Слушајући још једну расправу о Косову и Метохији у нашој Скупштини, дошао сам до закључка да ће српска књижевност поред романа “Време смрти” и “Време власти”, бити у будућности обогаћена и романом “Време издаје”. Такође схватам и да је Чеда Јовановић много поштенији кад каже готово отворено да Србија треба да призна тзв. Косово, за разлику од оних политичара, лидера и неких владајућих странака, који нам цео дан говоре да Србија никада неће признати тзв. Косово, а повукли су и повући ће још 100 потеза у наредних годину дана, а који ће значити неко практично признање те терористичке творевине. Чеда се бар не либи своје издајничке политике, с њим знаш на чему си, игра отворено и зато мислим да је он господин човек у односу на ове шићарџије које нам се са говорнице обраћају као да смо ретардирани и као да се обраћају говедима, а не народу. Ја сам се бар тако осећао док сам их слушао у вези ове најновије Резолуције о Косову и Метохији.
Наравно, за разлику и од Јовановића, сматрам да Косово и Метохија нису изгубљени. Неки полазе од некакве реалности на терену. Ја полазим од перцепције и те реалности, али и будућности и сматрам да ће бити изгубљено тек када то прихватимо у нашим главама и помиримо се с тим, што актуелни режим и покушава да наметне као доминантну свест у друштву. Биће изгубљено и ако у наредном периоду спроведемо све оно што предвиђа и ова Резолуција коју доносе Дачић, Николић и Вучић, као и оне претходне које је доносио Тадић, заједно и опет са Дачићем. А то што овај режим није кривац што је ситуација таква каква је, не значи да има право да повлачи исте потезе као претходни. Јер, кривце можемо да тражимо не само у претходном режиму, него још од пре пар деценија, рецимо и у Уставу из ’74 и у сличним потезима који нас прате до данашњег дана. Овде се поставља питање да ли ће неко коначно престати с таквом погубном политиком и да ли ће неко ставити тачку на такву политику и такве потезе. Оно што је очигледно, то је да се овај режим стално позива на то како је претходни крив за овакво стање, а при том не жели да искористи ни неке најмање могућности да повуче другачије потезе и наставља да ради, што је ван сваке памети, оно због чега је упућивао критике претходном режиму. Нпр., кад кажу да не може другачије, одмах им се поставља просто питање којим се указује да може – зашто нови режим, који је узгред најављивао поништавање свих споразума које је потписао Борко Стефановића, није инсистирао и тражио од УН-а да се преговори о Космету воде под окриљем УН-а где у СБ-у имамо и силе које нас подржавају и које би подржале сваку нашу иницијативу у тим преговорима, односно блокирале иницијативе које нам не иду у корист. Или би нам помогле да и тај дијалог који се води буде на неку нашу стварну корист. Колику-толику, али корист.. Уместо тога, ми смо пристали да то радимо под окриљем ЕУ која и жели да направи шиптарима државу и која неће прихватити било шта што би нама ишло истински у прилог.. Где је ту логика и где је ту државотворна политика? Нема је, лажна је, полтронска је и антинационална, антидржавна, јер је воде бриселске слуге које су овде и инсталиране од стране те исте ЕУ. Просто је, не треба ту нека филозофија да би се схватиле неке ствари. С тим што се лоше економско стање користи као изговор да тако мора, јер ето ми не можемо да преживимо без ЕУ, како нам рече Вучић. Што је исто лаж и огромна манипулација. А кад погледате ствари мало шире, схватате да овде није реч само о Косову и Метохији, већ се односом према том питању у ствари показује однос и према неким другим проблемима сличне природе, а који су у најави.. Што ће нам се обити о главу ако се настави оваква државна политика и уколико се будемо правили наивни под изговором виртуелног уласка у ЕУ и зарад некаквог мира у региону. Мира који нам распарчава државу горе него да смо у рату. Поред границе са Косовом и Метохијом оваква политика ће нас довести до тога да за пар година плаћамо царину и при уласку у Прешево, тзв. Санџак, Војводину.. Јер, данас се за некакве државнике и заштитнике српских националних интереса и Косова и Метохије представљају људи који не смеју да склоне ни споменик шиптарским терористима који је постављен у Прешеву. Толико о нашим актуелним “државницима” и “заштитницима” националних интереса, односно о заштитницима Косова и Метохије.
А ако наши “државници” желе да буду толики реалисти, треба да знају и то да ако данашње генерације не могу да одбране Косово и Метохију на начине како се са терористима обрачунавају све озбиљне државе, не значи да некаквим Резолуцијама треба ту могућност да ускратимо потомцима и да га некаквим папирима из скупштинских клупа практично признајемо као државу. У том смислу ова Резолуција је само наставак катастрофалне политике претходног режима, што ће се врло брзо показати. Ова Резолуција је једна велика манипулација и још један корак, ако не и последњи, на путу дефинитивног одрицања од дела државне територије. Ова Резолуција показује да је наша несрећа у томе што у последње време немамо државнике које краси мудрост, способност да осмисле стратегију спашавања државе, храброст да ту стратегију претворе у дело и истинска визија утемељена на нашој традици и духовности, а у складу са тим усмерена ка дугорочном остваривању националних интереса у будућности. Уместо тога, имамо државнике у покушају који недостатак мудрости правдају некаквим компромисима, слабиће који од овог народа праве ретардиране пионе, “стратеге” који повлаче погубне потезе и који од визије имају само то како да што дуже остану на власти, како би што боље спровели интересе Западних сила.
На крају честитам посланицима који су у скупштинској расправи доказали да је ова Резолуција у интересу Шиптара, а не Србије. Показали су да у овој каљузи, блату и издаји која доминира на нашој сцени, постоје бар колико-толико свесни и национални одговорни људи и честитам им што себе нису уписали на листу шићарџија које ће историја запамтити као државнике у покушају, недостојне својих предака, а ја верујем да неће бити достојни ни генерација и потомака који долазе и који ће, надам се, водити истинску државотворну политику, која данас не постоји у Србији.
Марко Радуловић
Фејсбук репортер
