УПРКОС свим проблемима с којима се суочавају земље ЕУ, функционери европског блока и даље усмеравају „Титаник“ директно ка леденим бреговима.
Зато се у насталој ситуацији треба се кладити на ледени брег, пише Даг Бендоу у чланку за The National Interest.
Не тако давно немачку канцеларку Ангелу Меркел називали су последњим поборником либералних западних вредности. Од ње су чак очекивали да ће ће бити у стању да обузда Доналда Трампа, али се испоставило да су сва та очекивања неоправдана, након што је подржала забрану ношења фереџа.
Уместо да буде заштитник Запада, испоставило се да је Меркелова тек западни политичар, јер није успела да се одупре неолибералном таласу који је запљуснуо и Немачку и остатак ЕУ. Брод постмодернистичке ЕУ, који је требало, како се сматрало, да уведе ретроградно грађанство у прогресивну нову еру, налетео је на гребен и полако се пуни водом.
Може чак да се испостави да ЕУ ништа не може спасити од потонућа.
Првобитна верзија ЕУ је донела просперитет својим чланицама, али Брод постмодернистичке ЕУ, који је требало, како се сматрало, да уведе ретроградно грађанство у прогресивну нову еру, налетео је на гребен и полако се пуни водом. и су еврократе, пословне, политичке научне и новинарске елите желеле више – да направе од ЕУ светску силу, али посебну, постмодернистичку. ЕУ се претворила у обједињену владу, која је гушила природну забринутост земаља и региона и обраћала незнатну, ако је уопште и обраћала, пажњу на жеље европских народа.
У почетку су еврократе имале успеха у свом науму да нивелишу историјске разлике, доносе сложене законе, претворе комерцијални савез у савез за расподелу и много тога другог. И све то у име солидарности. Зарад тога су почели да се односе према кретању људи на исти начин као према кретању капитала, упркос апсолутно различитим последицама.
Одбацили све протесте, јер наводно долазе од непросвећених назадњака.
Еврократе су инсистирале на проширењу ЕУ и примању у њу земаља са веома различитим политичким, религијским и друштвеним традицијама и вредностима, тражиле су виша овлашћења за организацију са три председника, од којих ниједног није бирао народ, као и изабраним парламентом који не може ни да усвоји буџет, ни да напише законски предлог.
Ако су грађани уније били против заједничког устава, потребно је мењати оснивачке споразуме, ако су грађани једне чланице против таквог споразума – потребно је спровести гласање још једном. И много тога другог.
Не ради се о томе да циљеви и вредности ЕУ нису привлачни, него су једноставно покушаји да се створи прва постмодернистичка империја против воље сопствених народа напад на саме принципе самоуправе.
Грађани земаља-чланица ЕУ имају право да изражавају забринутост за своје друштво. Штавише, испоставило се да је европски постмодернистички пројекат политички неодржив.
Ако умерене и центристичке снаге нису могле да представљају интересе својих народа, ти народи ће наћи друге, макар и мање респектабилне политичаре. И управо то се догађа по целој ЕУ.
На целом континенту су одахнули када се испоставило да је вођа екстремно десничарске Аустријске партије слободе Норберт Хофер добио „само“ 46,7 одсто гласова бирача.
У Италији је премијер доживео фијаско на референдуму о реформама и био принуђен да поднесе оставку. И, сада велике странке у тој земљи размишљају о могућности промене законодавства у области избора, да би се спречио тријумф покрета Пет звезда. Међутим, све три опозиционе странке, укључујући „Напред, Италија!“ и „Лигу Севера“, залажу се за иступање из еврозоне.
Грчкој се смеши нова економска криза. Она није спровела практично никакве озбиљне реформе, а претходна помоћ Француске и Немачке била је потребна више ради заштите француских и немачких банака, а не обичних Европљана. Премијер Грчке Алексис Ципрас се спрема за нове мере ригорозне штедње.
Политика Француске се незадрживо креће у десну страну. Председник Оланд, чија подршка износи мање од 10 одсто, неће се кандидовати на следећим изборима. Његову странку су већ отписали, и већима аналитичара предвиђа други изборни круг председници Национални фронт Марин Ле Пен. Као вероватни победник помиње се Франсоа Фијон, социјални конзервативац, који подржава економске реформе и залаже се за традиционалне реформе. Међутим, победа Ле Пен се више не сматра немогућом.
И, на крају, Немачка, чију је канцеларку New York Times пре месец дана назвао „последњим јаким заштитником Европе и трансатлантске алијансе“, као и „последњим поборником либералног Запада“. Али, то је било пре него што је она са политичарима из Белгије, Бугарске, Француске, Холандије, Норвешке и Швајцарске почела да предузима мере против становника-муслимана.
Популистички и националистички покрети су се проширили свуда: у Чешкој, Финској, Мађарској, Литванији, Холандији и Пољској. Старе владајуће странке доживеле су фијаско у Португалији и Шпанији. Белгија се једва држи као земља, док су гласачи у Уједињеном Краљевству гласали за излазак из ЕУ.
У самој Великој Британији се компликује ситуација. Појављује се могућност одржавања још једног референдума о независности. Лабуристичка странка се враћа социјалној политици из времена кад је земља била „болесник у Европи“.
Председник Конзервативне странке Тереза Меј одрекла се приступа Маргарет Тачер према национализму и социјалном конзервативизму.
Ако ЕУ постави Лондону строге захтеве за Brexit, Велика Британија би могла да изабере пут грубог изласка из ЕУ, изолујући себе од континента.
Другим речима, толико хваљени Европски пројекат је практично мртав. Није ствар само у „економском разочарењу“, како истиче New Yorker, већ и у томе што се променио темељ на којем је изграђена ЕУ.
Она је раније била слободан савез европских држава које су сарађивале ради остваривања заједничких циљева, а касније се претворила у обједињену континенталну државу којом управља деспотска бирократија, коју мало брине шта желе народи Европе.
Стога је либерализму, барем у његовом класичном облику, очајнички потребан заштитник, али то неће бити Ангела Меркел, као што ту улогу неће моћи да одигра ни ЕУ. Народни покрети се крећу у супротном смеру.
Сада није питање колико брзо ће се појавити постмодернистичка континентална држава, већ који облик континенталне владе може да преживи дуже.
Пише: Максим ИСАЈЕВ
Факти
