Режимски медији су данима извештавали како Срби са Косова пешке долазе у Београд како би подржали свог вољеног, наводно угроженог председника.
Њихов долазак у престоницу Србије – као и учешће представника разних српских организација из региона на митингу који је ту 26. маја уз помоћ државног система организовао СНС – представљано је као прворазредно манифестовање националног јединства. Каква је то безочна фарса. О каквом само преусмеравању ствари се ради!
У земљи у којој председник јавно каже да је лично донео одлуку о криминалном рушењу какво је спроведено у Савамали, при чему је један човек умро, ствари логично иду ка масовним злочинима у школама. То је круг насиља у чијем средишту је стварање атмосфере грађанског рата а не националне слоге. Због тога је устала Србија. Дојадило је све то и онима који нису заинтересовани за политику али схватају да у екстремно ненормалним околностима постаје опасно живети и свој паралелни живот.
Уместо да озбиљно размисли о разлозима зашто се суочава са квалитативно новим видом народног отпора – и макар из прагматизма покаже спремност за суштинске промене – Вучић на изазове одговара на свој уобичајени начин. Све пребацује на лажну националну и геополитичку причу. Наводно њему сада неко организује „Мајдан“ јер, како дрско тврди, не жели да Албанцима и њиховим заштитницима да Косово на тацни. Гнусна лаж у духу Орвеловског језика који подразумева да је издаја – патриотизам, а пораз – победа. Жалосно је што је многи, очито под контролом режимских служби, на страначком и НВО делу тзв. патриотске сцене „прихватају“.
Дао је Вучић ради опстанка на власти већ скоро потпуно скувано Косово, и то у лонцу из кога тешко, нажалост, може да испадне. Бриселски споразум, укидање Цивилне заштите која је бранила север Косова, препуштање српског енергетског система, актуелне игра око преузимања институција локалне самоуправе у четири севернокосовске општине од стране Куртија, начелни пристанак на Француско-немачки план према коме би официјелни Београд фактички признао Косово. Шта више од тога?
Зашто би Запад рушио Вучића када није могао ни да сања да ће наћи тако перфидног сарадника? Када је дошао на власт, реално гледано, нисмо контролисали већи, јужни део Косова и Метохије, али смо на његовом северу имали власт слично као и у Врању. Оним што је током десет година учинио, самозвани „отац Србије“ је све то прокоцкао. Наравно не из нехата, већ намерно. Како би купио време за своју аутократску владавину.
Косово је представљало врећу монета које је полако давао. Правио се да га брани на начин да га заправо губи брзином коју је у стању да продаје јавности. Тако стигао до тачке када се очекује да заврши процес косовске капитулације. Међутим, Србија је устала. Не примарно због Косова, али многима који протестују и оно је у глави. Ради се о прворазредном симболу националног понижења и опште (само)преваре у коју нас је Вучић гурнуо.
У таквим околностима он поново одговара онако како најбоље зна – гле парадокса после свега што је урадио – лажним а бучним патриотским причама! Немци су у 19. веку смислили добар израз: „Ура патриотизам“. Он подразумева испразну националну реторику без икакве подлоге, за потребе политичког маркетинга. Но, Вучићева је и гора. Она није ни само „ура“, нити „навијачка“, она је – тотално преварантска.
У том духу је, време је да се и на њега осврнемо, организован и Вучићев актуелни „слет“ у Београду. Додуше, страшни пљускови помогли су да фарса добије додатно упечатљив оквир, али самозвани маршал се није вероватно много узрујао ни због тога. Битно му је да је показао да и даље има капацитет да милом или силом мобилише значајан део народа и спречи га да се разбежи упркос кијамету, те да пола Србије и даље задржи у стању медијске одсечеости од реалности.
То је Вучићу довољно да поверује да је реално да употребом својих огромних ресурса поново може да изигра опозицију и превари народ, и тако издејствује неки фејк „унутрашњи“ компромис. Док све то ради, форсирано наставља да обавља свој косовски задатак. Не сме сада, када му се озбиљно клима столица, да изгуби подршку водећих западних центара моћи од којих зависи аминовање онога о чему сања.
Да он њима није по мери – није. Али није био ни Норијега или Ђукановић, а са њима су дуго радили. Глобални моћници не воле мрачне периферне играче због онога што представљају, али док су им корисна њихова дела, прелазе преко свега. Знајући то, док режираним манифестовањем народне подршке брани своју власт у Београду, Вучић је истовремено штитии на северу Косова. Али не тако што брани тај део наше територије, већ баш напротив, тако што га даље даје Приштини.
Срби са Косова иду у Београд – албанске паравојне снаге јачају окупацију севера наше покрајине. То је Вучићева са Западом договорена формула. Приштина је додатно учврстила своју позицију. Не да би је задржала већ да би имала шта да врати Србима а да је то не кошта. Пошто смо дали много тога а нисмо добили ништа, планирано је да се у наредном периоду Вучић „јуначки“ избори за повраћај дела онога што је претходно препустио, те да то буде представљено као велики српско-албански компромис!
Десиће се то после нове Вучићеве лажне патриотске борбе. Он је договорио фактичко признање Косова и потпуно интегрисање тамошње српске заједнице у косовски систем. Максимум који је истрговао је формирање Заједнице српских општина – ближе ономе што је 2013. године договорено у Бриселу него свему што је до сада Приштина била спремна да реализује – што би била компензација за потписивање Француско-немачког споразума после очекиване донаторске конференције. ЗСО је пребачена у статусни контекст, ма колико Вучић то негирао.
Драгомир Анђелковић, Foto: Youtube
Тиме би била стављена тачка на лажну одбрану Косова. А председник Србије би био награђен стабилизацијом владавине у наредним годинама над остатком земље. Неки западни фактори, који сада покушавају да посредују између њега и дела опозиције, у вези са тим предлажу договор који би подразумевао промене у РЕМ-у и РТС-у, потписивање великог споразума о „медијској одговорности и сузбијању говора мржње“ и хитно организовање (овај пут фер) београдских избора. Део пакета би се односио и на могуће, али не тако брзо, организовање нових парламентарних избора.
Шта би био позитиван резултат тога за Србију? Ништа. Имали бисмо наставак Вучићеве, тек мало ублажене, аутократске и саможиве владавине, напумпане новим „легитимитетом“. Неко из опозиције би евентуално добио део колача, и то је то. Велики лажни косовски компромис планирано је да иде у пакету са једнако лажним друштвено-политичким компромисом у остатку Србије, који би на неко време подржао Вучићев опстанак на власти.
Да ли је народ, не као део опозиционог фронта већ спонтаног покрета за „Нормалну Србију“, због тога изашао на улице? Није! Стога, одговор свих нас политичкој тзв. елити ма које била боје – националне, грађанске, прозапдне, проруске – треба да буде само један: НЕ ТРУЛИМ ДИЛОВИМА СА ВУЧИЋЕМ. Тешко је прецизно рећи шта ће бити ако се истраје у садашњем моделу отпора, али недвосмислено је јасно да ће врховни мештар фејк патриотизма из дан у дан бити слабији. Та шанса не сме да се прокоцка!
Треба га исцрпљивањем спречавати да оконча по себе спасоносне а за нацију штетне дилове разних врста који су у току. За то постоји народна енергија и неће се она тек тако истрошити, а после ћемо већ видети куда иду ствари. Потврда да је тако је и аутентичан, масовни одговор грађана 27. маја на државни (а не партијски) митинг који је у стилу онога што се ради у Северној Кореји организован од стране СНС естаблишмента дан раније!
