Ангела Меркел од Александра Вучића тражи да хитно потпише тзв. Споразум о добросуседским односима Србије и Косова. На тај начин, она би испунила своју мисију, трајно би отела Србији део њене територије и доказала да Немачка и даље има снаге да преуређује границе европских држава у складу с њеним интересима. Вучић то, подвијеног репа, покушава да уради, али га, са стране, по дупету стижу бичеви оних који, такође, имају своје интересе, супротне Меркловој, а и њима је свашта обећавао
Журба је изазвана геостратешким променама које су већ захватиле САД, Русију и Блиски исток, па и Европску унију. Водеће светске силе имају многе прече проблеме од косовског.
На велику жалост Меркелове, амерички приоритети су демилитаризација и декриминализација Косова и целог Балкана. У пракси, то значи да ће сви канцеларкини мезимци ускоро да заврше иза решетака. Пола албанске владе је већ у затвору, а ни Еди Рама неће још дуго остати на слободи. Хашим Тачи и Рамуш Харадинај налазе се у врху списка оптуженика који ће бити процесуирани пред косовским Специјалним судом за ратне злочине. Пре две године, кад је сазнао шта му се спрема, Тачи је ангажовао британског адвоката Џефрија Најса, бившег члана Хашког тужилаштва. Најс му је припремио одбрану, али Тачи му није платио хонорар, проценио је да му је јефтиније да побегне у Турску и да од Ердогана затражи азил. Харадинај спас од казне тражи у сарадњи с америчким политичарима и безбедњацима, па неће бити изненађење ако добије неку врсту статуса заштићеног сведока. Како год се заврши терористичко-мафијашка каријера Тачија и Харадинаја, иза њих ће остати албанска држава Косово.
С њима у пакету, с политичке сцене биће елиминисан и Александар Вучић. За разлику од својих албанских политичких и пословних ортака, он ће иза себе оставити растурену и опљачкану Србију.
Кад до тога дође, кад Американци обаве прљав посао, Меркелова неће ни сузу пустити за Рамом, Тачијем, Харадинајем и Вучићем. Они су потрошна роба у њеној трговини утицајем у Европској унији. Зато их тера да што пре спроведу њене идеје. А, за то нема много времена. Следећег маја, после избора за Европски парламент, ЕУ ће добити нову владајућу гарнитуру. Жан-Клод Јункер, Федерика Могерини и неколико других актуелних европских комесара, који су пет година слепо извршавали немачке налоге, чим им истекне мандат, суочиће се с оптужницама за корупцију и криминал. У следећем сазиву неће бити британских представника, а и већина немачких неће подржавати Меркелову.
Ипак, ни под притиском свих тих неизвесности, она ништа не препушта случају. Приликом последњег сусрета с Вучићем, у петак 13. априла, подржала је његове пароле о „миру који нема алтернативу”, али не и стратегију с којом је он наумио да превари Србију.
Вучићев план се своди на то да потпише Споразум о добросуседским односима без референдума. Проценио је да ће имати мању штету ако тај потез представи као ултиматум Запада. У том игроказу за себе је наменио улогу мученика, који се жртвује за опште добро. Зато упорно понавља да је косовско питање већ решено, сад је Косово само терет који угрожава будућност Србије и цитира Пекићеву тезу да „треба љубити земљу своје деце, а не својих дедова”.
У почетку, странци су прихватили тај сценарио. Форма им је била важнија од садржаја. Међутим, Вучић им је дао много разлога за бригу. Пробијао је рокове, измишљао бесмислене разлоге и изазивао инциденте. Кад је схватила да он само купује време и одлаже испуњавање преузетих обавеза, Меркелова га је обавестила да више није важна само брзина, него и начин на који ће се то реализовати.
– Одговорност за Косово не може да се пребаци на Запад. Трајно решење мора да се донесе уз демократски изражену сагласност већине грађана Србије – рекла му је Меркелова.
Без разумевања за Вучићеве изговоре, не желећи да слуша како Албанци праве проблеме, хапсе Марка Ђурића и затежу око Заједнице српских општина, преузела је на себе да убудуће лично решава све неспоразуме.
– Ангела Меркел ми је у једном тренутку рекла „можеш да ме позовеш кад хоћеш”, ако буде било каквих проблема, да је позовем да смиримо ситуацију – признао је Вучић, покушавајући да упозорење представи као подршку.
Док су пијуцкали вино, позирајући на тераси, Меркелова му је поставила неколико питања од којих му је позлило. Најзначајнија су била: „Да ли је тачно да Србија од Русије купује ракетни систем С 300 и другу војну опрему” и „да ли је тачно да сте Русима обећали дозволу да направе војну базу у Прешеву”. У неприлици, Вучић је канцеларки рекао да је у лошим односима с Путином. Чак је поновио изјаву, коју је дан раније дао Пинку, у којој се пожалио да га Путин није ни звао на инаугурацију, заказану за 7. мај.
На тај начин, Вучић је по ко зна који пут доказао колики је дилетант. Пре двадесетак дана хвалио се како му је Владимир Путин рекао да је „Србија најважнији парнер Русије на Балкану и у целој Европи”. Александар Чепурин, руски амбасадор у Београду, морао је тим поводом да изда саопштење у коме је прецизно цитирао разговор Путина и Вучића, у коме није ни поменуто то „важно партнерство”. Чим је обавештен о садржају Вучићевог разговора са Меркеловом, Чепурин је, бираним речима, опет демантовао председника Србије, овог пута на Твитеру.
– Према устаљеној протоколарној пракси, шефови страних држава не добијају позиве на инаугурацију Председника Русије. Церемонији у Кремљу присуствују руководиоци страних дипломатских представништава. Не искључујем да ће током Светског првенства 2018. постојати могућност посете и контаката – написао је руски амбасадор.
И без Чепуринове интервенције, Меркелова је знала да Вучић не говори истину. Ако сазнања о Вучићевом седењу на две клупе имају српски медији, сигурно их има и БНД. Уосталом, председник Србије је већ сто пута доказао да је спреман на сваку лаж и превару, без обзира да ли је у питању нешто значајно или само израз његове потребе да се лажно представља.
Није могуће забележити све Вучићеве гафове и скандале, којима је засмејавао и застрашивао стране дипломате. Још док је носио титулу првог потпредседника владе, крајем 2012, поломио је кваке на вратима свог кабинета. Мајкл Кирби, тадашњи амерички амбасадор, није могао да верује кад му се Вучић хвалио како је на квакама искалио бес јер су му руководиоци Агенције за контролу лета рекли да ће поделити тринаесту плату. И Кетрин Ештон је била у чуду кад јој је Вучић рекао да не жели да иде у хотел, спаваће на поду њеног кабинета у Бриселу. Вучића је малер потерао и у јуну 2015, на путу у Вашингтон. Надао се да ће видети Џоа Бајдена. На несрећу, баш тада је умро Бајденов син Бо. Америчке дипломате једва су успеле да Вучићу објасне како не може непозван да присуствује сахрани у Делаверу, на приватном поседу, јер на сахрану није позван ни председник Обама, а камоли неки тип са Балкана.
– Четири пута сам се руковао са Трампом. Не једанпут или евентуално двапут, него четири пута. Позвао сам га да дође у Србију, он је рекао „договорено, то је добра идеја” и тада смо се четврти пут руковали. Чини ми се да сам с њим разговарао дуже него сви остали – препричавао је Вучић догађаје с коктела који је амерички председник приредио у септембру 2017. за госте који су учествовали у раду Генералне скупштине УН-а у Њујорку.
Можда су се заиста руковали четири пута, али зато што га Трамп није препознао. Шта мисли о Вучићу, спонзору кампање његовог противкандидата Хилари Клинтон, Трамп је показао тиме што га није позвао ни на молитвени доручак. Позивнице су добили Ивица Дачић, Ненад Поповић, Вук и Даница Драшковић, Владимир Маринковић и Мехо Махмутовић. На списку је била и Зорана Михајловић, али она је молила амбасадора Кајла Скота да јој не проследи позивницу јер јој, како је рекла, „Вучић то никад не би опростио”.
Ипак, није ни Вучићу лако, што и сам признаје.
– За ручком, кажем Меркеловој да не могу ништа да једем. Ноћима већ не спавам. Уместо да попијем неку чашу дуње, ја сам све време у грчу – рекао је председник Србије.
Постоје бројни разлози за несаницу, грчење и губитак апетита. Што год урадио, и ако испуни налоге своје газдарице Меркелове и ако је изневери, готов је. Ипак, не заслужује сажаљење. Захваљујући Вучићу и грађани Србије не једу, немају шта, не спавају и грче се у страху од последица његовог авантуризма.
Не зна се која мама, Англеа или Ангелина сноси кривицу што се овај шизофреник налази у овом стању. Отац Анђелко, без кога је, казао је Александар, рано остао, узалуд покушава да га дозове памети. Он иде до самог горког краја.
Предраг Поповић, Таблоид
