ВУЧИЋ: Добро јутро, ја сам Зоран Ђинђић.
ЂИНЂИЋ: Шта то причаш? Ја сам Зоран Ђинђић!
ВУЧИЋ: Не, господине. Ви сте некада били Зоран Ђинђић. Сада сам то ја.
ЂИНЂИЋ: Какве су то глупости?
ВУЧИЋ: Ако мене питате, то нису глупости. То је реалност. Последња истраживања јасно показују да 196,08 одсто грађана сматра да сам ја аутентични Ваш наследник. Имам, кажу, Вашу препознатљиву енергичност, исту визију и политичку стратегију. Толико личим на Вас, да сам одлучио чак и да се тресем као Ви док причам. Нажалост, слепили су ми се прсти. Мало од позирања, мало више од бројања пара у оном мом подруму у Јајинцима, где сам једну собу прерадио у сеф, као Баја Патак… Но, то сада није битно. Битно је да ме сви доживљавају као реинкарнацију Зорана Ђинђића.
ЂИНЂИЋ: Ма, можда те тако доживљава само Ђилас…
ВУЧИЋ: Ђилас? Ко је то? А, да… Затурио сам га у џепу, па нисам одмах могао да се сетим. Да, Ђилас је мој најмилији роб. Господине, не бисте веровали шта је тај човек спреман да уради само да бих га оставио на месту градоначелника. Недавно сам му наредио да се ошиша на ћелаво и да пусти бркове.
ЂИНЂИЋ: И? Пристао је?
ВУЧИЋ: Пристаће! Натерао је оног идиота Гангулу да први пусти бркове, да види како то изгледа. Хаха… Наредићу му да нареди свим функционерима Демократске странке да пусте бркове. Гордана Чомић је већ навикла на тај имиџ, али биће ми занимљиво да гледам бркату Александру Јеков. Ко не послуша, Ђилас ће га, као Петровића и Јеремића, избацити из странке.
ЂИНЂИЋ: Лако ти је са Ђиласом…
ВУЧИЋ: Лако ми је са свима. Сви ме воле, сви ми се диве. Подржавају ме сви Ваши саборци. Заклињу се у Вас, а хвале мене. Весна Пешић, Соња Лихт, Жарко Кораћ, Зоран Живковић, Чедица Јовановић, Веран Матић, Оља Бећковић, Драган Бујошевић, Зоран Пановић, Александар Тијанић, напросто сви…
ЂИНЂИЋ: Не могу да верујем.
ВУЧИЋ: Ни ја нисам веровао, али очигледно је да су схватили да сам бољи и успешнији од Вас, господине. Док сте били на власти, имали сте опозицију и у властитој странци, у парламенту и медијима. Мени се нико не супротставља. Ето, подржава ме и Ваша удовица Ружица.
ЂИНЂИЋ: То ме не чуди. Свети ми се!
ВУЧИЋ: Зашто би Вам се светила?
ЂИНЂИЋ: Из истих разлога као што ће и Ксенија теби.
ВУЧИЋ: Ух, Ксенија… Господине, у томе је разлика између Вас и мене. Ви се стално бавите личностима и догађајима из прошлости. Важна је само будућност. То је схватила Ваша Ружица, Ђиласова бивша Милица Делевић…
ЂИНЂИЋ: А Јадранка?
ВУЧИЋ: Која Јадранка? Јоксимовић? Да, и она ме воли. До неба. Тачније, од колена до неба.
ЂИНЂИЋ: Не та, него Јадранка Шешељ?
ВУЧИЋ: Не знам ко је то.
ЂИНЂИЋ: Жена Војислава Шешеља, твог творца.
ВУЧИЋ: Не знам ко је тај Војислав, никада нисам чуо за њега.
ЂИНЂИЋ: Не сећаш се Шешеља? Он понекад наврати код нас, у пакао, овде у онај црни котао, на коме је ћирилицом написао „За Вјерицу“, па мало разговарамо. Мрзи те више него мене. Ја сам му само наместио одлазак у Хаг, ти си му разбуцао странку. Овде ти припрема весео дочек. Шешељ теби, Слоба свом и твом Дачићу. Чека те и Славко Ћурувија, ако се њега сећаш.
ВУЧИЋ: Господине, само нека они раде што мисле да је у њиховом интересу. Они су слуге бившег режима, све сам их победио. А господину Ћурувији реците да сам основао Комисију која ће открити ко га је убио. Он зна да ја нисам крив. Неко други је био бржи. Да сам га ја ликвидирао, тело не би било нађено. Појео бих га.
ЂИНЂИЋ: Неће ти та победа дуго трајати. Окружио си се мојим сарадницима, спонзорима и менторима. Цане, Чеда, Беба, Весић и слични никада никоме нису били од користи.
ВУЧИЋ: Причајте Ви шта хоћете, али ја сам данас био на Вашем гробу, не Ви на мом.
ЂИНЂИЋ: Зашто? Шта ћеш ти на мом гробу? Ти си предводио анти-хашки лоби, стварао си атмосферу линча, називао си ме мафијашем, бандитом, ђубретом, претио си ми и вређао ме…
ВУЧИЋ: Нема разлога да се љутите. Сувише сте оптерећени чињеницама. Ако мене питате, ред је да положим венац на Ваш гроб. И да се уверим да сте још тамо, да је прави човек на правом месту. Уосталом, џелат је уз жртву баш кад јој је најтеже, а видим да Вам је јако тешко што сам постао Ваш наследник. Дакле, немојте да драматизујете злочин који је извршен над Вама. Ви сте мртви, али Ваша визија живи. У мени. И, да знате, није ми лако. Тома воли гробља, ја не. Мене увек, не знам зашто, подсете на све оне несрећнике од Вировитице до Призрена, који су, верујући у ратнохушкачку радикалску пропаганду, дали животе за агресорску идеју о некаквој анти-европској и анти-цивилизацијској великосрпској творевини.
ЂИНЂИЋ: Е, сад ми је жао што нисам после 5. октобра извршио лустрацију, забранио твоју странку и, уместо Шешељу, теби намонтирао суђења за злодела која си извршио као шеф црвено-црне ратне пропаганде.
ВУЧИЋ: Добро сте ме подсетили на лустрацију. Ви то нисте урадили, ја хоћу. Лустрираћу Тому. Ето, због таквих генијалних идеја, Ви сте постали мој узор. Још бих причао с Вама, врло сте инспиративни, али морам да журим, имам милион обавеза. За пола сата идем на коктел поводом Ваше јубиларне годишњице, да мало шармирам Ружицу, а пре тога морам да помирим Џају и Човкета, шиканирам Небојшу Стефановића, да сунетим Башкета (не знам зашто је то тражио мој брат абу Зајеб), па чак и да изаберем папу. Поред тога, морам да прочитам пет-шест књига оног Вашег Вебера. Мало му је досадно то што је писао, али одлучио сам да га, као што сте и Ви радили, често цитирам. Напорно ми је да цитирам само себе, све моје речи су толико мудре да, онда, морам док причам и да хватам белешке. Поздравите све у паклу и, молим Вас, извините се у моје име Луциферу. Знате, кад смо склапали дил, морао је да провери да ли имам душу. Сад му је касно. Као и Шешељу. Као и Вама. Ипак, нема везе, даћу му Томину душу, она је у одличном стању, скоро некоришћена. Јавићу се. Ви ништа не брините, Ви сте довели Србију до руба провалије, ја ћу направити корак даље.
