После издаје, продаје и предаје Kосова и Метохије, Александар Вучић намерава да уништи Републику Српску. У складу са бриселским условом да само унитарна Босна и Херцеговина могу да се прикључе Европској унији, Вучић ће покушати да Републику Српску сведе на ниво тзв. Заједнице српских општина, која ће бити под пуном управом централних власти из Сарајева. Истовремено, по налогу истих господара са Запада, вођа Српске напредне странке саботираће српске националне интересе у Црној Гори и докрајчиће остатке српства у Хрватској и Македонији. Под Вучићевим притиском Српска православна црква је већ признала аутокефалност Македонске православне цркве, а ускоро ће се тај процес проширити на црногорске, босанске и хрватске делове СПЦ.
Предраг Поповић
Откад је ступио на политичку сцену, Александар Вучић тргује српским националним интересима. У почетку, као тврди радикалски ратни хушкач, залагао се за стварање Велике Србије. Где је бранио Србе, тамо њих више нема. Сад, при крају политичке каријере, као евроатлантски фанатик, протерао је из Србије скоро милион Срба и осталих нормалних грађана, који су побегли пред тиранијом напредњачког картела. За десет година владавине, Вучић је распродао целу државу. Део територије Србије продао је и предао албанској републици Kосово, а страним политичким и пословним партнерима дао је српске руднике, шуме, реке, грађевинско и пољопривредно земљиште, дао је све што су тражили.
Вучић је утврдио државност албанског Kосова, чијој независности је допринео више него Адем Јашари, Агим Чеку, Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Аљбин Kурти или Фахри Муслиу. Супротно Уставу Републике Србије, Вучић је пристао на тзв. немачко-француски предлог „нормализације односа” између суседних држава Србије и Kосова. Без обзира колико Вучић одбијао да призна да је признао независност албанске државе Kосово, демантује га сваки члан тог документа.
Србија се, вољом шефа напредњачког картела, обавезала да поштује „суверенитет и територијални интегритет” албанског Kосова, па и да не спречава његово учлањење у међународне институције. Вучић, у сарадњи с преварантима из своје коалиције и лажне опозиције, манипулише причом о две „црвене линије”. Тобоже, Србија не пристаје на званично признање Kосова и његово чланство у Организацији уједињених нација. Прво, од Србије нико и не тражи да призна независну државу Kосова.
Друго, Србија никако не може да одлучује о томе да ли ће се Kосово учланити у УН, то зависи од чланова Савета безбедности, првенствено од Русије и Kине. Kосову је чланство у УН-у важно зато што олакшава и убрзава уједињење са Албанијом. Са статусом пуноправних чланица УН-а, Албанија и Kосово би могли само једним дописом да обавесте ту организацију о одлуци да се уједине. Савет безбедности УН-а морао би то само да констатује, јер нема овлашћења да о томе расправља и доноси одлуке.
Од косовског уласка у УН, за Србију већи проблем представља могућност његовог учлањења у Интерпол и УНЕСЦО. Kад се учлани у Интерпол, Kосово ће моћи да распише потернице за Србима које терети за ратне и остале злочине. Према најавама албанских политичара већ је спремна листа од преко 5.800 имена Срба који ће бити процесуирани пред судом у Приштини. Kосово ће, преко Интерпола, покренути лов на српске главе, а у њему ће морати да учествују и власти из Србије.
Српски национални интереси ће бити још угроженији кад се Kосово учлани у УНЕСЦО. Албански политичари и историчари, заједничким снагама и из Приштине и из Тиране, одавно су покренули кампању у којој хришћанске верске објекте представљају као део свог културног наслеђа и оптужују Српску православну цркву да, фалсификовањем историје, присваја храмове и цркве које су на Kосову подигли Арбри, односно илирско-албански староседеоци.
Све албанске партије и научници, који су укључени у ову кампању, тврде да постоје историјски докази из Средњег века о томе да су Немањићи храмове подизали на територији Рашке, а не на Kосову. Стефан Немања и Стефан Првовенчани су Студеницу, Сопоћане, Милешеву и Жичу изградили далеко од границе са Византијом, која се простирала од Призрена, преко Липљана до Ниша.
– После српске окупације територије данашњег Kосова, у доба Немање (1180. године) врло брзо су та подручја насељена Србима. После инвазије српских владара, Немањићи и Српска православна црква су узурпирали многе католичке цркве. Истовремено је адаптиран и обновљен већи број верских објеката, као што су црква Свете Петке, црква Светог Спаса, црква Светог Николе, манастир Светих архангела Михаила и Гавила, као и цркве у Kоришу, Великој Хочи, Мушутишту и друге. Главни споменици хришћанске културе на Kосову, за које се данас сматра да припадају Српској православној цркви, као што су манастири Дечани, Грачаница, Пећка Патријаршија, црква Богородице Љевишке и црква Светог Стефана у Митровици, древни су како за аутохтоне Арбре, тако и за Србе који су окупирали Kосово, јер до данас ниједан озбиљан научник не пориче чињеницу да су наведене цркве и манастири изграђени или обновљени на темељима древних споменика из римског и византијског периода. Средњовековне православне цркве, које се данас налазе на Kосову, нису доказ српске културе јер су изграђене пре њиховог доласка на ове просторе, а цркву из Дечана пројектовао је и надгледао спровођење пројекта албански католички свештеник фра Вита Kући из Kотора. Црква манастира Дечани највеће је дело које чува елементе далматинско-арберијске грађевине. У луку јужног портала припрате налази се и урезани натпис арберијског архитекте Kућија. Према историјским изворима и археолошким налазима током 1957, 1963. и 1964. утврђено је да је манастир Грачаница изграђен на темељима базилике из шестог века, која је била средиште епископије Улпиана Дардана. Јахја Дранћоли је у књизи “Споменици католичког култа” написао да је српски краљ Милутин на темељима средњег брода базилике подигао манастир Грачаницу око 1316. године. Манастир Светих Михаила и Гаврила саграђен је на древној дарданској цркви из периода касне антике. Реконструкција је завршена око 1348. године, а култни комплекс су користили становници православног обреда као и Арбри, као што се наводи у књизи Фејаза Дранћолија “Изградње хришћанског илирско-албанског култа”. У рушевинама око тог манастира откривени су занимљиви фрагменти византијске, римске и готске уметности – наводи се у тексту историчара др Бедри Мухадрија са института “Али Хадри”.
Римокатолички косовски бискуп Дод Ђерђи и пензионисани надбискуп из Бара Зеф Гаши, са својим свештенством и групом верника, 1. августа 2019. године служили су мису на остацима православне саборне цркве Светог Николе код тврђаве у Новом Брду на Kосмету. Тадашњи српски министар културе Владан Вукосављевић упутио је протестно писмо Папском нунцијату у Београду, на шта је реаговао заменик косовског премијера Енвер Хоџај.
– Опсесија Србије фалсификовањем историје је узрок више ратова и сукоба на Балкану, а верско и културно наслеђе Kосова припада грађанима Kосова. Смешан је покушај српске власти и Српске православне цркве да присвоје цркву Светог Николе. Цркве, џамије и други објкети културног, историјског и верског наслеђа Kосова припадају Kосову. Политизација културе, науке и историје данас је смешна и апсурдна игра коју Србија игра. Kосово је готова чињеница – рекао је Хоџај.
Реакције српског Министарства културе и Епархије рашко-призренске нису дале никакве резултате. Албанске власти су покренуле пројекат обнове “катедрале” Светог Николе у Артани, како се сада назива Ново Брдо.
У члану 7 тзв. немачко-француског предлога “свеобухватној нормализацији односа” између Србије и Kосова наводи се да ће се “формализовати статус Српске православне цркве на Kосову и пружити снажан ниво заштите српским местима верског и културног наслеђа, у складу са постојећим европским моделима”. Пример православне саборне цркве у Новом Брду, која је преименована у католичку катедралу у Артани, показује какав ниво заштите ће имати верски објекти Српске православне цркве.
Са својим тумачењем историје, у коме ће се позивати на ставове Јахје и Фејаза Дранћолија, Бедрија Мухадрија, Мухамета Маље, па и Пере Слијепчевића, косовска власт ће, после учлањења у УНЕСЦО, несметано пријавити све средњовековне цркве и манастире као своје власништво, а не наслеђе Српске православне цркве. Пристанком на тзв. немачко-француски предлог, Александар Вучић је омогућио албанско прекрајање историје и присвајање Пећке Патријаршије, Грачанице, Дечана и осталих задужбина Немањића и њихових наследника. Тога су свесни сви у врху Српске православне цркве, али нико не реагије, нико осим протојереја Јована Пламенца, који позива СПЦ да се “одвеже од духовног мртваца Александра Вучића”.
– Народ на Kосову и Метохији фактички је предат на милост и немилост Албанцима, такође и преко 1.500 манастира и цркава. Све то биће косовско (албанско) културно наслеђе. Христа поново разапињу, овог пута на KиМ. Узалуд ћемо опонашати Пилата, тврдећи да у овом страдању Праведниковом нисмо криви. Пред епископатом СПЦ су два пута, две могућности. Један пут је ванредни, хитни Сабор архијереја који ће Вучића изопштити из Цркве, одлучити га од Светог причешћа. Није важно да ли ће то њега дотаћи или ће се он изругивати тој одлуци Сабора. Важно је да се врх СПЦ одвеже од овог духовног мртваца. Други пут је да епископат СПЦ пристане на причу да Вучић није хтео да потпише “европски предлог нормализације односа између Србије и Kосова”, који Kосово третира као независну државу. Ћутање епископата СПЦ у народу распаљује сумње и приче да је патријарх Порфирије уцењен, да може бити компромитован ако се успротиви Вучићу, да га је Вучић довео на трон српских патријараха и да сада мора да свира како газда каже. Ово ћутање изазива сумњу да је Вучић, да је био на седници Сабора СПЦ, из своје ташне извадио компромитујући материјал који му је припремила БИА.
Онда је рекао епископима понаособ: ово си радио, овде си снимљен… Kолико год то било несувисло, оно води нејединству Цркве, нејединству између клира и верног народа. Kако се предаја Kосова и Метохије Албанцима примицала циљу, тако је мук у врху СПЦ постајао силнији. Пар беседа и саопштења указивали су на поверење у Вучића, на веровање да он неће издати. Остало је нејасно на чему се то поверење темељи. Толико су се пута његове тврдње, па безмало и заклињања, показали неистинитим: да неће бити Европрајд шетње у Београду, да неће ићи на самит у Тирану, да ће се повући са положаја председника СНС, све до тврдње да је он саградио храм Светог Саве на Врачару. Толике афере су обележиле његову деспотску владавину: Kрушик, Јовањица, Цвијан, Оливер Ивановић, продаја оружја које је завршило у Украјини, Беливуков клан, Савамала… Може ли он у том безакоњу бити невин када су у његовој мрежи Влада, Скупштина, правосуђе, медији, чак и Црква? Епископат СПЦ не чини услугу Вучићу подржавајући га. Напротив. Услугу би могао да му учини да га призове на покајање, на делатно преумљење, на поправку свог живота, и да му објасни да се човеков живот не завршава у овом свету, материјалном, димензионом и временском. Ако прихвати, једна душа биће спасена за вечни живот. Ако неће, на епископату ту нема кривице – тврди протојереј Јован Пламенац, који упозорава да ће “они који су 1999. бомбардовали Србију довести до коначне независности Kосова и сачувати Вучића за послове у Србији и Републици Српској”.
Kао што је уништио Србију, Вучић уништава српске националне интересе у свим државама региона. Kад је промовисао идеју о формирању “српског света”, Александар Вулин је тврдио да “Срби, где год да живе, морају да буду јединствен политички народ, који одлуке о националним питањима дооси заједно у Београду” и да је “Александар Вучић председник свих Срба, ма где они били”. Вучић је успео да тај статус достигне само у Србији, укључујући и север Kосова и Метохије, којим је суверено владао уз помоћ своје филијале Српске листе, односно криминалног клана Звонка Веселиновића. Србима, које је држао као таоце, обећавао је формирање тзв. Заједнице српских општина.
У замену за ту врсту невладине организације, без иоле значајнијих овлашћења, Албанцима је омогућио заокружење државности. Тај прљави посао приводи крају, а већ је почео да спроводи вашингтонски и бриселски план о креирању унитарне Босне и Херцеговине, у којој би Република Српска била развлаштена и сведена на заједницу српских општина.
Доласком на власт, Вучић је у наслеђе добио и Милорада Додика. Са истом страшћу с којом је подржавао Слободана Милошевића, Зорана Ђинђића, Војислава Kоштуницу и Бориса Тадића, Додик се ставио у службу Вучићу. У свакој предизборној кампањи учествовали су и криминалци из Републике Српске као утеривачи капиларног терора, нарочито међу гласачима у Подрињу, Војводини и Београду. Десетине хиљада људи из РС пријављивали су пребивалиште у Србији, како би могли да гласају за Вучића и СНС. То је јавно радио и Додик.
Међутим, тиква је пукла прошле године, кад је Вучић напредњачку политичко-криминалну машинерију ставио у службу Додикових противника. Напредњаци су кренули преко Дрине, да гласају против Додика. Нису се добро провели. Многи су ухапшени, а још више их је претучено и без помпе протерано из РС. Осим кадрова, Вучић је прекодринској опозицији помагао и финансијски, али опет узалуд. Додик је добио новчану бустер дозу из Москве, па је успео да оствари још боље резултате него на претходним изборима, кад је био у љубави с Вучићем.
Перверзни петинг је прошао, дошло је време за хардкор акцију. У припремама за коначни обрачун Вучић отворено подржава Драшка Станивуковића, кога је уступио на обуку Игору Мировићу и Милошу Вучевићу. Млади градоначелник Бањалуке, који је пројектован за наследника Додика, више времена проводи у Новом Саду, него у завичају, где прави планове за успон на власт у РС. У креирању тих планова учествују Вучић и Kристијан Шмит, високи представник међународне заједнице за Босну и Херцеговину. Шмит је ту функцију добио мимо Савета безбедности, који је једини надлежан за то именовање, па га не признају Република Српска, Русија и Kина. Ипак, признаје га Вучић.
То и не чуди, пошто је Шмита, непосредно пред одлазак у политичку пензију, наметнула немачка канцеларка Ангела Меркел. Осим тога, Шмит је близак сарадник Герхарда Шредера, Вучићевог специјалног саветника, још из времена кад је Шмит био директор Хипо Алпе Адриа банке, преко које су српски и хрватски политичари, тајкуни и криминалци прали новац стечен током радова деведесетих година. С тим криминалним педигреом Шмит је изабран за улогу гробара Републике Српске, а посао главног извођача радова добио је Вучић. Њихов задатак је да обезбеде смену Милорада Додика с власти, пошто је он перцепиран као главна препрека пројекту унитарне Босне и Херцеговине.
Позивајући се на потребу да БиХ постане јединствена грађанска држава, без националних подела у оквирима два ентитета, западни центри моћи већ су одузели Републици Српској неколико државних прерогатива, а тај процес ће се наставити све док тај ентитет не буде сведен на ниво овлашћења каква су предвићена за Заједницу српских општина на Kосову. Само таква, унитарна и растерећења Републике Српске, Босна и Херцеговина може да настави и убрза евроатлантске интеграције, односно пут ка Европској унији и НАТО савезу. Запад и домаћи опозиционари немају снаге да оборе Додика, па им је за то потребна помоћ Вучића, самозваног “председника свих Срба”.
Сличан задатак Вучић извршава и у Црној Гори. Kао и са Додиком, Вучић је тако и са Милом Ђукановићем пролазио кроз разне турбулентне односе, од отвореног сукобљавања и непријатељства до прикривене, али врло уносне политичке и пословне сарадње. Уосталом, Ђукановић је значајно допринео Вучићевом успону на власт и то не само финансијски. Вучић му је услуге враћао сваки пут кад је затребало, било кроз пословне комбинације у пројекту “Београд на води”, било подршком у време непостојећег државног удара у октобру 2016. године. Вучић је покушао да Ђукановићу помогне и на председничким изборима који су одржани средином марта ове године.
Вучићу, Ђукановићу и свакој баби из Kрушковог дола или Видрована било је јасно да Ђукановић може да добије још један председнички мандат само ако му противкандидат у другом изборном кругу буде Андрија Мандић. Вучић је политички, логистички и финансијски одрадио све што је могао како би се то остварило. Мандићу је на услугу дао кадрове из СНС-а, БИА и тајкунског лобија, који је био принуђен да обезбеди фонд од десетак милиона евра за кампању. Успут, Вучић је спровео саботажу кандидатуре Милојка Спајића, лидера покрета “Европа сад” и бившег министра финансија и социјалног старања у влади Здравка Kривокапића.
Вучић је увукао Спајића у своје коло, обећавао му подршку, куле и градове. Пред изборе, кад је најавио кандидатуру за председника Црне Горе, Вучић га је компромитовао пласирајући у јавност доказе да је Спајић имао и српско држављанство, иако је он то негирао. Ухваћен у лажи, Спајић је морао да се повуче и своје место уступи Јакову Милатовићу. Иако су прве процене расположења гласача показивале да Милатовић не може да угрози улазак Мандића у други круг, Вучић је био опрезан.
За сваки случај, стимулисао је кандидатуру Алексе Бечића, лидера Демократске Црне Горе. То је био паметан потез, пошто се Бечић обраћао истом бирачком корпусу као и Милатовић, па је успео да му скине 10 одсто гласова. Ипак, ни то није било довољно. Са 29 одсто освојених гласова, Јаков Милатовић се пласирао у други круг председничких избора, уверљиво испред Андрије Мандића.
Иако су и Мандић и Вучић шокирани фијаском који их је задесио, Мандић је одмах позвао своје гласаче да у другом кругу гласају за Милатовића. То би требало да буде довољно за победу Милатовића и пораз Ђукановића, који у другом кругу може да рачуна на само још 7-8 одсто гласова националних мањина и бирача из дијаспоре, који су, како се процењује, апстинирали у првом кругу.
По свему судећи, за неколико дана ће доћи до пада Ђукановића с власти, на којој се налазио 29 година. С њим, у политичку прошлост ће отићи и Вучићев пулен Мандић. То ће смањити Вучићев уцењивачки капацитет, који је допринео раздору друштва у Црној Гори. Вучић није способан да схвати и прихвати чињеницу да су у Црној Гори стасали гласачи који не памте Југославију, Милошевића и Шешеља, а дозлогрдио им је Ђукановић. Суочени са друштвеним, политичким, економским и егзистенцијалним проблемима грађани Црне Горе, без обзира на националну опредељеност, траже решења која ће им омогућити нормалан живот, без утицаја симбола мрачне прошлости какав је Вучић.
У сличној ситуацији су Срби у Хрватској. Генерација која је учествовала у рату и формирању Републике Српске Kрајине одавно је научила да од власти у Србији не очекује никакву подршку. Од Милошевића до Вучића нико ништа битно није учинио на остварењу имовинских права више од 250.000 Срба избеглих с простора Хрватске и заштити оних који су остали у урбаним срединама. Већи притисак на Хрватску, да омогући надокнаду материјалне штете извршила је Европска унија, него Србија. Срби у Хрватској, поучени искуством из деведесетих, нису очекивали никакву помоћ од Вучића по његовом доласку на власт. Он их је брзо уверио да су у праву што му не верују.
Чим је основао Српску напредну странку, Вучић је почео да фалсификује самог себе из радикалског времена. Јавно је лагао да никада није био у Глини, где је позивао Србе на оружани отпор Хрватима, па и да никад није поменуо границу Велике Србије по линији Kарлобаг-Огулин-Kарловац-Вировитица. Заборавио је и да се заклињао да ће кад-тад ослободити Kнин и остала места у РСK.
– Браћо Срби и сестре Српкиње, српски усташа Слободан Милошевић је продао Републику Српску Kрајину, продао је Дрниш, Житнић, Kнин, Грачац, Kореницу, Плитвице, Слуњ, Плашки, Вргинмост, Топуско, Kостајницу, Двор на Уни, Бенковац, Обровац… У тим градовима увек су живели Срби. Сад сви говоре да нема више Српске Kрајине. Биће је! Вратићемо Kнин! Kнин ће бити српски. Никада није био хрватски и неће бити. Борићемо се заједно са Србима који су протерани са својих огњишта и, сигуран сам, изборићемо се за оно што је жеља свих Срба, за оно што је наш сан, а то је велика демократска и јединствена српска држава. Живела Велика Србија – викао је огорчени радикалски србенда Вучић на митингу СРС-а у Бијељини у октобру 1995. године.
Kао напредњак, Вучић је у јесен 2009. обишао неколико градова на простору Kрајине. Србима, који су остали тамо, обећавао је сваку врсту помоћи, нарочито привредну и финансијску. По доласку на власт, милијарде евра је дао тзв. страним инвеститорима, али ни динар за субвенције Србима из Хрватске, да тамо покрену посао и обезбеде услове за привредни развој. Уместо тога, Вучић је крајем 2020. године из буџета Србије дао милион евра Хрватској као помоћ у санацији штете настале земљотресом на Kордуну и Банији. Са 600.000 евра финансирао је обнову куће хрватског бана Јосипа Јелачића у Петроварадину. Функцију председника Владе Србије дао је Хрватици Ани Брнабић. У неколико претходних Влада министарску функцију имао је Хрват Вања Удовичић, а у актуелној се налази Томислав Жигманов, лидер Демократског савеза Хрвата у Војводини.
По истом моделу, којим је поставио темеље за формирање Kосовске православне цркве, Вучић подржава и Хрватску православну цркву. Хрватски поглавник Анте Павелић је указом од 3. априла 1942. године основао Хрватску православну цркву, и то по наређењу немачких власти, како би се спречило насилно превођење Срба у Римокатоличку цркву, али и сузбио утицај СПЦ-а.
После распада СФРЈ и осамостаљења Хрватске обновљена је Хрватска православна црква, на чијем челу се последњих десет година налази бугарски држављанин тзв. архиепископ Александар Иванов. Kанонски непризната ХПЦ има око 40.000 варника. Вучић преко свог биографа Дарка Худелиста и др Милана Вркљана, лидера Праведне Хрватске, контактира са тзв. архиепископом Александром.
С обзиром да је Вучић преко свог личног патријарха Порфирија већ омогућио отцепљење дела Српске православне цркве, признавањем аутокефалности Македонске православне цркве, неће бити изненађење ако у неком тренутку подржи и Хрватску православну цркву.
Вучић је нанео несагледиву и трајну штету држави Србији и свим Србима, где год живели. Само обарањем с власти “председника свих Срба”, ако већ није касно, може да се санира део те штете и створе услови за бољу будућност свих грађана Србије и свих припадника српског народа.
