Одлуком да сам себе кандидује за председника, Александар Вучић је доказао да је доследан бар у политичком оцеубиству. Издао је Војислава Шешеља и претворио га у своју морбидну марионету. Издао је и Томислава Николића и претворио га у чангризавог пензионера.
Николић је сан о доласку на власт остварио преварама. Преварио је Шешељеве радикале, па тајкуне Бориса Тадића и на крају, представом са џаковима гласачких листића украдених с бирачких места у првом изборном кругу, преварио је и све грађане Србије. Животни пут почео је у радничкој бараци у крагујевачкој колонији у Ердоглији, а политички бизнис је развио у Шешељевој сенци. На најпрљавији начин стекао је огромну имовину, станове, куће, лимузине, крцате сефове… Иако је хтео још, Вучић је означио крај те крваве каријере.
Иза Вучића и Николића остало је 25 година мржње, саботажа, саплитања и оговарања. Чим је освојио Шешељеву подршку, Вучић је, вођен анималним поривима, обележио свој терен. Није му требало много ни времена ни памети да схвати у каквом окружењу се нашао. Скупљени с коца и конопца, већином необразовани, неспособни и неупотребљиви за било какву конкретну активност, радикалски првоборци нису представљали озбиљну конкуренцију Вучићу. Сви су били једнако заслепљени ликом и делом војводе, бескрајно верни и пожртвовани. Поред тих, млади генерални секретар имао је и друге особине, дефицитарне у Шешељевој свити. Имао је имиџ урбаног момка, рођеног Београђанина и то с факултетском дипломом. Такође, успешно је стварао утисак да је вредан, увек спреман на акцију, захваљујући чему се наметнуо као први оперативац странке. Иако никад није основао ниједан месни одбор, нити је знао како се то ради, ауторитативно је галамио и вређао подређене, терајући их да обаве посао који ће он касније, пред Шешељем, приписати вољеном себи.
Стечену позицију користио је за подривање конкурената. Прво је елиминисао Рајка Горановића, портпарола СРС-а. Нешто тежи задатак имао је приликом одстрањивања Драшка Марковића, који му је био близак генерацијски и статусно. Марковић је био „умивено радикалско лице“, млад, модеран, са изузетним породичним педигреом. Џабе, није имао Вучићев предаторски карактер.
Кад је очистио терен, Вучић је постао трећи човек странке. На његову жалост, морао је да се помири са чињеницом да ће дуго остати на том нивоу. Због блискости са Шешељем и општом подршком осталих функционера, Томислав Николић је остао изван домета Вучићевих интрига.
То, наравно, не значи да је био поштеђен његових шаптачких диверзија. Иако је у јавности одавао утисак да беспоговорно поштује страначку хијерархију, Вучић није губио време, Николића је подривао од првог дана.
У време свог првог посланичког мандата, 1994, у скупштинском ресторану, да би новинарима доказао да је другачији, комуникативнији и нормалнији од осталих радикала, пикантно је оговарао страначке колеге. Једном приликом је показао на Николића, који је за другим столом ручао.
– Погледајте како једе. Не приноси кашику устима, него сагиње главу до тањира, као примат – рекао је.
У том периоду, кад су се социјалисти острвили на радикале, Шешељ и Николић су пружали активан отпор. Уз вербалне нападе, неколико пута их је скупштинско обезбеђење силом избацивало из сале. После једног од тих скандала, кад је прекинут телевизијски пренос седнице, Вучић је новинарима испричао шта се дешавало у ходницима.
– Осим регуларног обезбеђења напали су нас и неке гориле у цивилу. Они су били брутални. Ударали су посланике у главу, завртали руке и давили око врата – рекао је усплахирени радикал, уплакан као да још трпи болове, иако је у време напада био на безбедној удаљености.
На молбу једног новинара да му помогне да дође до Шешеља или Николића, да узме њихове изјаве, Вучић је, с тешким уздахом, одговорио: „Воја је у Батајници, немојте да га узнемиравате, он рано иде на спавање. А Тома… Тома је уплашен, сакрио се. Немојте то да пишете, али не знам да ли је напустио странку. Кад сам га последњи пут видео, дрхтао је од страха као мало дете. Он мисли да је политика само кад даје интервју, па се прави паметан. Па, није. Некада мораш и да се супротставиш силеџијама, а за то треба и мало храбрости…“
На сличан начин описивао је Николића и у јуну 1995, кад је неколико водећих радикала ухапшено у Гњилану. Док су они чамили у затвору, Вучић је у Београду организовао протесте. У страначким просторијама у Париској улици сваке вечери одржаване су трибине на којима су разни опозиционари, међу којим и Зоран Ђинђић, захтевали од режима да прекине тортуру над политичким противницима. По завршетку хепенинга Вучић је поједине новинаре додатно обавештавао о томе шта се дешава у Гњилану. С карактеристично патетиком, уздасима и колутањем очију, онако у пола гласа једном је открио да постоји раздор међу радикалским вођама.
– Воја је првом пресудом осуђен на један, а Тома на два месеца затвора. Иако му је јасно да је до те разлике дошло из процесних разлога, Тома је уверен да је у питању нека завера против њега лично. Што је најгоре, верује да му је то Воја наместио. Тома је пао у најтежу депресију, ни са ким не разговара, само ћути, седи и тугује. Онај његов интервју који је објављен у новосадском „Свету“ уопште није он дао, Воја га је написао. Кад изађе из затвора, не верујем да ће Тома остати у странци, а то би нам нанело велику штету. Није битан Тома сам по себи, он ионако више смета него што користи, али, кад виде да се он сломио, уплашиће се многи радикали. То ће искористити социјалисти, даће Томи медијску подршку и паре да се отцепи и направи своју странку. Ко зна колико ће посланика отићи с њим. Срам га било – причао је Вучић.
За разлику од многих, ова његова спекулација имала је и истинитих детаља о којима је Николић проговорио тек 2008, после пуча у СРС-у и формирања напредњачког картела.
По одласку Шешеља у Хаг Вучић је применио нове, озбиљније начине подривања Николића. Уз упорно оговарање унутар странке, успешно је сејао семе раздора међу кумовима Шешељем и Николићем. Користио је сваку прилику, сваки догађај, сусрет и разговор да изазива неспоразуме и шири негативну атмосферу. Годинама је врло концентрисано свакој жртви своје сплетке пласирао баш оно што је потребно за сукоб.
Шешеља је детаљно обавештавао о Николићевим идеолошким и карактерним трансформацијама. Вучић је знао да ће тешко пољуљати Шешељево поверење, зато се није залетао. Пажљиво дозиране трачеве прво би пласирао међу водећим радикалима, препуштајући им муштулук, да први јаве Шешељу шта су сазнали о Николићевим спорним поступцима. Кад би војвода из Хага звао њега, да провери, Вучић се правио невешт. Није демантовао гласине. Напротив, лажним покушајима да оправда Николића подјаривао је Шешеља.
„Да, Војо, Тома не носи беџ с твојом сликом, али помиње те у сваком интервју… Да, Војо, Тома ти се не јавља на телефон, али само кад оде у Бајчетину, па га, онако лењ и немаран, остави у ауту… Да, Војо, Тома није хтео да се види с твојом Јадранком, али баш је био заузет, стално на састанцима… Да, Тома подржава Мишковића, Бека и Зечевића, али не само зато што прима мито, него покушава од њих да узме паре и за страначку кампању… Не, Војо, није тачно што каже Вјерица да се Тома толико осилио да инсистира да му тајкуни поклањају само аутомобиле чија боја се слаже с краватом коју тог дана носи, он ниједан поклон не одбија…“
Остали радикали с којима је Шешељ контактирао Вучићу су послужили као тупо оруђе. Чим су намирисали крв, као ајкуле су насрнули на Николића, такмичећи се ко ће пре да га офира код утамниченог вође.
Чим је приметио пукотине у Шешељевом поверењу, Вучић је почео да пласира озбиљније оптужбе. Опет преко глупих курира обавестио је шефа да Николић подрива његову одбрану пред Хашким трибуналом.
– Николић се најмање два пута сусретао са Карлом дел Понте. У Скупштини Савета Европе сусрет је био толико срдачан да су људи мислили да се они сигурну познају. Онда се вероватно у Будимпешти састао са Дејвидом Толбертом, који је постао заменик тужиоца. Ја сам га питао да ли је то тачно, а он се спетљао – рекао је Шешељ средином марта 2012. у Трибуналу.
Осим за сарадњу с хашким тужилаштвом, Вучић је Николића цинкарио и за везу с Борисом Тадићем. У продукцији Миодрага Микија Ракића, шефа Бироа за координацију рада служби безбедности, снимани су тајни састанци и телефонски разговори Тадића и Николића. Стенограме је лично Вучић носио Шешељу. Уз те доказе идеолошке издаје, Вучић је вођи презентовао и фотографије Николићевих аутомобила, кућа на савској обали и бајчетински велелепни чардак ни на небу, ни на земљи.
У складу са својим карактером, Вучић се није задржао само на политичком и лукративном цинкарењу већ је Шешељу понудио оно што обојица највише воле – прљави интимни веш заблуделог пријатеља и кума. Из Вучићеве лабораторије интрига потекле су приче о четворо ванбрачне деце Томислава Николића. Опет захваљујући Ракићу, Вучић је добио информације о Николићевим швалерским несташлуцима, документоване стенограмима телефонских разговора и смс преписком, па и фотографијама извесне Холанђанке Елизабете Фарел.
Сплетка је успела, Шешељ је изгубио поверење и, забринут за странку коју су заједно стварали, отворено је саботирао Николићеве кампање за председничке изборе 2004. и 2008. године. Кад год би се Николићев рејтинг приближио Тадићевом, Шешељ је хашку судницу искористио за негативну кампању. Да би покварио посао свом заменику, који је покушао да радикале прикаже као прихватљиве за сарадњу, Шешељ је заоштравао реторику, враћајући се на тврди стил с почетка деведесетих. Изјавом да је Звездан Јовановић убиством Ђинђића постао српски херој, као нови Гаврило Принцип, Шешељ је од Николића одбио велики корпус гласача који су, услед незадовољства Тадићевим поступцима, били спремни да гласају за њега. Кад су Николић и Вучић направили озбиљан савезнички блок, Шешељ је написао тестамент у коме је заклео радикале да ни по коју цену не сарађују са Демократском странком Србије и „курвом Дел Коштуницом“, и забранио је да се формира већ договорена коалиција са Јединственом Србијом Драгана Марковића Палме.
Вучић је успешно мутио и на другој страни. И ту је морао да буде опрезан и упоран, знао је да Николић има инстинкт за самоодржање и богату животну школу, апсолвирану на градилиштима, у радничким баракама и на заједничким казанима. Сељачки лукав, није се узнемиравао кад би му Вучић пуштао буве „Воја за тебе каже ово… Воја за тебе каже оно…“ Међутим, кад је осетио мирис власти и схватио да га од коначног успеха дели само Шешељ, Николић је почео да губи самоконтролу, па је наседао на провокације. Вучић му, сав скрхан бригом, каже да га је Шешељ оговарао због дилова с тајкунима, а Николић се, као цурица, одамах надури и одлучи да десет дана не прихвата позиве из хашке ћелије. Вучић му каже да је Шешељ приговорио што је сину Браниславу купио стан од 800.000 евра, а тата Тома, у осветничком заносу, стопира апанажу за породицу великог вође.
– Јадранка је наредила да се са изборне листе уклони Елена Божић Талијан – рекао је Вучић Николићу пред ванредне парламентарне изборе 2007.
– Јадранка може да се почупа са Шешељевим љубавницама, али не може да мења листу – плануо је Николић и опет заврнуо апанажу куми Јадранки.
Најтеже измишљотине Вучић је креирао у време пуча у СРС-у. Без договора с Николићем, на своју руку, у медије је пустио причу да је Шешељ наручио атентат на бившег заменика. Вучић је смислио цео сценарио, Николића ће убити један ратни ветеран из Републике Српске и то снајперском пушком „црна стрела“. Иако је сатанизација Шешеља и истовремено изигравање жртве одговарало Николићу, уместо коментара, новинаре је упућивао да о атентату питају онога ко је те информације први пустио у медије. Касније је прихватио да учествује у тој морбидној игри, чак му се и свидело.
Наравно, Шешељ и Николић нису глупи, знали су да узроци многих неспоразума потичу од мутиводе Вучића.
Из педагошких разлога Шешељ је 2007. пристао на промену изборног закона који је, до тада, предвиђао непосредне изборе за градоначелнике. Да није то урадио, Вучић би уверљиво победио у Београду и не би морао да се онолико брука склапањем и раскидањем договора са Ивицом Дачићем. С друге стране, Николић се задовољавао само вербалним провокацијама и минимизирањем Вучићевог утицаја и значаја.
После избора 2008, кад је пропали председнички кандидат Николић пожелео да формира коалицију са СПС и ДСС, и да постане премијер, опет му је остварење сна спречио Шешељ. Војвода је из Хага понудио Коштуници место председника владе и тиме дефинитивно одгурнуо Николића од себе. Николић је лупио шаком о сто и преломио – прихватио је Тадићев, Ђиласов и Ракићев план да разбије радикале и формира своју странку. Они су му обезбедили политичку и медијску логистику, коју су њихови тајкуни подржали вишемилионским конвертибилним инвестицијама.
Кад је Вучић о тим дешавањима обавестио аутора овог текста, на питање „а, где си ти у тој причи“, одговорио је: „То сви спонзори питају Тому. Он им је рекао да се све договорио са мном и да неће бити проблема. Е, па, мало се зајебао. Не идем у пакету с њим. Ко хоће да са мном сарађује, мораће са мном да разговара.“
Тако је и било. Да би Николићу, Тадићу и тајкунима показао да је аутономан конвертит, одбио је да званично учествује у пучу. Повукао се у тиховање. Седео је у винском подруму и цедио стрпљење свог новог политичког тате. Тек кад је цену подигао на жељени ниво пристао је да се и јавно укључи у процес стварања напредњачког картела.
Одлуком да уништи Николићеву амбицију за освајањем још једног председничког манадата, Вучић је показао да је доследан у политичком оцеубиству и подлачком односу према најближим сарадницима, без којих не би постао ово што јесте. Ипак, Вучићу се мора признати храброст с којом је ушао у рашчишћавање односа с бајчетинским кланом. Ако је месецима завлачио Томислава, водећи га жедног преко воде, исто могу да очекују Радомир, Бранислав и Драгица. Узалуд се Томислав нагодио и прихватио отпремнину, и сам зна да Вучићева реч вреди колико и грудва лањског снега.
Од Вучићеве пакости, зачудо, корист ће имати и Србија. Николићев пад најавио је почетак краја напредњачке пошасти. Ако буде имао среће, Николић ће сатисфакцију добити у биографској чињеници да је он прво био у затвору, па на власти. За разлику од Вучића, који иде у обрнутом смеру. Ако га срећа опет изда, а нормални грађани се надају у то, Николића опет чека место на оптуженичкој клупи. Поред Вучића, да одговарају за све зло које су заједно нанели Србији.
