ВРИЈЕМЕ КАД СЕ СКУПЉА КАМЕЊЕ

Дмитриј СЕДОВ | 18.10.2011

НАТО се добро сећа излагања В.Путина на 43. Минхенској конференцији о безбедности, фебруара 2007. године. Тада је Владимир Путин директно окривио Американце за покушаје да створе свет који ће имати само један пол, а који ће изазвати „нелегитимна дејства“, „нове људске трагедије“ и нова „језгра напрегнутости“. Председник је посредно окривио САД за „хипертрофирану употребу силе“ и за небригу о међународном праву, због чега број конфликата у свету наставља да расте.

„Поједине норме и скоро цео систем права једне државе – пре свега, наравно, САД – прекорачили су своје националне границе у свим сферама – у економији, и у политици, и натурају се другим државама“ – рекао је В.Путин. Оштру критику је упутио и због проширења НАТО-а као „провокативног фактора“ који смањује поверење између алијансе и Русије. Проширење нема никакве везе ни са модернизацијом алијансе, ни са обезбеђењем безбедности у Европи – рекао је В.Путин у Минхену. Очигледно је да је руски председник мислио на планове да се у зону атланске интеграције увуку Грузија и Украјина. Тим пре што је управо подршка САД у значајној мери испровоцирала режим Михаила Саакашвилија на отворен сукоб са Москвом – Американци су довољно јасно ставили на знање да као зону од посебног интереса за Русију немају намеру да признају Закавказје (кроз које пролази нафтовод Баку – Тбилиси – Џејхан, за Американце стратешки важан).

Искритиковао је В.Путин и градњу система против-ракетне одбране (ПРО) у Европи. Тај проблем је постао „пробни камен“ за билатералне односе, јер Вашингтон упорно не жели да поведе рачуна о позицијама Москве.

Говорећи о ОЕБС-у В.Путин је изразио сумњу због тога што постоји покушај да се од те организације направи „вулгарни алат“ који би служио интересима само појединих земаља. „Према том задатку је скројен и бирократски апарат ОЕБС-а који нема ни мало везе са државама-оснивачима, за извршење тог задатка је скројена и процедура доношења одлука, и коришћење такозваних невладиних организација, које су формално независне, али се финансирају сврсисходно, а то значи да је изнад њих организација од које они зависе“ – изјавио је В.Путин

Минхенско излагање се сада спомиње због тога, што се у САД појавио приличан број коментара, посвећених В.Путину као будућем председнику Русије. Који су то елементи из наведеног излагања до данас сачували своју актуелност?

Мада су многи посматрачи излагање В.Путина на конференцији у Минхену 2007. године оценили као предизборно, у ствари је тако изгледало зато што је зависило од ситуације у свету каква је била у то време. Кроз уста руског председника је проговорила једна другачија држава, ослобођена наслеђа 90-их година, држава која је сакупила довољно златних резерви, која је осетила прилив нових снага и која није хтела да се њени интереси цинично игноришу. Русија је тада, у ствари, поднела захтев да се призна повећање њене улоге у међународним односима.

После минхенског излагања може да се говори не о почетку „хладног рата“ већ о прелазу постојећег „хладног мира“ у нови квалитет, када принудна заједничка дејства Русије и САД по низу важних питања онемогућавају да се сакрије јак судар интереса.

Русија је отворено изјавила да нема поверења у политику САД и НАТО у области војне безбедности и да се то одразило на њену одбрамбену изградњу.

Руска Федерација је прешла на етапу интензивног формирања савремене армије, која је способна да се брани од спољне агресије. Приче о „непостојању спољне опасности“ су гурнуте на страну. У свом минхенском излагању председник је тачно издвојио претпоставке за настајање те опасности у њеном најсавременијем облику тако да већ данас одбрамбени комплекс РФ ради на њеном хипотетичком неутралисању. Очигледан пример је серијска производња система „Искандер“ која је предвиђена за неутрализацију рампи за лансирање ПРО у Европи.

ТАкође се врше интензивни радови у области промене наоружања ракетних јединица за стратешку намену (РВСН) и за противодејство америчким војно-ќосмичким ситемима.

Иде како треба и дискусија међу руским стручњацима о занављању РСД – ракета средњег домета „Пионир“, које су у стању да дају достојан одговор НАТО-у у случају да се концентрација војних структура блока по ободу руских граница настави.

Куповина носача хеликоптера „Мистраљ“ без обзира што се често критикује, има директну намену да „натера на мир“ немирне суседе као што је режим Саакашвилија. Да је 2008. године код обала Абхазије био постављен руски „Мистраљ“ до агресије, највероватније, не би ни дошло.

Дугорочни програм обнове наоружања копнене војске РФ до 2020. године такође не оставља ни најмање сумње – Москва полази од вероватног погоршања војно-политичке ситуације у свету и спрема се да се заштити од спољне опасности, која се све више схвата ка опасност која долази од НАТО-а, на челу са САД.

Питања безбедности ће, без сумње, бити у центру свих преговора о даљој перспективи руско-америчких односа.

Без обзира што „девети талас“ светске финансијске кризе који се ближи, и унутрашња дестабилизација америчког друштва терају администрацију САД да се осећа несигурно, ни њихово спољнополитичко ангажовање такође не даје много наде за оптимизам. Њихов одлазак из Авганистана и Ирака, колико се год крили реториком, доказује банкротирање концепције „извоза демократије“. Руска страна за америчку има питање: ко ће да одговара за међународне последице тих авантура и ко ће да локализује хаос који се разгорева у обе те земље? Судећи по изјавама Барака Обаме, САД планирају да одбију издржавање марионетских влади у Кабулу и Багдаду, а то за регион може да има најдраматичније последице.

У преговорима са америчким партнерима не може да прође без дискусије о „арапском пролећу“, у коме су РФ и КНР почеле да играју озбиљне улоге тако што су преко Савета безбедности ОУН зауставиле припрему отворене агресије против Сирије. Природно да НАТО не може да се одрекне планова о свргавању социјалистичке владе Башара Асада. У овом тренутку у пуном је замаху припрема одреда плаћеника у Турској. На истом месту покушавају да формирају нешто слично привременом прелазном савету, али је у Сирији ситуација принципијелно другачија од либијске. Москва је отворено изјавила да је војно мешање у унутрашње ствари Сирије недопустиво. Логика Москве приморава Вашингтон да постави питање себи: да неће РФ, уколико се опасност од агресије појача, кренути са испоруком Сирији зенитно-ракетних комплекса, између осталог и С-300? Таква би одлука пореметила планове НАТО-а јер тај блок још увек није научио да се бори против тог руског оружја, а на велике губитке при коришћењу авијације – НАТО неће пристати.

За Русију би такав корак постао, највероватније, пробој не само на плану њеног повратка на Блиски Исток у новом квалитету, већ и на плану коначног ослобођења од „игре пријатељства“ са англосаксонцима у ситуацији, када је неопходно да се заштите сопствени интереси.

На такву поделу приоритета Москву тера реално стање односа са Сједињеним Државама. Уз битан прогрес у контактима народа, у научној и студентској размени, уз раст робне размене, САД практично ни у чему не иду у сусрет Русији у области војне безбедности. То се посебно добро види из деловања САД на постсовјетским просторима, где Сједињене Државе врло методично истискују РФ из зоне њених геополитичких интереса, хипнотизирајући Москву причама о „заједничком избору“ и другом демагогијом. Ту хипнозу која је раније рађена под паролом „perestroika“ Вашингтон покушава да продужи под паролом perezagruska(ресетовање)али је већ сада јасно да је то она иста игра шибицарења, која већ дуго замара Москву.

Још ће много пута, очигледно, у разговорима америчких и руских представника, да се зачује реч perezagruska, али тешко да ће она икада више да произведе некадашњи утисак. Русија данас понавља један циклус из своје историје: после периода слабости и пораза почиње да се обнавља. Вероватно би данашњој Русији највише одговарале речи канцелара Руске империје А.М.Горчакова: „Русија се концентрише“.

Американце сада посебно интересују председнички планови В.Путина. У вези са тим има много претпоставки, али се у једно не може посумњати: тешко да ће планови Москве да се поклопе са најскривенијим очекивањима твораца политике САД. Какав год да је карактер руско-америчког споразума, опште смисаоно оптерећење минхенским излагањем не може да се промени. То није императив повратка Русије на речима, већ њен стварни повратак у клуб јаких играча светске политике. Амерички руководећи кругови још треба да то провере, али се „вријеме разметања камења“ за САД завршава. Долази „вријеме да се камење скупља

Фонд Стратешке Културе