Мијат Лакићевић, новинар и економски аналитичар, о погубној економској политици власти
Иако спада у велике критичаре политике актуелне власти, не само у делу који се односи на економију, Мијат Лакићевић, један од наших најбољих економских новинара и врстан економски аналитичар, сматра да постоје и ствари које су добро урађене. Стабилизација јавних финансија, то јест елиминисање огромних мањкова у државној каси, свакако је била добра ствар, каже Лакићевић у разговору за „Београдски глас“, али одмах додаје не један, већ неколико упитника.
‒ Не треба заборавити да је уочи доласка Александра Вучића на власт – додуше, у првој фази формално као ППВ-а, тј. првог потпредседника Владе – фискални дефицит износио око пет-шест одсто бруто домаћег производа, односно да је 2012. достигао близу 250 милијарди динара. Не треба, међутим, заборавити ни то да нова власт није одмах прионула на сређивање државне благајне, него је наставила путем својих претходника, тако да је дефицит 2014. премашио поменутих 250 милијарди. Дакле, у руинирању државних финансија и ова власт има немалих заслуга. Поред тога, поставља се питање да ли је фискална консолидација, која јесте била неизбежна, спроведена на најбољи начин.
Kонсолидација је спроведена готово искључиво на грбачи грађана и најсиромашнијег дела популације, а донела нам је суфицит буџета, чија је конкретна корист врло дискутабилна.
Па добро, не бих баш рекао да су највећи терет консолидације поднели најсиромашнији, они су на разне начине били заштићени. Рецимо, најниже пензије уопште нису смањиване. Није цену платио ни јавни сектор, иако су њему смањене плате. Највећи терет платили су привреда и грађани генерално кроз повећане приходе од пореза и доприноса. Овде најпре треба имати у виду да су у Србији разне дажбине повећане тако да је просечна пореска стопа у раздобљу 2012‒2017. повећана за 13,6 одсто, што значи да је повећано укупно пореско оптерећење привреде и грађана. Ја сам израчунао да су од почетка 2015, када је почела фискална консолидација, приходи јавног сектора Србије, дакле не само државе у ужем смислу, до краја прошле године, у односу на 2014, укупно порасли за преко 1.100 милијарди динара. За толико је узето више пара у протекле четири године у односу на 2014, ако њу узмемо као неки међаш. Закључак – фискалну консолидацију платио је приватни сектор.
Из тога произлази одговор на други део вашег питања. Фискални суфицит је у ситуацији у којој се налази привреда Србије потпуно непотребан, то је велика стручна и политичка грешка. Не знам само да ли је последица незнања или последица жеље да власт добије што више пара које ће после моћи да по сопственом нахођењу расподељује ономе коме хоће. Пре бих рекао да је ово друго.
Од здраве државе важнија полицијска
Власт тврди да сваког дана у сваком погледу напредујемо, па чак и да смо у том напретку лидери јер су сви економски показатељи „већи него икада“, а они које треба да опадају, попут незапослености, налазе се на историјском минимуму. Насупрот томе, подаци међународних институција сведоче о даљем заостајању Србије. Ако смо за време Милошевића ненадокнадиво заостали зато што смо били изоловани и „нисмо били у рату“, те зато што се у свету тих година дешавала убрзана технолошка револуција (мобилна телефонија, интернет…) , како сагледавате узроке нашег заостајања током Вучићевог „златног доба“?
У крајњој линији узрок заостајања Србије лежи у политичком насиљу које је Вучићева власт инаугурисала као свој модус операнди. Наиме, непосредан узрок ниског привредног раста који Србија бележи последњих шест-седам година – после Хрватске најнижег међу двадесетак земаља централне и источне Европе – наравно јесу ниска улагања. Инвестиције се у Србији већ годинама крећу око 18 одсто бруто домаћег производа, а требало би да буде око 25 па и више одсто. Толико су износиле инвестиције у земљама централне и источне Европе када су биле на степену развоја на којем се данас налази Србија. Што је најгоре, највише су испод потребних биле домаће приватне инвестиције. Стране инвестиције су прошле године, рецимо, биле на такорећи максимално могућем нивоу, преко три милијарде евра. Међутим, јавне инвестиције, тј. улагања државе, биле су свега нешто преко милијарду евра, што је готово упола мање од потребних. Зато сад Вучић и најављује велики инвестициони циклус, покушавајући да оно што је изгубљено претходних година бар мало надокнади. Међутим, најгоре ствари стоје са улагањима домаћих привредника. Она су око четири милијарде евра, а требало би да буду шест-седам милијарди. Овде се поставља питања зашто домаћи привредници не улажу. Одговор се такорећи излизао од употребе – због лошег пословног амбијента. Пре свега због велике правне несигурности, односно, одсуства владавине права. То странце не дотиче јер они уживају повлашћени третман, али домаћи привредници су изложени разним врстама уцена, претњи, тортуре, тако да се многи повлаче из бизниса. А на сцени остају они који нису способни предузетници, али су врло послушни и услужни према актуелним властима.
Ако ни по чему другом, Вучићеву владавину ћемо памтити по престанку важења крилатице „нема бољег посла од државне службе“, наравно, ако изузмемо јавна предузећа. Kао што сте написали у једном свом тексту, живимо у времену кад се више исплати бити специјалац него специјалиста. Је ли то главни разлог што се упорно одлаже увођење платних разреда?
То се односило на чињеницу да је просечна плата у полицији у Србији готово за трећину већа него у здравству. Kада се пак плате наших полицајаца и лекара упореде са платама њихових колега у земљама централне Европе, онда су релативно гледано наши полицајци боље плаћени за петину, а лекари за исто толико слабије плаћени. Дакле, између полицијске и здраве државе, Александар Вучић се определио за прву. Зато добри лекари одлазе из Србије и, уопште говорећи, лекара немамо довољно, а у полицији имамо вишак запослених. О квалитету да не говоримо.
Kао новинар који барата чињеницама и валидним подацима, можете ли се сетити када су у Србији последњи пут повећане пензије свим пензионерима?
Ако се добро сећам, све пензије су последњи пут повећане од новембра 2018. године за пет одсто. Међутим, пошто је тада истовремено укинуто смањење пензија већих од 25.000 динара, уведено 2014, дакле те пензије су враћене на пређашњи ниво, па је та група пензионера у односу на октобарску пензију добила повећање од близу 10 одсто па навише.
Kонсолидацију платио приватни сектор
Зашто онда толики „озбиљни“ новинари пишу да су пензије прошле године повећане у распону од 11 до чак 24 одсто?
До тога, претпостављам, долази зато што се враћање пензија на ниво из 2014. рачуна као повећање. С друге стране, нема сумње да је многима јасно да се фактички не ради о повећању него само о враћању онога што је појединим категоријама пензионера одузето, али свесно избегавају истину и служе се манипулацијама. Наравно, у корист Вучића и владајуће странке. Међутим, како видимо ових дана, министар финансија обећава да ће од идуће године опет почети примена такозване швајцарске формуле у обрачуну пензија, што значи да би у ту област поново требало да буде уведен неки ред.
Фискална консолидација, а посебно закон о привременом умањењу пензија, дело су бившег министра финансија Душана Вујовића, кога сте више пута бранили у својим текстовима. Зашто? Зар не мислите да је и његово, као и претходно учешће Kори Удовички у Влади, двоје стручњака с међународним кредибилитетом, само дало легитимитет политици којом доминирају, како сте то написали у једном тексту, „даваоци туђе крви и даваоци туђих пара“?
То су, чини ми се, ипак два одвојена питања. Мислио сам да је потребно средити државну благајну и елиминисати огроман буџетски дефицит који је водио ка банкроту земље. Исто важи и за увођење реда у област запошљавања у јавном сектору, што је био посао Kори Удовички. Вујовић се на месту министра задржао дуже, па је више и постигао, мада се не сме заборавити да је у том успеху политичка воља да се изведе консолидација имала значајног удела. Али морам да напоменем да су моје рачунице, о којима сам већ говорио, да је фискалну консолидацију платио приватни сектор, у извесном смислу представљале критику начина на који је фискална консолидација изведена. На плану реформе јавног сектора, у чему запосленост и плате представљају кључни део, урађено је много мање, заправо скоро ништа, али за то опет не би било фер оптужити Kори Удовички јер је она врло брзо изгубила место министра.
Да ли је требало да Вујовић и Удовички, како кажете, дају кредибилитет једној у начелу лошој власти? Мени се чини да је пре пет-шест година ситуација била другачија него данас, да СНС ни Вучић још нису били показали своје право лице, па је човек могао рачунати да ће моћи да спроведе неке своје стручне идеје. У том погледу ситуација је данас знатно другачија, у међувремену је партизација државе ескалирала до неслућених размера, политичко насиље постајало је све веће, па ми се чини да данас у ту замку више нико не би упао.
Иако Вучић не пропусти ниједну прилику да оплете по „жутим лоповима“ који су „уништили земљу и распродали све што је вредно“, приватизација се наставља на још нетранспарентнији начин него раније. Ви сматрате, бар кад је ПKБ у питању, да је боља икаква него никаква приватизација. Да ли то мислите и за продају српских бања?
Прво, та прича о приватизацији коју шири актуелна власт, а богами помажу јој и велики делови такозване демократске опозиције, не одговара истини. Српску привреду није уништила наводна пљачкашка приватизација после двехиљадите године, него десетогодишњи ратови, санкције и међународна изолација током владавине „црвено-црне коалиције“. Тада је Србија изгубила и тржиште, и капитал, и знање, и људе. Од социјалистичких гиганата, о којима се и дан-данас причају бајке, двехиљадите су остали голи зидови. Индустријска производња је, треба ли уопште подсећати, више него преполовљена. На то треба додати убиство премијера Зорана Ђинђића, које је Србију, у моралном и интелектуалном погледу, вратило још неколико деценија уназад.
Друго, пољопривредни комбинат и бање нису исто. Пре свега, јасно је да су државни пољопривредни комбинати знатно неефикаснији и од великих приватних, а поготово од сељачких газдинстава. Узгред, писао сам да би ПKБ требало приватизовати тако да се што више повећа конкуренција међу купцима, да би се дошло до веће цене, а не овако, у комаду, да тако кажем, али то није учињено. Ипак, мислим да је и ово боље јер се успостављају чисти рачуни, па се чак и кад држава даје паре приватној фирми то види, као у случају „Ер Србије“ рецимо. Начелно, мислим да и бање треба приватизовати, бар поједине њихове делове, само треба видети како то најбоље и најтранспарентније извести. Мислим да би у том случају макар пљачка такозване народне имовине била мања.
Опозиција не нуди ништа
Kако се ближи крај године, захуктава се и манипулаторска машинерија. Свакодневно имамо понеку изјаву о повећању плата и пензија. Синиша Мали је већ израчунао да ћемо у децембру достићи фамозни просек од 500 евра. Значи ли то да ће динар опет „ојачати“?
Па и ако је достигнемо, то ће бити са закашњењем од две године. Да подсетим, Александар Вучић је почетком јануара 2016. рекао да ће просечна плата у Србији достићи 500 евра за две године. То значи у јануару 2018, а ако буде, десиће се у децембру 2019. године. Наравно, значајну улогу у томе имаће раст динара. По рачуницама економиста, динар је прецењен бар за 15‒20 одсто, што значи да би евро требало да вреди 130‒140 динара. У том случају просечна плата би била тек око 400 евра. Међутим, то у овој причи није најважније. Много теже економске последице има чињеница да прецењен динар дестимулише извоз и не одговара извозницима, а стимулише увоз и одговара увозницима. Тако заправо, формално Народна банка, односно Јоргованка Табаковић, чланица Српске напредне странке, а практично Александар Вучић, ради на штету најбољег дела српске привреде. И тиме смањује привредни раст, што је иначе најболнија тачка Србије.
Вучич је најавио да ће се у Лесковцу, који никад није имао фудбалског прволигаша, градити стадион од 20 милионе евра, док ће се у обнову болнице уложити двоструко мање. Ви сте против бојкота избора, али како се одупрети оволиком лудилу?
Мене то асоцира на латинску изреку „хлеба и игара“, која би у српској варијанти могла да гласи „сендвича и стадиона“. Нема сумње да Вучић као вешт али бескрупулозан аутократа зна шта треба народу, тачније како да њиме манипулише, и то му даје, односно то ради. Међутим, проблем Србије, односно српског друштва, нису ти, како их је неко цинично назвао, „сендвичари“, ти људи које Вучић вози аутобусима по Србији да му аплаудирају и обезбеђују масу на митинзима. Проблем није та „маса“, проблем је „сива маса“, односно образовани људи који или директно раде за Вучића или ћуте и раде свој посао. Мислим, наводно раде свој посао, а у ствари индиректно раде за Вучића.
Али шта је проблем тих људи. Проблем је то што немају где да оду. Осим у иностранство. То јест немају политичку снагу која је њима блиска. Њима такозвана демократска опозиција, прецизније њен највећи или бар највидљивији део, не нуди практично ништа. Пошто се тај највећи део опозиције са Вучићем надмеће у национализму. А ту радикале не може нико да победи. Дакле, Србији је потребна политичка алтернатива која ће бити проевропски опредељена. И то не за „европске вредности“, што често чујемо, него за Европску унију, јасно и недвосмислено. Написао сам недавно и да би сваки искрени српски националиста морао да се изјасни за улазак Србије у НАТО, па бих и у овој прилици то истакао.
Kада је Вучић победио на председничким изборима 2017. године, написао сам да опозиција на то одмах треба да заборави, јер је то било више него очекивано, и да треба да се усредсреди на београдске изборе наредне године. Нажалост, опозиција то није урадила и катастрофално је поражена. Недавно сам поставио питање „имамо ли Имамоглуа“. Било је то наравно после избора у Истанбулу, где је опозициони кандидат Екрем Имамоглу победио свемоћног Реџепа Ердогана. Било је то у Турској где су десетине хиљада људи ухапшене, међу њима и новинари, 150 медија је затворено. То сигурно нису бољи услови него у Србији, али је опозиција победила.
Ова власт је ужасна. Али је проблем што опозиција или, да опет будем прецизан, највећи део опозиције, нити нуди програм какав је потребан Србији нити ради са грађанима да би се представила и привукла их на своју страну. Чак ни у Београду, а камоли у Србији.
Могу ли људи да мирно спавају?
Ослањајући се на анализу Фискалног савета о узроцима недовољног привредног раста израчунали сте да нам је Вучић до сада „украо“ 3,5 милијарди евра, а да ће нам наредних година „украсти“ још два пута толико. И то пре свега због високе корупције и нефункционисања правне државе. Па зашто онда на конференције за штампу Савета за борбу против корупције залута тек понеки новинар?
То је, што се каже, врло конзервативна процена. Вероватно је и више. За десет година Србија је због Вучићеве власти изгубила односно изгубиће десет милијарди евра. То су и за Немачку велике паре. Ја не знам како ти људи могу мирно да спавају. А још мање како грађани то могу мирно да гледају. Томе сигурно јако доприноси анестезија коју Србија прима преко Вучићевих медија. Јер нема сумње да је највећи број медија под контролом његовог режима. У ствари, ту постоји јасна интересна веза између власника тих медија и власти. Власт на један или други начин њих обилато финансира, а они то узвраћају послушношћу. Наравно, од тих пара новинари и други запослени и немају пуно користи, осим што можда имају радна места. Те паре служе за богаћење уске групе новинарске бранше око Вучића. И то је један канал којим се новац пореских обвезника, посредством власти, пребацује на рачуне појединаца у медијима. Не би ме изненадило да они део тог новца после на неки начин враћају Вучићевој странци.
Разговарао: Бранислав Kривокапић, Београдски глас
