Ко би рекао да култни хит српске новокомпоноване народне музике „Два добра друга, два пријатеља” Љубе Аличића може послужити за инспирацију једној политичкој анализи. Није се, међутим, у тренутку могао наћи бољи назив за разоткривање још једног политичког мита који замагљује српску политичку сцену и онемогућава отрежњење српских бирача. У светлу наступајућих ванредних избора у Београду, као и потенцијалних парламентарних избора, ово је можда најважнија политичка порука коју бирачи у Србији треба да чују.
Радне биографије – дупла нула
Драган Ђилас и Александар Вучић имају пуно заједничких ствари о којима нико није размишљао. Обојица су рођени у Београду, Ђилас 1967, а Вучић 1970. године, тако да су генерацијски блиски. Обојица су каријере почели у радио-новинарству са 22 године: Ђилас на Радио Б92 у Београду 1989. године, Вучић на Каналу С на Палама 1992. До дана данашњег није разјашњено како се један нашао на једном, а други на другом месту.
Драган Ђилас је машински инжењер ваздухопловства, а Александар Вучић дипломирани правник. Није познато да су икада радили у својим струкама нити им се може утврдити било који радни стаж мимо политике. Драган Ђилас је лако и брзо прешао пут од студентског лидера до тајкунског медијског магната, а Александар Вучић од најмлађег посланика у Скупштини Србије до политичког господара Србије.
Други су правили странке којима се сада они налазе на челу: Зоран Ђинђић и Борис Тадић су направили ДС којој је Ђилас данас председник, а Војислав Шешељ СРС и Томислав Николић СНС, чијим цепањем од СРС је настала странка којој је Вучић данас председник. У прављењу ових странака велику улогу имале су и западне амбасаде у Београду којима је циљ био да направе амерички двопартијски политички модел у Србији, по коме ће се дугорочно само ове две странке смењивати на власти у наредним годинама, а да се између њих тешко може утврдити разлика у програмима. Разуме се да окосница оба програма мора остати верност западним центрима моћи.
Како су се другари обогатили?
Александру Вучићу је 2002. године одређен порез на екстрапрофит у износу од 48.500 евра у вези са станом од преко 100 квадрата који му је 1998. године доделила Влада на челу са Мирком Марјановићем, а који је потом откупио испод тржишне вредности. У јулу 2004. Телеком Србије искључио му је телефон због неизмиреног телефонског рачуна у износу од преко 150.000 динара који није плаћао 15 месеци, а као разлог неплаћања навео је „ниска примања” у Скупштини Србије. Није познато да се бавио неким другим послом сем политиком нити од чега живи сем од политичке плате (посланичке, партијске, министарске…). Као што је и сам устврдио, некадашња „ниска примања” у Скупштини Србије или данашња у Влади Србије сигурно нису довољна за начин живота који води и љубав за скупа одела и вина коју гаји.
Драган Ђилас је ушао у посао са медијима у време режима Слободана Милошевића када су то могли или страни агенти попут његовог компањона са почетака Б92 Верана Матића или поуздани људи брачног пара Милошевић, попут Славка Ћурувије или Жељка Митровића који су касније променили страну. Није познато чиме се бавио и шта је радио док 2004. године није постао члан Демократске странке. Од тада профит његових фирми (као уосталом и приходи маркетиншких фирми Срђана Шапера и Небојше Крстића, који такође постају битни у ДС у исто време кад председник ДС постаје њихов школски друг Борис Тадић) нагло расту за неколико стотина пута и за неколико година они постају милионери. Највеће богатство Ђилас је згрнуо препродајом рекламних секунди на РТС-у, ангажовањем својих фирми за услуге у градским управама у Београду чији је градоначелник, добијањем за клијенте државних предузећа под контролом ДС или страних фирми којима се пре тога омогућава повлашћено пословање или пљачкашка приватизација у Србији, што све представља незабележену врсту медијског монопола. На овај начин сваки човек у Србији могао би постати успешан бизнисмен и милионер, само кад би добио ексклузивну могућност да – примера ради – уместо државне телевизије продаје њене рекламне секунде на тржишту. Ово скандалозно узимање екстрапрофита, којим је путем медијског монопола Ђилас дошао до огромног богатства, још увек је табу-тема у Србији.
Посебно је карактеристично да о овоме за 15 месеци Вучићеве „борбе против криминала, корупције и тајкуна” није покренута ниједна истрага, као што су ослобођени одговорности и други „жути тајкуни” који су ојадили Србију у време владавине „жутог предузећа” (ДС) – попут Влаховића, Ђелића, Шутановца, Пајтића… Када се узме у обзир недавно сведочење Горана Весића, блиског Ђинђићевог сарадника, о томе како је Александар Вучић у време свог министровања у оквиру режима Слободана Милошевића тајно помагао ДС и Амерички СКОЈ – Отпор 1999. године, онда садашња поштеда за Ђиласа и другаре није Вучићу прва услуга коју им чини. На овом примеру се најбоље види како „добри пријатељи” једни друге чувају на политичкој сцени Србије.
Они добри у Београду на води, а ми насукани на сувом
Имају ова двојица другара и много тога другог заједничког, нпр: Вучићев велики пријатељ и претходник на челу Бироа за координацију свим службама безбедности у Србији, Миодраг Мики Ракић, потпредседник је Демократске странке којој се на челу налази Ђилас. Није искључено да је и неки Ђиласов велики пријатељ члан Председништва СНС, попут, рецимо, Зоране Михаиловић, некада високог функционера Динкићевог Г17+, а данас члана EastWestBridge-а, испоставе Трилатералне комисије и кључне стране НВО-агентуре у Србији. Оно што нас свакако неће изненадити јесте и да за коју годину откријемо да су Ђилас и Вучић све време заједно чак и пословали, имали заједничке фирме и делили новац.
Оно што им је такође заједничко јесте да су обојица изузетно радни и да имају исту страст, а то су истраживања јавног мњења и очитавања рејтинга. По узору на вештачко Ђиласово подизање рејтинга од 2008-2012 (које је на крају медијског пумпања дало резултат у преко 30% гласова на градским изборима у Београду), тако данас и Вучић, највећи губитник избора 2012, диже свој рејтинг на вештачки начин на преко 40% подршке у бирачком телу. Надамо се да ће се и овај политички мехур од сапунице ускоро распрснути као што је Ђиласов пукао пре годину дана, чим су се отворили медији и за другу страну медаље о „успешном предузетнику и градоначелнику Београда”. Остаје и чињеница да се њих двојица непрестано утркују, али и угледају један на другог, увек помало исфрустрирани успесима друге стране. Тако је Вучић годинама патио због Ђиласове популарности и покушавао да опонаша његове кампање, да би сада Ђилас дошао у ситуацију да пати због Вучићевог рејтинга, па покушава да му се додвори.
Као што су Зоран Ђинђић и Војислав Шешељ имали сличности као политичари-макијавелисти, огромне интелигенције и спремности на велике личне ризике, тако су и Ђилас и Вучић политичари слични у великом егу и спремности да газе преко других да би остварили своје интересе и циљеве. Међутим, ма колико споља гледано били у сукобу и директном ривалству, увек ће један за другог на крају наћи лепе речи и изгрлити се због „народног добра” и заједничке визије „Београда на води”. Њихову донедавну политичку идилу покварио је „намазани” Ивица Дачић, кога су прерано отписали. За непуна два месеца три пута је насамарио неприкосновеног „господара Вучића”: избацио је из Владе Вучићевог пријатеља Динкића и узео за себе славу обрачуна са најнеомиљенијом личношћу у Србији, лажно се јавно успротивио педербалу и побегао у Грчку како би на Вучића пала одлука да организује педербал у Београду, и то у сусрет ванредним градским изборима, и – што је посебно направило проблем – нарушио тајне договоре између Вучића и Ђиласа захтевом за сменом Ђиласа са места градоначелника Београда, где га је Вучић чувао пуних 15 месеци после избора, а сада није могао да не подржи Дачићев захтев јер би се тако офирао и тајни договор између њих постао би јаван. Ивица Дачић је и раније покретао тему специјалних веза између ДС и СНС, али се увек заустављао у пуном откривању ове истине, јер је задржавао непорушеним мостове за коалиције и са једнима и са другима. Очекујемо да када му другари ускоро припреме одстрел са политичке сцене, и Ивица Дачић проговори све што зна о њиховом пријатељству и тако бар још неког од њих повуче са собом у пропаст.
Однос два пријатеља према Дверима
Обојица су добрано остали дужни Покрету Двери, као јединој новој снази и нади на устајалој политичкој сцени Србије. Разуме се да како би они остали битни и најбитнији, потребно је дисквалификовати и онемогућити свакога новог ко би могао да им се супротстави, и практично укинути опозицију. Александар Вучић, вишегодишњи велики пријатељ са водећим људима ДС, лично је месецима пре ђурђевданских избора 2012. лансирао медијску клевету да су Двери Ђиласов пројекат, и тиме сигурно одузео Дверима неколико процената гласова на изборима. Овим (неки би рекли поквареним, а неки вештим) политичким маневром који потиче из психолошке сфере, друге је оптужио за оно што он све време ради – сарађује са Ђиласом. На другој страни Ђилас је отворено покрао политички програм Двери: од става према педербалу и породичне политике до низа економских мера, на тај начин јасно показајући чије време долази и чије идеје имају будућност. Као медијски магнат и професионални истраживач јавног мњења сигурно је тачно прочитао популарност и Двери и политичких идеја за које се Двери залажу годинама пре њега. Осећајући генерацијску конкуренцију у Покрету Двери, у перспективи најјачој политичкој алтернативи која их може угрозити, као и много пута до сада заједнички интерес против Двери нашли су два добра политичка друга, два пријатеља.
Све ово треба озбиљно имати у виду када крене намештени референдумски изборни процес у Београду на коме треба да бирамо између Вучића и Ђиласа, који после следећих избора на свим нивоима лако могу да се досете да због „виших националних, државних и београдских интереса” склопе чак и нову владајућу већину. Уосталом, зар они по питању предаје Косова и Метохије, потписивања антиуставног бриселског споразума и безглавог трчања у ЕУ по сваку националну цену, већ нису у коалицији? Ово посебно може бити убрзано ако их за то замоле њихови пријатељи из западних амбасада, жељни – рецимо – промене Устава и неке друге дезинтеграције Србије. Зато се и на крају морамо позвати на незаборавне завршне стихове из поменутог хита Љубе Аличића: „Нек остане ова песма, нек се она стално пева, нек се пева све док буде тако добрих пријатеља!”
Бошко Обрадовић
Аутор је члан Старешинства Покрета Двери.
