Општи утисак о тек завршеним председничким изборима и првим постизборним данима у Србији може да се смести у једну реч – смутња. Уместо да јасни изборни резултати ставе тачку на један политички процес, чини се као да тек почиње да се отвара поклопац Пандорине кутије из које би могли да искуљају гнев и омраза акумулирани годинама уназад услед небројених неправди, безакоња, страдања и пораза које су преживели грађани Србије и српски народ у целини. Отуда, мада је Вучић, мора се признати, недвосмислено победио већ у првом кругу, добивши неких 55% гласова изашлих бирача, изгледа као да ништа није решено и да је све упитно.
Атмосфера је набијена осећајем тињајућег незадовољства и друштвене располућености, која уз додатни спољни кисеоник може сваког часа да плане у виду нове револуције. На улицама највећих српских градова већ имамо хиљаде, до јуче привидно хибернираних, пре свега младих људи, о чему су могли само да снивају опозициони политички лидери, које је Вучић на претходним изборима оставио далеко иза себе. При томе, нема ни једне структуре у власти или код номиналне опозиције која оставља утисак стабилности и способности да контролише и усмерава даљи развој ситуације. Једном речју, свуда се осећа претећи задах институционалног колапса и распадања и свеопштег друштвеног хаоса.
Отуда изјаве, налик оној Стефановићевој да „безбедност није угрожена”,1) више служе сопственом куражењу и мобилизацији, јер су изборни победник и његова најужа камарила итекако свесни да 55% гласова добијених у неравноправној и суштински намештеној изборној утакмици, у гладној и бесудној земљи не значи и 55% несумњиве и одлучне подршке слободних и идејно чврсто опредељених бирача. Испод броја од 55% подршке изашлих бирача крију се у највећем проценту гласови уцењених, купљених и заплашених појединаца, чија ће оданост трајати онолико дуго колико се путем контролисаних медија и унутрашњих страначких структура буде одржавала фикција Вучићевог унутрашњеполитичког и спољнополитичког ауторитета и фатаморгана партијског запошљавања. Већ са првим јавним и масовним тестирањем стварне мере његове политичке снаге, појавиће се малодушност и осипање подршке у редовима тих на први поглед огромних 55% гласача. И као што се исти такав профил бирача Слободана Милошевића наизглед преко ноћи окренуо Ђинђићу, а Ђинђићеви Коштинуци, а Коштуничини Тадићу, а Тадићеви Вучићу, тако ће се Вучићеви гласачи окренути неком другом, по свој прилици нестраначком лидеру, кога већ спрема колонијани управник Србије. Овакву бирачку „неверу” пратиће прво појединачни, а потом и колективни случајеви пребега чланова Вучићеве „победничке” коалиције, чији пијачарски инстинкт и уграђeни колаборационистички тастер непогрешиво реагују на сва колебања на политичком тржишту.
И поред свега, потписник ових редова не верује да ће се Србија суочити са овакви развојем политичких догађаја већ наредних дана и недеља. Протести који су избили одмах после председничких избора вероватно ће у овој фази послужити као аналитички лакмус-папир којим се проверава дубина друштвених подела, степен унутрашње конфронтације, капацитет за опозициону политичку мобилизацију и рањивост власти. Истовремено, стање унутрашњег хаоса у Србији може итекако добро да послужи као додатно оправдање за убрзавање интеграције целокупног простора Западног Балкана у евроатлантску заједницу, макар у форми Царинске уније (читај исламистичко-великоалбанске) под НАТО протекторатом.
Корисник услуга оваквог живог социјалног експеримента може да буде само онај ко данас доминантно контролише и усмерава Србијине властодржце и њихову спољну, безбедносну, финансијску, економску, образовну и културну политику. Јер, тешко је поверовати да онај ко од 5. октобра 2000. године (а у много чему и пре тога) држи кључеве власти у Србији, нема инструменте за контролу опозиционог пламена. Отуда су се у оквиру спонтаних протеста, координисаних путем фејсбука, плански нашли и припадници краљевачке политичке организације Локални фронт (како у Краљеву, тако и у Београду). Ову организацију чине бивши „отпораши”, чија је активност била врло запажена у догађајима око Сава-мале, а посебно у кампањи Саше Јанковића.2) На ову чињеницу посебно не може да зажмури онај који је био један од малобројних сведока „невидљиве” умешаности адвоката Миленка Радића, председника прозападне НВО Фонд за развој демократије, у дану када је „спонтано” започео студентски протест 1992. године.
С друге стране, претпоставка о умешаности, на први поглед „невидљивих”, западних агената не дискредитује аутентичност воље огромне већине истински спонтаних учесника ових протеста да се супроставе једној цезаристичкој владавини која jе прегла да уништи последње остатке правног поретка, државне суверености, националног и људског достојанства, те да територијално скраћену, материјално опљачкану и раздуховљену колонију Србију врате у претполитичко стање владавине интересних кланова и крвно-сродничких група. Свест о неминовној умешаности западних обавештајних структура и њихових домаћих испостава, не сме да деморализује, већ да уозбиљи и изоштри друштвену свест изворних учесника протеста. Без ове свести протести ће бити кад-тад инструментализовани у антидржавне и антисрпске сврхе. Истовремено, свест о неминовној умешаности западних обавештајних структура не сме ни у ком случају да угаси жеђ за политичком (грађанском) и националном слободом, за животом у пристојној и правно уређеној држави. Јасан доказ инструментализације аутентичног и оправданог незадовољства представљала би персонализација друштвених проблема, јер име ових проблема није Вучић, као што није било ни Ђинђић и Тадић. У трагању за извором свих зала треба поћи од губитак суверености у процесу придруживања Србије Европској унији, јер без суверености нема државе.
Једном речју, бриселском војном и цивилном штабу одговара да, с једне стране, Србијом влада један режим који ће уништавати све политичке, правне, привредне, образовне и културне предуслове за самосталан државни и национални живот, а да се, с друге стране, аутентично народно незадовољство изазвано таквим политичким радом буде искључиво усмеравано и трошено на локалне властодржце, а не на систем који је метропола насилно успоставила. При оваквом стању ствари метропола има минималне трошкове и ризике у обезбеђивању колонијаног поретка у Србији, јер унутрашњи хаос сам амортизује и гута сваки покушај планског и рационалног ослобађања.
И опет искуство са студетских протеста из 1991. и 1992. године потврђује горе изнети закључак, јер је тада крајње упрошћеном персонализацијом стварних мана Милошевићевог режима добијена, уместо веродостојног државног и националног препорода, драстична инструментализација патриотске младежи (тада најбројније, најречитије и најкуражније), универзитета, СПЦ и САНУ у интересу западног фактора. Тешке мане Милошевићевог режима, од анационалности до криминализације и примитивизације живота, не само да нису биле уклоњене, већ су уз задовољство Запада метастазирале стварајући услове за петооктобарски мајдан, док се потрошени ауторитет најзначајнијих националних установа ни до данас није обновио.
Протекли избори су показали да Србија у овом тренутку нема јаку политичку странку националне и конзервативне провенијенције. Такву која би била кадра да са 10 % бирачке подршке у Народној скуштини буде заступник интереса оних грађана који су свесни (а не само вербални, као транзициони губитници) противници, не само учлањења Србије у ЕУ, већ пре свега процеса придруживања. Јер, овај процес служи да се у Србији под велом имплементације европских стандарда, вредности и прописа формира колонијални идентитет и поредак. Заступник оваквог, у извесном смислу, елитистичког и показало се високоризичног политичког опредељења не може да буде никакав масовни и лидерски покрет. Заступник оваквог политичког гледишта може да буде само једна кадровски квалитетна политичка организација, без лидерске структуре, спремна да на дуге стазе политички описмењује бирачко тело, при том не идући му „низ длаку”, те да озбиљним спољним притиском на власт ствара услове за еволутивну промену државног курса.
Независно од тога што искуство последњих двадесетседам година вишестраначја у Србији говори у прилог томе да су се политичке партије по правилу преображавале у интересне секте, потискивање партија широким покретима и коалицијама не би унапредило политички живот, већ би само додатно искварило и обесмислило парламентаризам у Србији. Јер, масовни покрети не могу да имају конзистентне програме, а у парламентаризму политички писмени бирачи врше пренос изворне власти на народне посланике само на основу квалитетног и детаљног изборног програма њихових странака. Насупрот томе, идеолошкки хетерогеним покретима и коалицијама, због одсуства конзистентног програма, бирачи преносе власт carte blanche, па је у таквим условима илузорнo очекивати успостављање система стварне политичке одговорности. Отуда појава Белог, мада на први поглед делује као пројава слободног револуционарног бунта против једног дубоко исквареног политичког система, заправо је синдром тешке болести једног система који клизи у претполитичко стање. Од гласања за политику без политике до предавања мандата у руке аутократе и лажног месије само је један корак.
Зато би неуспех у стабилизовању једне конзервативно-националне и суверенистичке политичке опције био озбиљан знак не само чињенице, да пораст противника приступања Србије ЕУ не прати и изградња одговарајуће политичке инфраструктуре (што би брзо довело до пада евроскептицизма у Србији)3), већ и доказ да ће Србија у будућности имати цезаристичко-демагошке режиме са демократским орнатом. Уосталом, такав режим би приличио једној земљи у четврој „европској брзини” и на евроатлантском лимесу према Русији, чији положај по свему подсећа на граничне римске провинције, чији становници нису уживали она права (ius civile) која су припадала, као привилегија, само Римљанима из „прве брзине”.
1)
2) rs.n1info.com/a224381/Vesti/Vesti/Lokalni-front-Najbolje-upravljati-ne-glupima-nego-siromasnima.html; www.kraljevo.biz/lokalni-front-uz-sau-jankovica/
3) www.nspm.rs/hronika/kancelarija-za-evropske-integracije-ulazak-srbije-u-eu-podrzava-47-odsto-gradjana-protiv-29-odsto.html
Зоран Чворовић, Фонд стратешке културе
