Крај сваке тираније, увек је обележен гласним певањем у славу вође и његовог режима. Србија живи у епохи медијског лудила у коме са свих телевизија, са таласа свих радио станица и са страница свих новина, говори само један човек, Александар Вучић. Лаже о својим великим победама, о томе како је Србија пребогата земља а њени грађани срећни и задовољни.
На челу тих медија налазе се опасни кловнови, добро плаћени и спремни у сваком моменту да га опевају као великог државника, мада сви знају да је у питању опасан болесник. О одлазећем диктатору и његовом односу према новинаркама и новинарима пише Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде, дугогодишњи Вучићев близак сарадник.
Здрав човек има хиљаду жеља, болестан само једну – да заведе диктатуру у Србији. Иако је заражен том амбицијом, Александар Вучић у својој болести ужива, а пате сви нормални грађани.
Власт није променила Вучића, само га је раскринкала. Ко год више верује својим очима него његовим лажима, после три и по године напредњачке тортуре, схвата да се на врху владајуће пирамиде налази опаки фараон, који је спреман да свој трон брани на све начине, нарочито страхом и насиљем.
Окупирао је политичку сцену, државне институције је претворио у центре за удомљавање старлета неписмених страначких кадрова, привреду је растеретио од радника, а медији му служе за хајке на неподобне појединце и лечење властитих комплекса.
Свих 28 сати свог радног дана Вучић посвећује искључиво одбрани култа своје безличности. Без реда у глави, ред у држави заводи преко медија. Неспособан да уради било шта корисно за грађане, на власти покушава да се одржи уз помоћ колективне хипнозе. Да би то остварио, морао је да се промовише у незваничног главног и неодговорног уредника свих српских телевизија и новина.
Још пре уласка у политику, Александар Вучић се заљубио у медије. Привукла га је могућност да преко њих пласира политичке и приватне интриге и сплетке, прети и вређа противнике, а да хвали себе и себи сличне. На његову жалост, љубав није узвраћена.
Еј, благо мени, кад ме Воја жени…
Откад је ушао у политику, Вучић злоупотребљава и своју породицу. Пре него што се оженио, кукао је због напада на његовог бату Андреја, који је у свакој изборној кампањи изазивао инциденте, тукао се и био привођен и хапшен. Е, кад га је Шешељ натерао да се венча са Ксенијом Јанковић, тада у поодмаклој трудноћи, Вучићева патетика се размахала.
У децембру 1998. јавно је кукао како, сиромах, са супругом и малолетним сином живи као подстанар у гарсоњери од 26 квадрата. Док је то изговарао, са сузама у очима, већ три месеца је у џепу носио решење којим му је влада Мирка Марјановића поклонила станчић од сто четрдесет квадрата у елитном београдском насељу „Ју бизнис центар”.
Главне маскоте радикалских и напредњачких кампања били су престолонаследник Данило и принцеза Милица. Ћерку је политизовао чак и избором имена, које јој је дао по Милици Ракић, девојчици која је током бомбардовања убијена у Батајници, како би доказао свој великосрпски занос и отпор НАТО зликовцима.
Супругу Ксенију, која је била водитељ на ПИНК-у није промовисао у медијима. Допуштао јој је да се оглашава само кад му је било потребно да демантује текстове о његовом шварелисању с телевизијском водитељком Горданом Јузбашић, и приче о томе како ју је претукао скоро до смрти. Насилничко понашање Вучић је сарадницима и сведоцима објашњавао осветом за „оно што је урадила”.
Шта му је Ксенија „урадила” знали су сви у његовом окружењу. Кад сам прихватио позив да уређујем „Правду”, неки од Вучићевих сарадника су стекли уверење да сам „њихов”, па су ми откривали детаље те, најсрамније, његове тајне. У ширењу прљавог веша најангажованије су биле Јадранка Јоксимовић, Ана Стефановић, супруга др Небојше, и директор Ђорђе Минков.
Дијалози и дијагноза
У опису мог радног места била је и обавеза да почетком сваког месеца направим предлог плата свих чланова редакције. Са тим списком, једно јутро ми је у канцеларију дошао директор Минков и, сав скрушен, запитао зашто на њему нема Невене Јанковић.
– Ко је то? – питао сам.
Описао ми је девојку која личи на дечка, мало је чудна, али понаша се коректно, пристојна је и лепо васпитана.
– Како не знаш? Она је Вучићева свастика… – рекао је.
Пошто није предала радну листу, што значи да ништа није радила, одбио сам да јој одредим плату. Исто вече, на састанку на који ме позвао сасвим другим поводом, Вучић ме је, скрушен као Минков, замолио да му „не правим проблем са Невеном”.
– Молим те, трпи је. Из свог џепа ћу дати паре за њену плату, нека ради шта хоће, а теби би било најбоље да и не долази у редакцију. Од ње нећеш имати никакве користи, може само да наноси штету – рекао је газда Вучић.
Обојица, и Минков и Вучић, били су у праву. Невена се понашала коректно, али ширила је најподлије трачеве, непрестано се позивајући на Вучића. То сам схватио као израз генетике, пошто је и Ксенија таква. У лице се смешка, а при том смишља и пакује најподлије гадости.
Јадранка Јоксимовић је често знала да бане у редакцију. Цвркутава и кокетна, пуна амбиције да са фацом педесетогодишњакиње глуми несташну тинејџерку, увек би ми улепшала дан. Тако енегрична, једном је још с врата оплела по Невени:
– Како трпиш ову Вучићеву пасторку? Одвратна је…
Иако прво није веровала да нисам упућен у афере породице Вучић, горљиво је изоговарала Ксенију и Невену. По њеним тврдњама, Ксенија је 1984, као малолетница, родила ванбрачну ћерку.
Да не би иритирала малограђанску средину, Невену је представљала као сестру. Александар је за то сазнао много после венчања с Ксенијом, кад су већ добили сина Данила. Због тога мрзи Ксенију, злоставља је и вређа.
Без обзира на све те детаље, причу сам схватио као обичан трач. Знао сам да Јоксимовићка мрзи Вучића јер није помогао њеном брату Предрагу да избегне одслужење затворске казне због некаквог разбојништва, па нисам хтео да јој верујем, нити ме, у крајњој линији, све то занимало.
Исту верзију, с много више горчине, испричала ми је Љиљана Ђурђевац, тада утицајна новосадска радикалка, а касније напредњакуша. Љута на Вучића јер није подржао њеног миљеника, ако може тако да се квалификује, владику Порфирија у финансијском скандалу у Радио-дифузној агенцији.
На те приче надовезала се Ана Стефановић, коју је, крајем 2009, Вучић поставио за директора „Правде”, уместо Минкова. Лепа и кабаста, а одлично информисана, Ана је често свраћала у моју канцеларију на чашицу пића и трачева.
– Охо, била ти је у посети Вучићева ташта? – рекла је једном приликом, са пакосним осмехом.
Видела је да је тог дана у редакцију свратила старија колегиница, некада звезда „Политикиних” издања, која се прославила биографијама команданата Војске Републике Српске. Ана Стефановић, логично, о раду те новинарке није знала ништа, али била је добро упућена у пикантерије које су повезале њу и Вучића.
– Њен син је Ксенији направио дете, Невену. Није хтео да се ожени, па је побегао у иностранство. Прича се да се у Паризу венчао с неком црнкињом с којом има двоје деце. Имао је среће, спасао се Ксеније… – испричала ми је супруга актуелног министра полиције с плагираним докторатом.
Леп синопсис за холивудску романсу с елементима мистерије и хорора. Пошто сам имао, а и даље имам, превише својих проблема, нисам се бавио Вучићевим. Не, док ми он опет није дигао притисак с причом о Невениним новинарским егзибицијама.
– Зашто није потписан интервју с Гоцом? – било је прво што ме питао у једном поноћном позиву.
– О чему причаш? Ко је Гоца?
– Невена је направила интервју с Гоцом Тржан, објављен је на средњим странама. Зашто није потписан? – проширио је питање. Чуо сам како га Ксенија брифује, захтевајући да инсистира на мом објашњењу. И добио је адекватно објашњење:
– Боли ме…за Гоцу и за Невену. А и за Ксенију. Чујем шта добацује, па јој реци нека Невену понекад пошаље на посао. После шест месеци први пут је нешто написала, а сад прави проблем што није потписана…
Могао сам да му псујем маму Ангелину, Вучић би свеједно понављао да није у реду што му свастика/пасторка није потписана.
Пола сата касније, опет је назвао.
– Видиш ли с каквим лудацима имам посла? Извини, било ми је лакше да тебе изнервирам, него да трпим њих две – рекао је и отворио душу, односно оно што му је остало од ње.
– Знам све, знам каква је Невена. Обавештавају ме шта прича по редакцији. Што је још горе, дође овде, па трује Ксенију. Не могу да их поднесем. Ксенија је направила будалу од мене. Лагала ми је да јој је Невена сестра, а не ћерка. Као идиот, последњи сам сазнао да је Ксенија имала дете пре него што смо се венчали – нарицао је Вучић над злом судбом.
Но, те теме он сматра забрањеним. Не мари за породице Ћурувије, Александре Јурас, као ни за уреднике и новинаре Магазина Таблоид и свих осталих жртава његових политичких и других злочина. Они нису битни, нека страдају. А, страдаће ако помену да је син Данило лето провео на јахти одбеглог криминалца Богољуба Карића и да ноћи проводи банчећи по сплавовима и ноћним клубовима.
Силоватељ медија, рођен у туђој крви
Вучићев морални компас увек показује у правцу њега. Величанственог и недодирљивог. И свемоћног.
Муку му праве текстови у којима му се помиње породица. За оне у којима се проблематизују преваре попут „Београда на води”, Етихада, намештеног тендера за „Тамнаву”, признања независног албанског Косова, пљачке пензионера и отпуштања радника, за њих не брине.
Те теме ће лако амортизовати манипулацијама преко подобних медија. Са друге стране, све нормалне грађане не занима ко је прави Вучићев отац, зашто се тајно развео и још тајније венчао, с колико новинарски се швалерисао, ко су му и каква деца.
Неупоредиво су озбиљније последице које ће Вучићева тиранија оставити на Србији.
Зато урла на „банду рекеташа”. На тај тон и речник је навикао у кругу своје породице и најближих сарадника. Што се мене тиче, не само рекет, него од њега не бих узео ни лек. Нити бих му га дао. Нека прети, тужи и хапси.
Његово насиље неће изненадити никога ко се сећа Славка Ћурувије, иза кога је остао крвави траг који вуче право према Александру Вучићу. Тачно је приметио један опозиционар – Вучић је рођен у крви. Да, у туђој крви.
– Не могу да ме сломе морално и физички, ако хоће да ме уклоне мораће да ме убију – рекао је Славко Ћурувија неколико дана пре него што је тадашњи режим, у коме је Вучић био министар против информисања, реализовао ту идеју.
Свако ко држи до достојанства, истине и правде данас мора да цитира ту Ћурувијину изјаву. Па, нека Вучић опет ради што мисли да мора. Уосталом, и Хитлер је 1942. био много јак, али сви су, па и он, знали да ће на крају изгубити рат.
Иако је уверен да је јачи од здравог разума, и Вучићева диктатура има крај.
Медији, бар онај исправнији део, приказивали су га онаквим какав јесте – сабласно смешан, кваран, подао и примитиван. На телевизији је изгледао комично, као зли кловн који себе неосновано сматра озбиљним играчем, а новине су штанцовале текстове у којима су га подсећале да ће кад-тад одговарати због хушкања на ратове и добровољног давања туђе крви.
Љут због одбијања, Вучић је одговорио у складу са својим карактером – силовао је медије. Сваки пут кад су се стекле околности. Радио је то јавно, пред више милиона сведока, уживајући у садистичким перверзијама.
Први пут кад је дошао на власт, у црно-црвеној коалицији 1998. године, као министар против информисања наишао је на какав-такав отпор тзв. независних новинара. Слободу јавне речи угасио је антицивилизацијским законом, који му је омогућио да забрањује рад, монтира судске поступке, плени редакцијску и приватну имовину, креира атмосферу линча и прогони дефетисте који су сумњали у успех његових ратних авантура. Поједини учесници тог сукоба мишљења, попут Славка Ћурувије, завршили су на Новом гробљу.
Са истом страшћу, још моћнији и агресивнији, Вучић данас неприкосновено влада медијима. Уместо политичких и економских програма за излаз из кризе, народу нуди ријалити-програме на свим својим телевизијама.
Власници приватних телевизија с националном фреквенцијом беспоговорно испуњавају жеље диктатору.
Како и не би, кад су уцењени. Жељко Митровић јавно признаје да и не спава због Вучића. Не сме да ризикује. Шта ако се, док он дрема, Вучић сети покојне Андрее Бојанић и њеног убице Александра престолонаследника Митровића?
Какав је, премијер би могао да своје слуге из правосуђа упути да спроведу истрагу која би утврдила ко је заиста одговоран за трагични саобраћајни удес, како су и зашто сведоци мењали исказе, шта се дешавало на ВМА, пре него што је принц пристао да, у друштву оца и адвоката, оде у полицију, која је власнику Пинка дала снимке безбедносних камера с места несреће, да он и његова свита само изврше увиђај и увере се да је покојна девојчица сама изазвала несрећу.
Гроктање преко “Информера”
Жељко Митровић је свакакав, само није наиван. После те две трагедије, чији трагови вуку ка њему, схватио је да је ђаво однео шалу и послао му Вучића. За двадесет година турбулентних односа, у којима су се преплитали периоди сарадње и сукоба, Митровић је имао много прилика да се увери да је Вучић најопаснији агресивац који је засео на власт.
Предраг Ранковић Пецони, власник телевизије Хепи и још десетак фирми, нема терет приватних скандала, али Вучић може, хоће и жели да га уцењује притиском на бизнис.
– Пецони сваког месеца плаћа четири милиона евра кредитне рате. Довољно је да са једном ратом закасни, па да му се пословни систем распадне као кула од карата – претио је Вучић.
С обзиром да Пецони важи за старог и издашног финансијера Социјалистичке партије Србије, логична је и његова зебња да ће се, пре или касније, наћи на удару свемоћног владара.
У нешто лагоднијој позицији налазе се ТВ Прва и Б92. Власници кипарске компаније „Астонко холдингс лимитед”, који су преко своје истоимене београдске ћерке-фирме купили те две телевизије, понашају се као и други странци који улазе у српске медије.
Уређивачку политику су прилагодили интересима режима, стоје на услузи владару и кад год он пожели уступају му простор и све остало. У најлагоднијој позицији налазе се Вучићеви штампани билтени „Курир” и „Информер”.
Медије су последњих две деценије оснивали разни политиканти, контроверзни бизнисмени, па и мафијашки босови. Издавачка предузећа су коришћена за прање пара, утају пореза и слична кривична дела. ‚‚На удару најтежих оптужби нашли су се многи издавачи, али само је
Радисав Раја Родић признао да је криминалац. Ухапшен је у септембру 2009, а месец дана касније подигнута је оптужница која га је теретила да је, у сарадњи с још троје осумњичених, оштетио више банака, пословних партнера и буџет Србије за око 10 милиона евра.
‚‚После годину дана, власник „Курира” се нагодио, осуђен је на две године затвора и шест година забране рада у медијима. Фирму је само пренео на име сина Александра и наставио по старом. У време док је трајао судар закона с кланом Родић, Рајин син Александар се скривао у Јајинцима, у кући великог Аце, данашњег диктатора.
‚‚Иако је њихова емотивно-криминална веза на неко време била уздрмана, пошто су Родићи подвили реп пред Драганом Ђиласом, све је дошло на своје кад је СНС преузео власт.
Аца Родић је диктатору уступио на располагање свој „Курир”, преко кога су вођене компромитујуће кампање против свих режимских противника. Ипак, „Курир” и клан Родић не могу да се пореде са „Информером” и Драганом Ј. Вучићевићем. Оно што је Вучић у политици, то је Вучићевић у новинарству. Обојица су доказани лажови и преваранти, штеточине с истом врстом патологије.
Вучићевић се залепио за Вучића као гума за отчепљивање wц-шоље. Сада је гума прљава, али то њима не смета. Напротив, мирис који производе ствара им утисак бескрајне моћи. То је и логично, пошто сарађују с истим криминалцима и на исти начин се обрачунавају с неподобним појединцима.
Вучић је на примеру свог моралног двојника Вучићевића доказао да штампа није тигар, него свиња од папира. И то добро дресирана. Све што Вучић мисли, Вучићевић грокће и, ваљајући се у напредњачком глибу, баца блато на свакога ко засмета. „Информер” нису новине, него дневна дијагноза менталног стања диктатора.
Како изгледа Вучићев обрачун с онима који мисле другачије, најбоље илуструје пример Славка Ћурувије. Чим је „Дневни телеграф” почео да објављује информације о скандалима радикалске власти у Земуну, 1997. године, Ћурувија је таргетован за одстрел. Напад је, наравно, предводио Вучић.
Условљен властитим карактером, тадашњи генерални секретар СРС-а није могао да се задржи само на новинском препуцавању. У свим наступима, у медијима и са скупштинске говорнице, Вучић је рафалним увредама гађао Ћурувију, али то му се чинило недовољним, па је сукоб спустио на најпрљавији ниво, где се осећао као свој на своме.
У јануару 1998. године, Вучић је штампао порнографски памфлет против Ћурувије. Уз десетак експлицитних фотографија секса неког мушкарца са телевизијском водитељком Александром Јурас, објављено је писмо Петра Панића, тадашњег шефа радикалског обезбеђења, а данашњег Вучићевог кума, члана Главног одбора СНС-а, двоструког убице и свемоћног специјалног саветника у Безбедносно-информативној агенцији. У новијој историји Србије никада ништа прљавије од тога није објављено.
Ни то није задовољило Вучићеву патологију. Корак даље отишао је 16. фебруара 1998. у интервјуу магазину „Аргумент”.
– Једна лажљива, прљава новина, „Дневни телеграф” објавила је неистините текстове о мени. Славку Ћурувији то никада нећу заборавити и платиће ми кад-тад. То је објавио кад ми се родио син и Ћурувија ће то платити. Ја сам човек који не заборавља ни добро, ни зло. То је моја лична ствар. Скупо ће то платити Ћурувија, ја ћу му то вратити… – режао је Вучић.
Претеће обећање је испунио неколико месеци касније, кад је стао на чело хајкаша на Ћурувију и „Дневни телеграф”.
Пресуду је, изгледа, извршио неко други. Ћурувија је 11. априла 1999. изрешетан са 17 метака у леђа. На дан сахране, Вучић је, приликом случајног сусрета, двојицу бивших уредника „Дневног телеграфа”, с веселим осмехом питао: „Где вам је Ћурувија, је л’ побегао из земље или је у земљи?”
Доказујући вечну мржњу, касније је с поносом говорио да не пије алкохол, напио се, тврдио је, само три пута у животу – 1. кад је Звезда у Барију освојила титулу шампиона Европе, 2. кад је убијен Славко Ћурувија и 3. кад је Звездан Јовановић Змија стрељао Зорана Ђинђића.
Притиском на београдске штампарије, „Дневни телеграф” је 1998. прогнао из Србије у Црну Гору, где се штампа и овај број „Таблоида”.
На Ћурувију је истресао осветнички бес зато што је „објавио неистине на дан кад му је рођен син Данило”. Патолошку потребу да сажаљење јавности и оправдање за своју агресивност и сада покушава да изазове оптужбом на рачун Магазина Таблоид, који, ето, помиње његову породицу, па чак и неког Салиха за кога се тврди да му је прави отац.
Наравно, лаж до лажи. Прво, аутори „Таблоида”, који су објављивали информације те природе, помињали су, као што Александар и Ангелина Вучић добро знају, Фахрија Муслијуа, а ако је у то умешан и неки Салих, нека о томе брине тата Анђелко.
Предраг Поповић
©Гето Србија
материјал: Лист против мафије
