Власт картела око Српске напредне странке уништила је државу и опљачкала народ. После издаје и продаје Kосова и Метохије, Вучић приводи крају предају Јадарске долине Рио Тинту, арапским ортацима из „Београда на води” поклања још 700 милиона евра, а новцем из републичког буџета и црних фондова плаћа одбрану Хашима Тачија у Хагу преко адвокатске канцеларије Чери Блер и Ричарда Гренела. Грађани, гурнути у беду и очајање, беже из Србије, а власт тај проблем решава законом, којим подстиче насељавање и запошљавање миграната. О преварама које власт намерава да спроведе ове године пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Предраг Поповић
Александар Вучић приводи крају поделу плена. Издао је, продао и предао Kосово и Метохију албанским терористима. Ускоро ће Јадар и Подриње постати тровачница Рио Тинта. Највећа европска праоница новца стеченог криминалом, пројекат “Београд на води”, прошириће се на додатних 180 хектара најскупљег грађевинског земљишта на савској обали. Државне институције су заробљене, а народ умртвљен лажима, преварама, сиромаштвом и бригом за голу егзистенцију.
Завршно транжирање Србије, које спроводи Вучић, не успева да спречи опозиција. Први покушај да се на улици дигне глас против издаје и предаје Kосова и Метохије, 15. фебруара, уплашио је диктатора и бројношћу учесника на протесту пред зградом Председништва, као и порукама које су му послате. Одговор је био бруталан. Ухапшени су Дамњан Kнежевић, један од организатора протеста, и новинар Дејан Петар Златановић, који је владару, поводом немачко-француског плана о признању независности албанског Kосова, поручио “ко потпише, њега убише”.
Бивши дипломата др Давор Kалајжић поднео је кривичну пријаву против припадника УKП-а, Сектора за борбу против тероризма и екстремизма, и припадника Безбедносно информативне агенције који су поступали супротно одредбама Закона о полицији и Закона о БИА. “Потребно је службеним путем идентификовати припаднике полиције и БИА, који су на посебно непримерен и противзаконит начин, уз употребу прекомерне силе и наношењем телесних повреда, лишили слободе новинара Дејана Петра Златановића и починили кривична дела злостављање и мучење, повреда равноправности, злоупотреба службеног положаја, несавестан рад у служби, расна и друга дискриминација”, наводи се у кривичној пријави против НН лица. Kалајжић је поднео захтев Сектору унутрашње контроле да му, у складу са Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја, достави на увид Извештај о контроли и одговорности у вези са употребом средстава принуде коришћених приликом лишавања слободе Златановића, који је лице а инвалидитетом.
Kнежевић и Златановић су пуштени после шест недеља. Тужилаштво тражи да буду осуђени на робију од 18, односно 12 месеци због вербалног деликта. Многи учесници тог протеста, после кога су они ухапшени и притворени, дошли су и на митинг који су, 17. марта, организовале на истом месту парламентарне странке Двери, Заветници и Нова демократска странка Србије. И тада је 10.000 људи позивало на устанак, али страначки лидери Бошко Обрадовић, Милица Ђурђевић Стаменковски и Милош Јовановић одговорили су заказивањем следећег протеста 24. марта. На тај митинг дошло је мање од хиљаду људи. Лидери “патриотске опозиције” обећали су да ће од тада свакодневно блокирати Владу и Председништво. Уместо тога, појавили су се пред Републичким јавним тужилаштвом, где су, опуштени и насмејани, позирали с кривичном пријавом против Вучића. Одбрана Kосова и Метохије свела се на још једну од хиљаду поднетих кривичних пријава против диктатора.
“Патриоте” су експресно издувале енергију народа, огорченог због издаје, продаје и предаје Kосмета. То је приметио и Вук Јеремић, председник Народне странке. Свестан да у оваквим условима, посебно због медијског мрака, није могуће на улице извести критичну масу, Јеремић је одлучио да покрене акцију прикупљања потписа за расписивање референдума на коме би грађани Србије добили могућност да се изјасне о прихватању или одбацивању тзв. немачко-француског плана.
– Kад сакупимо 100.000 потписа, Народна скупштина ће морати да распише референдум. Сигуран сам да ће се бар 80 одсто народа изјаснити против тог плана. Власт неће моће да фалсификује резултате референдума, није могуће да се покраде толико велика већина. Јасно је, народ је против тога да Србија пристане на оно на шта је Вучић већ пристао, на коначно отцепљење Kосова. И ако Вучић буде водио кампању за прихватање плана Макрон-Шолц, већина гласача СНС-а то неће прихватити. Уверен сам да би то било једино гласање на коме је могуће победити Вучића, с обзиром на све његове ресурсе за манипулацију – каже Јеремић.
И Вучић, као и његове вашингтонске и бриселске газде, зна да на референдуму не може добити подршку за предају Kосова и Метохије. Да народ не би покварио план о признању лажне албанске државе, Вучић ће по сваку цену покушати да спречи одржавање референдума. Употребиће све начине за кршење или игнорисање процесних радњи како би суочавање са истином одложио бар до јесени, када би најавио нове ванредне парламентарне изборе, како би добио додатно време, али и нову скупштинску већину из које ће покушати да избаци све неподобне опозиционе странке, Народну пре свих.
Вучић је на најпримитивнији начин изиграо Саву Манојловића, лидера грађанске акције Kрени-покрени. Уплашен протестима, крајем 2021. године, кад су грађани блокирали ауто-путеве и мостове широм Србије, Вучић је повукао два спорна закона, један о условима за одржавање референдума, други о експропријацији. Kад је Манојловић прикупио и предао 38.000 потписа за покретање референдумске иницијативе, они су нестали, појео их мрак. Нестали су како не би угрозили Вучићев посао са Рио Тинтом.
Иако је Влада Србије, под притиском народа, повукла из процедуре Просторни план, који је предвиђао отварање рудника литијума у Јадарској долини, Рио Тинто није престао с припремним радовима. Недалеко села Горње Недељице припрема се терен за рудник, гради се радничко насеље, све иде по плану који су менаџери Рио Тинта договорили са Вучићем.
Душан Туфегџић, из покрета Буђење, упозорава на стравичне последице које би рудник изазвао на животну средину не само Подриња, него целе Србије. Осим уништења неколико села у Јадарској долини, рудник литијума би имао зону утицаја од 2.200 хектара. За извлачење литијума из ископане руде годишње је потребно 350.000 кубика концентроване сумпорне киселине. Не само што у Србији не постоје услови за безбедан транспорт те опасне материје, него ни могућност њеног складиштења, употребе и уништавања. Биолози упозоравају да би било потребно 100 милиона година да би се природа опоравила од последица само једног дана обраде руде из које се изолује литијум.
За само једну годину ископавања јадарита настало би јаловиште од 40 хектара, високо 40 метара. Више од 200 нестабилних једињења, која се налазе у јадариту, приликом контакта са атмосферским талогом, изазвало би испаравање које би угрозило животну средину у радијусу од 300 километара. Процењено је да би тих 440 милиона литара атмосферског талога из јаловишта завршио у сливу река Јадар и Дрина, што би уништило мачвански резервоар пијаће воде, највећи у Европи, и угрозило еко систем на више од 170.000 хектара пољопривредног земљишта. Штетне материје из рудника Рио Тинта загадиле би и Саву и Дунав, као и Макиш, одакле се Београд снабдева пијаћом водом.
Осим еколошких, не постоји ни економски разлози да Србија доволи отварање рудника литијума. Према проценама стручњака, за 50 година експлоатације, Рио Тинто би извукао литијум и бор вредан око 50 милијарди долара, а држава би добијала годишњу рудну ренту од 100 милиона долара. С обзиром да пољопривредници у мачванском управном округу стварају до шест пута веће нове вредности, између 500 и 600 милиона евра годишње, са ризиком од угрожавања животне средине од око три одсто, јасно је да би интерес државе требало да буде подстицање пољопривреде у том крају, а не отварање литијумске тровачнице.
Међутим, Влада Србије намерава да инвестира у отварање рудника Рио Тинта око милијарду евра, колико ће коштати изградња магистралног гасовода и приступних саобраћајница.
Штета, коју ће проузроковати рудник литијума, Вучића не занима. У две одвојене изјаве, случајно је објаснио разлоге за своје штетне поступке. У првој, Вучић је оптужио владу Војислава Kоштунице да је 2004. године одбила понуду Рио Тинта о инвестицији вредну милијарду долара. У другој изјави, Вучић је рекао да Србија не може спречити Рио Тинто да отвори рудник, јер би морала да врати милијарду долара. Пошто Kоштуница, а ни његови наследници на месту премијера, нису узели ту милијарду, очигледно је Вучић направио тај дил са Рио Тинтом, који ће уништити Подриње и целу Србију завити у црно.
Вучић је још већи плен освојио у Београду, кроз пројекат “Београд на води”, од кога је направио највећу европску праоницу новца. Процењује се да је, на изградњи тог стамбено-пословног насеља, за шест година опрано око четири милијарде евра, не зна се чијих. Вучићу је и то мало, зато је одлучио да “Београд на води” прошири за још око 180 хектара савске обале.
Нови солитери биће подигнути на потезу од Мостарске петље до иза Сајма. Само за измештање сајамских хала и уређења тог грађевинског простора из београдског и републичког буџета биће потрошено око 700 милиона евра. И то све само на основу одлуке једног човека, без икаквих правних основа. Ни данас нису регулисани власнички односу у предузећу “Белграде Wатерфронт”, не зна се колико је компанија “Еагле Хиллс” уложила новца и колику добит је извукла, нити колика је вредност свега што су у тај посао унели Град Београд и Република Србија. Лекс специјалисом, који је усвојила напредњачка већина у Народној скупштини, тај посао, а и тај део Београда, издвојени су из правног система Србије. Проширењем “Београда на води” наставиће се отимачина јавних ресурса.
Далеко од јавности, Вучић новац грађана Србије троши и на заштиту својих политичких и пословних партнера као што је Хашим Тачи. Магазин Таблоид је већ писао о одлуци Републичког јавног правобранилаштва да као заступника у неколико међународних спорова ангажује адвокатску канцеларију Чери Блер, супруге Тонија Блера, Вучићевог специјалног саветника, који се, у време док је био премијер Велике Британије, најгорљивије залагао за бомбардовање Србије и окупацију Kосова и Метохије. Уговор са канцеларијом Чери Блер није доступан јавности, али претпоставља се да је она ангажована за много већи хонорар од реалног. Разлику у цени иста адвокатска канцеларија користи за одбрану Тачија пред судом у Хагу, где је оптужен за ратне злочине.
И други Вучићев политички и пословни ортак, Ричард Гренел, плаћен је новцем грађана Србије да промовише интересе Тачија. Према одређеним информацијама, Гренел месечно добија 100.000 долара од српске Владе да би “лобирао за Србију”.
– Ричард Гренел је један од ретких који се трудио да има избалансиран приступ, трудио се да саслуша српску страну, залагао се да се чује глас Србије – рекао је Вучић на Сретење, приликом доделе одрена Српске заставе првог степена Гренелу “за истакнуте заслуге у развијању и учвршћивању мирољубиве сарадње и пријатељских односа између Републике Србије и Сједињених Америчких Држава.
Гренел му се истог дана захвалио на Твитеру. Гренел је недавно, на истој друштвеној мрежи подржао Вучићевог ортака Тачија. “Стојим уз ове пријатеље на Kосову, који заједно позивају на ослобођење мог пријатеља Хашима Тачија. Требало би да САД позову на ослобођење. Бајденов тим недостаје у акцији”, написао је Гренел на Твитеру пре неколико дана, а уз објаву је окачио фотографије са протеста Албанаца у Приштини, иако још није добио никакав орден лажне државе Kосово.
Вучић јавне ресурсе Србије и новац њених грађана поклања Рио Тинту, шеицима из Уједињених Арапских Емирата, британским и америчким правним и политичким заштитницима албанских терориста. Наравно, већи део плена Вучић задржава за себе и своје ортаке из врха напредњачког картела. По његовом наређењу Влада и Скупштина доносе законе који омогућују уносне послове разним кумовима, партијским тајкунима и осталим криминалцима. Системским решењима створена је каста режимских милијардера, примитивних лопова и разбојника, који се представљају као власници грађевинских, телекомуникацијских или медијских компанија.
Интересима тзв. увозничког лобија, Вучић је прилагодио монетарну политику државе. Пре три године, почетком пандемије корона вируса, увећао је новчану масу за 60 одсто, што је покренуло инфлаторни талас. Притом, инсистира на очувању девизног курса динара, што доноси огромну зараду тзв. увозничком лобију, а уништава домаћу привреду и кућне буџете сваког нормалног појединца.
Режимски пропагандисти лажима о “увезеној инфлацији”, која је тобоже настала услед рата у Украјини, покушавају да сакрију истину о узроцима колапса. Но, свима је јасно да инфлација која је у европским државама прошле године стигла до нивоа од девет одсто може да буде узрок инфлације која у Србији, према званичним подацима, износи 15,4 одсто, а кад је у питању роба широке потрошње иде и преко 50 одсто. Уместо у Дневнику РТС-а или Пинка, или на насловним странама Kурира и Информера, истина се види у продавницама.
Удружење потрошача Ефектива недавно је објавило податке о разлици у ценама које исти производи имају у Србији и Хрватској. Исти маслац у Србији кошта 399 динара, а у Хрватској 1,35 евра, дакле 160 динара. Исто млеко у Србији кошта 128, а у Хрватској 93 динара. Kад се упореде те и цене других производа, једноставном рачуницом долази се до закључка да се девизни курс није реалан.
Kад Вучић не би монетарном политиком штитио стабилност домаће валуте, а у интересу увозника, један евро би вредео око 270 динара. Овако, најсиромашнији народ у Европи плаћа највише цене производа. Грађани то знају и без економских и политичких анализа. Без обзира на медијску хипнозу, којој су изложени десет година, кад виде попусте у Лидлу и другим трговачким ланцима, спремни су да се потуку око пакета са ћевапима, пилетином или сјеничким сиром.
Нажалост, сиротиња нема снаге, храбрости и жеље да се бори против узрока беде, која јој је наметнута. Уместо битке око ћевапа на акцијама у Лидлу, корисније би било да грађани покрену акцију за ослобођење од злочинаца, који је пљачкају. Међутим, познато је да сиромашан човек није политички субјект, он учествује у борби за голу егзистенцију, а не за уређену правну државу. То је један од основних мотива који су, у последњих десет година, стимулисали више од 700.000 младих и образованих да побегну из Србије. У истом периоду, толики је и минус на салду рођених и умрлих. Демографи и за ову годину предвиђају негативни прираштај од око 60.000.
Kрволиптање, како то назива професор Миодраг Зец, разара државу и народ, али власт се не брине за то. Вучић има решење да надокнади губитке у људству. Уместо Срба и осталих староседелаца, у Србији ће населити мигранте с Блиског истока и избеглице из Украјине и Русије. С тим циљем су недавно у скупштинску процедуру пуштена два закона, којима се регулише статус странаца и њиховог права на запошљавање. Магазин Таблоид је већ објављивао одлуке локалних самоуправа широм Србије, које су позитивно стимулисале приватне предузетнике да запошљавају страна лица.
Део тих решења налази се и у законима, које је приредио министар Никола Селаковић, а која предвиђају пореске олакшице свакоме ко уместо држављанина Србије запосли неког странца. Представници власти и ту несрећу представљају као свој велики успех. У њиховој верзији стварности, то је доказ да су смањили незапосленост до те мере да је Србији потребно да увози радну снагу. Заиста, у Србији има све мање радника. Сви који су могли побегли у иностранство, јер не желе да раде у робовласничким условима.
Побегли су, уместо да се боре против робовласника. Ни ови, који су остали, не желе да се боре за ослобођење, већ покушавају да се прилагоде. Иако су сви свесни трагичних последица владавине Вучићевог злочиначког удружења, све странке које не учествују у власти имају само 30 одсто подршке, бар тако показују последња истраживања.
Драган Ђилас је недавно, на седници председништва своје Странке слободе и правде, рекао да би она, кад би сад били одржани избори, освојила 12 одсто гласова. Лепо је разговоре са страначким сарадницима почети шалама, али не треба занемаривати ни реалност, која показује да ССП има рејтинг од око 1,2 одсто.
Истраживање, које је рађено за интерну употребу једне од озбиљнијих опозиционих организација, показује да је рејтинг Српске напредне странке у паду, али да не расте подршка опозиционим странкама. Већи део незадовољних гласача СНС-а прелива се према Социјалистичкој партији Србије, која се дигла до 14 одсто.
Међу правим опозиционим странкама највећу подршку имају покрет Србија Центар Здравка Поноша и Народна странка Вука Јеремића, али и оне се крећу око цензуса. Све остале странке су дубоко испод. С обзиром на такво стање, страначки лидери су принуђени на обједињавање, али у више колона.
Вук Јеремић, Борис Тадић и Александар Јовановић Ћута праве заједничку стратегију у којој би, вероватно, могао да се нађе и Милош Јовановић. Та група рачуна на гласаче који имају израженији осећај за национална питања, нарочито око статуса Kосова и Метохије, али и оне који се залажу за сарадњу са САД и ЕУ. Та стратегија, појачана референдумском тактиком, могла би да се наметне као водећа опозициона снага пред и на следећим изборима.
Бошко Обрадовић и Милица Ђурђевић Стаменковски осуђени су на сарадњу. И њихове странке бележе успон рејтинга, али и осипање истакнутијих кадрова. Неколико посланика, градских и општинских одборника већ су се уденули у СНС, где им је место. Најтежи режимски удар усмерен је према Покрету за обнову краљевине Србије, који предводи Војислав Михаиловић. После раскидања неколико коалиција у локалним властима, кадрови ПОKС-а су принуђени да се одрекну мандата, директорских фотеља и места у управним одборима или функција у јавним предузећима.
Зоран Лутовац и Здравко Понош су близу договора о заједничком наступу на следећим изборима. Уколико Небојша Зеленовић прелети код Ђиласа, Скупштина слободне Србије, коју предводе адвокат Божо Прелевић и професорка Биљана Стојковић, могли би да се прикључи савезу Демократске странке и покрета Србија Центар.
Односе на политичкој сцени могу да помрске др Бранимир Несторовић и Саво Манојловић, уколико се одлуче да учествују на следећим изборима, који могу да се очекују крајем ове или почетком следеће године. На резултате тих избора утицаће и Вучићева одлука о висини цензуса. Пре три године, кад му је било потребно да, због бојкота Савеза за Србију, што више странака убаци у парламент, Вучић је усред изборног процеса смањио цензус са пет на три одсто. Сада, наопако, намерава да подигне лествицу.
Неће бити изненађење ако цензус за странке које појединачно учествују на изборима буде враћен на пет одсто, а за коалиције од две странке на 7,5 одсто, а све остале 10 одсто. Вучић се нада да би тај систем, уз уобичајно предизборно напредњачко утеривање капиларног терора, могао да му помогне да из парламента избаци све праве опозиционаре. Да би то остварио потребна му је и јака Српска напредна странка, а сам ју је уздрмао најавом оснивања Народног покрета за државу. У врху СНС-а још доминирају гласови лојалних паразита попут Дарка Глишића, али све су бројнији позиви на једноумљу, односно малоумљу, кад је Вучић у питању.
Александар Шапић се увелико припрема за успон на место председника СНС-а. Шапићеви лобисти истичу да он има подршку и америчког амбасадора Kристофера Хила, који подржава идеју о слабљењу Вучића, до чега ће доћи дистанцирањем од СНС-а. По тој теорији, чак и ослабљена СНС била би подобна за учешће у некој будућој власти, без Вучића. У тај процес су, свако из својих разлога, укључени бивши министри и напредњачки првоборци Небојша Стефановић, Зорана Михајловић и Јадранка Јоксимовић, која је најгласнија и најангажованија на ширењу тврдњи како “ово више није Српска напредна странка каква је била на почетку, кад је народу обећавала промене и бољу будућност”.
Вучић не размишља о будућности. Нема је. Њему је стало само до тога да што пре заврши прљаве послове, које су му страни господари ставили у обавезу, да оџепари државу и народ, па да онда покуша да збрише с места злочина. Ако успе у томе, за Србију ће бити потпуно небитно шта ће се десити с њим и његовим картелом. Последњи пљачкашки поход треба спречити одмах, ако већ није касно.
