Време је да се каже да је ово ОКУПАЦИЈА!

Последњи час да узвикнемо „окупација“, и да кренемо да смишљамо начине ослобођења

У недавном обраћању Савету безбедности УН министар спољних послова Русије Сергеј Лавров рекао је, говорећи о Империји САД: „У трци за илузијом глобалног господарења користи се широка гама неприхватљивих метода, као што су притисак на суверене државе, покушаји наметања својих одлука и стандарда другим земљама у политичкој, економској и идеолошкој области. За непослушне у приправности се држе технологије изазивања унутрашњих нереда и извођење операција срачунатих на смену режима. (…) Сусрећемо се и са покушајима да се обезбеди доминација у светским пословима, да се руководи свиме и свуда, да се једнострано користи војна сила ради остваривања и наметања својих интереса. Такав прилаз потпуно је неспојив са принципима на којима се темеље Уједињене нације, а противречи и објективној тенденцији дисперзије глобалне економске и политичке моћи“. [2]

Глобалистички пузајући фашизам подразумева свој тријумф кроз десуверенизацију земље која се укључује у нови поредак: власт, без обзира каквим путем је изабрана, не врши вољу бирача, него вољу окупатора, макар окупација била мека. Већ деценијама, нарочито од почетка 90-тих година 20. века, низ држава се суочава са последицама америчког интервенционизма; међу њима, била је и Србија, изложена свим средствима притиска: од употребе војне силе НАТО до изазивања државног преврата.

ДЕСУВЕРЕНИЗАЦИЈА

Ово је много пута речено. Али крајње је време да се извуку консеквенце и да се делатно каже: Србија после 5. октобра 2000. више није суверена држава; она је под окупацијом. Меком, додуше, у којој нема стрељања и вешања, али која има “ратне” ефекте на демографију – од пописа 2002. до пописа 2011. Србија је изгубила 400 хиљада људи. Неки су отишли ван земље, а неки под земљу.

Зато уопште није чудно што се у условима меке окупације редовно могу читати овакве вести: бивши шеф CIA држи кључне медије у Србији [2]; Сорош купио најважније фирме србске прехрамбене индустрије и спрема се да купи фабрику лекова чувену Галенику [3]; предстоји продаја ЕПС и Телекома странцима… Привреда, на основу Споразума о стабилизацији и придруживању и других колонијалних докумената, тоне у пропаст [4]; Војска Србије се ослобађа потоњих остатака свог наоружања. Србски народ је против НАТО – увлаче га у НАТО; србски народ је за сарадњу са Русијом – ту сарадњу власт невешто глуми; србски народ је против неолибералне шок-терапије – она се спроводи; србски народ је против геј-параде – она се одржава, а штити је хиљаде полицајаца, чак и војска… Каква демократија је у питању? Окупацијска, наравно.

ОКУПАЦИЈСКА ПРОШЛОСТ

Србија је била окупирана у Првом и Другом светском рату. У Првом рату окупатори су били Аустроугари. Они су непосредно владали, гонећи и убијајући све који су им били сумњиви. Преко 150 хиљада Срба одведено је у логоре. Трудили су се и да „денацификују“ окупиране – у школама су наметнули учење немачког и мађарског језика и латиницу као основно писмо. Иако су имали своје људе, издајнике србства, међу покоренима ипак нису формирали колаборацијску власт.

Од 1941. до 1944. Немци су покушавали да убеде Србе да је колаборантска влада ђенерала Недића релативно самостална. Права слика, међутим, била је следећа: „Окупационе власти су обезбедиле увид у рад министарстава Србије успостављањем система потпуне контроле њиховог рада. За свако министарство одређен је посебан цензор, кроз чије је руке пролазила сва пошта министарства. Организовано је и прислушкивање телеграфских и телефонских веза министарстава и њихових органа и установа на терену. Са своје стране, Гестапо и друге обавештајно-безбедоносне организације изградиле су мрежу тајних агената, преко које су се информисале о збивањима и људима у целом апарату квислиншке управе. Све је то представљало очи и уши окупационих власти, што им је омогућавало да благовремено интервенишу и испуњавају своју наредбодавну улогу“ [5, 1000].

Данас је зграда Америчке амбасаде у Београду шпијунски центар за Балкан [6] а гаулајтери Империје харају Србијом, имајући своје сараднике у државном апарату [7].

ПРИМЕР МИНИСТАРСТВА ПРОСВЕТЕ

Када је после Другог светског рата суђено министру просвете у колаборантској влади ђенерала Милана Недића – Велибору Јонићу – он је истицао да су Немци вршили стални надзор над радом његовог министарства. У немачком Управном штабу налазили су се официри задужени за контролу просвете [8, 190]. Љубинка Шкодрић, историчарка, каже: „Немачки органи достављали су Министарству просвете плакате и остали пропагандни материјал у коме су хваљене немачке установе, школство, систем студирања и организација друштвеног живота. Министарство је било дужно да тај материјал прослеђује школама и да га популарише“ [8, 193].

Милан Брдар, угледни србски философ, био је помоћник министарке просвете Љиљане Чолић у првој Влади Војислава Коштунице, формираној 2004. У својој књизи Хроника разорене Троје он сведочи о томе како постпетооктобарска окупација изгледа у просвети: „Реформу образовања од Ђинђићеве Владе па до дана данашњег у Србији не води ниједна странка, ни један наш вајни ауторитет, него Светска банка, то запамтите (…) обавезани смо државним уговорима који директно сведоче да је Србија у колонијалном статусу“ [9, 113]. Он каже да је сасвим свеједно ко у влади држи просвету јер „министар, или његов заменик, сваког четвртка у 14.00 мора да дође у зграду преко пута Универзитетске библиотеке, где је седиште филијале Светске банке, на консултацију са службеником из Вашингтона, преко видео бима“ [9, 114]. Кад је Љиљана Чолић преузела ресор просвете и када је покушала да отпусти 250 људи које је запослио претходни министар и верни сарадник Вашингтерне Гашо Кнежевић, а који нису имали никаквог посла, чиновник Светске банке је рекао да то не може јер су у питању били људи у служби империјалног меког окупатора.

Сваке године у школе Србије стиже тзв. Европски дневник, који штампа ЕУ пропаганда у нас, да се дели ђацима. У брошури се пропагирају „ЕУ вредности“ (попут толерисања различитости, од којих су, зна се, најбитније оне сексуалне); школе редовно спроводе све ЕУ пропагандне акције. Наравно, нацистичка Немачка и ЕУ нису исто: нацистичка Немачка је у ширење Трећег рајха ишла само са Италијом и Јапаном као савезницима, а ЕУ је саставни део Империје, која обухвата како САД и њене сателите широм света (међу којима и ЕУ), тако и институције економске окупације, какве су ММФ, Светска банка итд. Али сличност је очита: као што се Недићева министарства ни о чему нису питала, тако се и министарства постпетооктобарске Србије равнају по наређењу НАТО Империје. И ништа се не питају.

ОКУПАЦИЈСКА БУДУЋНОСТ

У Другом светском рату судбина Срба је била запечаћена Хитлеровом вољом; он је наиме специјалном изасланику за Балкан Херману Нојбахеру рекао да су Срби народ који не сме да живи уз Дунав. Када је почео напад Трећег Рајха на Русију 1941, Срби су дигли устанак против окупатора. Генералу Недићу, који ће после немачких претњи постати председник колаборантске владе националног спаса, генерал Данкелман је рекао да немачка војска нема ни времена ни воље да гуши устанак, него да ће суседи Србије, савезници Рајха, умирити исту својим оружјем. А савезници Рајха су на Балкану били и хрватске усташе, и бугарски фашисти, и шиптарски балисти, и мађарски хортијевци… Требало је да Бугари заузму источну Србију, Албанци Косово с Топлицом и Куршумлијом, Мађари околину Београда и Шумадију, НДХ – Мачву, Подриње и Посавину до Колубаре… Немци би иселили Србе из Београда, и он би постао Принц Ојгенштат – Град Принца Еугена [10].

Срби су већ две деценије од стране Империје народ потпуно сатанизован. Њихов „вирус“, како је говорио трилатералац Дејвид Гомперт 1994, мора бити уништен [11]. Јер опет се спрема рат против Русије, и Срби, потенцијални савезници Руса на Балкану, морају бити неутралисани. А агресор на Русију, оличен у НАТО Империји, опет има савезнике на Балкану, тако истоветне са савезницима Трећег Рајха.

Зато је последњи час да узвикнемо „окупација“, и да кренемо да смишљамо начине ослобођења. У супротном, може нам се поновити 1941. Јер, како рече Хитлер, народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав.

________
Упутнице:

[1] http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/lavrov-amerikanci-pokusavaju-da-sb-un-pretvore-u-telo-koje-stancuje-njihove-odluke
[2] http://standard.rs/zeljko-cvijanovic-preporucuje/31059-бивши-шеф-cia-контролише-највише-медија-у-србији

[3] http://www.naslovi.net/2015-02-24/danas/soros-hoce-da-kupi-galeniku/13563283

[4] Дејан Мировић: Последице ЕУ интеграција, Београд, 2014.

[5] Б. Божовић: Београд под комесарском управом 1941, Београд, 1998.

[6] http://www.crveneberetke.com/americka-ambasada-u-beogradu-je-spijunski-centar-za-balkan/

[7] http://www.intermagazin.rs/skandal-tuzilac-za-ratne-zlocine-vukcevic-odavao-tajne-amerikancima/?lan

[8] Љубинка Шкодрић: Министарство просвете и вера у Србији 1941-1944/ Судбина институције под окупацијом, Београд, 2009.

[9] Милан Брдар: Хроника разорене Троје 2, Крагујевац – Бачка Паланка 2012.

[10] Коста Николић: Страх и нада у Србији 1941-1944, Београд, 2002.

[11] Види: Зоран Петровић Пироћанац: Хоћеш ли и даље да будеш Србин?/ Антолгија антисрпства, Београд, 2014.

Владимир Димитријевић
Фонд стратешке културе, Нови стандард