ није сликао, тада ће измислити причу о томе како му је Трамп рекао да су “Срби велики народ” Да би то звучало уверљивије, додао је како му је Трамп то саопштио пред 25 људи (сведока). Ко не верује нека нађе оне који су то чули, па нека их пита да ли је то истина.

И на крају, председник завршава “оптимистично”. Каже, овог пута користећи множину, да су “имали важне и добре разговоре, обавили добар посао за нашу земљу!” На кога је мислио ту, када је успео да у једној реченици не стави себе у први план? На Марка Ђурића, директора Канцеларије за КиМ(!) и Сузану Васиљевић, Вучићеву саветница за медије, са којима је посетио Музеј пива тог дана у Паризу. Чудо да није позвао тамо и Тачија? Може се, има се, пије се… распродаје се Србија!

Д. Гостељски

Корени.рс