Време Бешчашћа – Чкребићи, Мамуле и Бакићи нашег доба

Читам поново о случају мученика Ђорђа Мартиновића. Сви мање више знају шта се догодило и како је са несрећним мученим Ђођем пострадала и истина.

(…) Сам Стане Доланц је закључио случај изјавивши 1987. на Телевизији Љубљана:

„Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса… Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харикири.“
(Стане Доланц)

Изјаву Доланца присутни новинари су пропратили смехом.

Група српских интелектуалаца и новинара писала је домаћој и светској јавности протест под насловом „Истина набијена на колац“ . Писац и академик Добрица Ћосић молио је за разрешење случаја у јавном писму упућеном адмиралу Бранку Мамули и Душану Чкребићу, председнику Скупштине Србије, без одговора.

Скупштина СФР Југославије расправљала је о „случају Ђорђа Мартиновића“ осам пута без резултата. У Скупштини СР Србије, расправа је шест пута одлагана, јер су руководиоци тврдили да, према Уставу САП Косово, Скупштина Србије нема надлежност над случајем. Покрајинско руководство, којим су доминирали етнички Албанци, подржавало је тезу о самоповређивању током аутоеротског акта. Генерал Милан Даљевић из Управе Савезног секретаријата за народну одбрану, тврдио је да ЈНА нема никакве везе са случајем. Генерал Петар Грачанин, који је на месту секретара унутрашњих послова заменио Доланца, је захтевао да се предмет Ђорђа Мартиновића закључи. Према писању Гласа из 2000, савезни јавни тужилац Милош Бакић одликован је високим одликовањем, између осталог и због начина вођења истраге у случају Ђорђа Мартиновића.

Њујорк тајмс је 1986. писао како је случај 56-годишњег сељака Ђорђа Мартиновића постао најшире расправљани кривични случај током низа година у Југославији, описиван у најситнијим појединостима на телевизији и у штампи.

Епилог

По тужби Ђорђа Мартиновића, Други општински суд у Београду донео је 1990. године пресуду према којој је држава проглашена кривом за нанете увреде и тенденциозно скривање истине. Суд је одлучио да је над Мартиновићем извршено насиље, а узео је у обзир изјаве др Холија и посебне комисије на чијем челу је био др Владислав Доџић. Држави је наложено да Мартиновићу исплати на име одштете 100.000 немачких марака. Налаз је склоњен од јавности, а одштета никада није исплаћена. Извршење пресуде су, према Милораду Бајићу, спречили савезни секретар унутрашњих послова Петар Грачанин и адмирал Бранко Мамула, који су наложили да предмет буде похрањен у Архиву ССНО.

Мартиновић је после пет операција коначно под присилом продао своју њиву у Гњилану и населио се у селу Читлук крај Крушевца,где је и преминуо 6. септембра 2000. Иза себе је оставио супругу Јагодинку, три сина, кћерку и десеторо унучади. Сва три сина и два најстарија унука били су мобилисани за време НАТО бомбардовања СРЈ 1999. “

Шиптари, извршиоци недела, звери, су криви. Али мени су још више криви ти разни Чкребићи, Мамуле, Грачанини, Даљевићи, Бакићи – све те нечасне креатуре и моралне наказе које су помагале да жртва још више страда. Најстрашније је што њих имамо и данас на свим нивоима. Данас исто раде, с тим што смо сви ми у положају несрећног Ђорђа, а они су сви ови горе побројани, само што се зову другачије: Бисерко, Јовановић, Милић, Чанак, Kандић, Вучић, Јерков, разне Оље Ковачевић, Вејвода, Матић и остали Костреши и Креће …Док се не отресемо тих и таквих, тешко да ћемо уопште моћи да било шта учинимо.

Сликар Мића Поповић је био дубоко потресен трагедијом Ђорђа Мартиновића. Тако је настала његова чувена слика Распеће Ђорђа Мартиновића.

Ове године навршиће се 31 година од страдања Мартиновићевог,
+
лака му земља….

GREY CARTER