Адвокат Иван Нинић рекао је у интервју за “Нову” да му делује да је шеф српске државе, Александар Вучић, уцењен од људи који поседују снимке његових телефонских разговора и да због тога он не може суверено да води државу.
“Он је сам рекао да је своју групу формирао да би она била испомоћ СНС-у. Оно што тужилац није желео да испита – то је под којим околностима је настао Беливуков клан, иако он сам тврди су му одређене контакт тачке од врха државе. То значи да је имао појединце из система са којима је одржавао присну комуникацију, од којих је добијао налоге, испоручивао услуге и од којих је добио одређене поклоне”, рекао је Нинић.
Нисам се снашао у традиционалном организовању политичких странака. Става сам да би човек, најпре, требао да има струку и професију и да му то буде примарно занимање. Сматрам да би свако требао да буде активан и ангажован само у оној мери у формату који одговара његовом сензибилитету и карактеру. Мом сензибилитету не одговара начин на који су устројене политичке партије, начин како функционишу и тај поданички менталитет који функционер странке покаже да би за њега било места у партији.
Али то не значи да вас не занима политика?
Политика мора да интересује сваког појединца, јер све је политика. Сваког дана кад уђем у суд или тужилаштво – то је политика. Колико год ти бежао од политике, она не може да побегне од тебе. Ја само не желим да се професионално бавим политиком, али и те како желим да коментаришем све што је друштвено штетно и девијантно и да предлажем конструктивна решења у оној области која је мени блиска.
Имам и позитивне и негативне утиске из тог времена. У том периоду, од 2005. до 2008. године, од кад га памтим, он је био невероватан фанатик. Не верујем да је икада у Србији постојао посвећенији опозициони политичар. Тај његов фанатизам ћу посебно памтити. Управо га је тај однос према политичком активизму и опозиционом раду довео до ове позиције на којој је сад. То би морали да анализирају сви они који данас претендују да дођу на његово место. Међутим, чини ми се да многи беже од пасионираног бављења политиком у опозиционим редовима. Тадашња СРС је имала више функционера и нису сви били подређени Вучићу, па је он због тога правио свој тим унутар странке. Не може се рећи да је свима био надређен у том периоду, али они који су били њему подређени показивали су спремност да истрпе све да би данас имали бенефите које имају. У питању је група људи која је у њему видела шансу да реши своје економске и егзистенцијалне проблеме и да се политички профилише. Они, сасвим сигурно, без његове подршке и помоћи не би то успели и зато су му били одани, а не зато што су га посебно поштовали и волели, јер ни он није био посебно благ према њима.
Били сте сарадник Савета за борбу против корупције и видели сте како систем функционише изнутра. Да ли се сећате у ком моменту су институције сломљене и пале у руке власти?
Ја сам тамо био у периоду између 2014. и 2015. године. Тада још увек Александар Вучић није имао апсолутну власт, али већ се у том периоду видело да институције почињу да губе свој утицај. Већ су се формирали интересни центри моћи у економији, привреди, правосуђу, полицији, службама безбедности. Већ 2012. је Вучић себи почео да ствара простор да би акумулирао оволику количину моћи коју данас има. Он је променио структуру медија, привреде, друштва и све те промене су имале за циљ да он стекне апсолутну доминацију.
А да ли постоји конкретан случај након ког сте увидели да ствари не иду у добром правцу?
То је било у моменту кад су направљени кровни арнжмани са Уједињеним Арапским Емиратима. Видео сам да држава успоставља нови вид јавног приватног партнерства који ће подразумевати суспензију свих позитивних прописа и закона у Србији – нема више тендера, нема више поступака јавних набавки, концесија… Све је подведено под тај кровни уговор. И заиста, ми нисмо ни данас свесни колико је штетних последица, по друштво и државу, произвео тај споразум са УАЕ. Из тог споразума је проистекао низ других споразума који су суспендовали и обрисали све законе и устав ове земље, почевши са Београдом на води до приватизације ПКБ-а.
Кратак период провели сте и у Агенцији за приватизацију. Да ли сте стигли се упознате са спорним приватизацијама, попут оне око Беопетрола за коју се сумњичио данас најозбиљнији кандидат за премијера, Синиша Мали?
Свака приватизација била је резултат неке трговине утицајем и појединци, који су били носиоци тог посла, су из тих приватизација излазили богатији. Због тога данас нема одговорних за ниједну од спорних приватизација. Зашто? Зато што је тај појединац сервисирао интересе крупног капитала, а данас је крупни капитал углавном везан за СНС.
А да ли вас изненађује што човек чије се име повезује са једном од спорних приватизација данас фигурира као главни кандидат за премијера?
Не изненађује ме зато што Синиша Мали има управо те вештине које су потребе Александру Вучићу. Он је фоторобот човека који је њему потребан и од њега нема бољег.
А какве су то вештине?
С једне стране, он поседује огромно формално образовање, док, с друге стране, има вештину да подреди јавне ресурсе и јавна добра приватним интересима, а да притом све буде у складу са законом. У питању је легални модел пустошења Србије, који је прилагођен свим прописима. Зато од њега нема бољег кандидата. Мислим да је он у великој мери и уцењен, много афера се везује за његово име, тако да његов простор да пружи отпор Вучићу готово и да не постоји. Он је Вучићев главни благајник и рачуновођа, стога је и логично да аванзује, после деценије успешне сарадње са са председником. По том критеријуму, стичем утисак да ће он бити премијер.
Министар Вулин тврди да је полиција урадила све везано за прислушкивање председника Србије, али да је на тужилаштву да предузме наредне кораке. Ко овде говори истину, с обзиром на то да не постоји реакција из тужилаштва?
Да је постојала жеља у полицији да се прислушкивање реши, онда би они поднели кривичне пријаве и означили би извршиоце кривичног дела и тиме тужиоцу олакшали посао. А пошто су то урадили у форми извештаја, онда је јасно да полиција нема жељу да идентификује ко је и на који начин прислушкивао председника, већ ће поступајући тужилац у једном моменту, у договору са извршном влашћу, вероватно наћи жртвеног јарца за све то. Комплетну истину могли бисмо да добијемо само ако се испита цео ланац команде, али истина овде никоме не одговара. Ми морамо најпре да добијемо информацију да ли је слушање тих лица било овлашћено или не, јер од тога онда зависи комплетна конструкција.
Шта се вама чини као истина у овом случају?
Чини ми се да је тачно да је вршено пресретање комуникације Вучића и лица која су била на мерама због одлуке суда. Мислим да је он користио бројеве телефона које није пријавио. Користио је припејд бројеве које није смео због безбедности да користи као председник.
Да ли је необично кад председник комуницира са људима који су под мерама? Шта то говори?
Сама комуникација не може да буде инкриминишућа као таква. Можда су то неки његови пријатељи из ранијег живота. Оно што овде уноси конфузију и што је потпуна мистерија је природа тих разговора. Ми то никада нећемо сазнати, јер су ти разговори морали бити уништени, имајући у виду тврдњу да ниједно од тих 27 лица, који су били на мерама, није процесуирано за своје радње. Мени се чини да је председник уцењен од одређеног броја људи из његовог окружења који поседују тај материјал и да он сада не може суверено и самостално да доноси државничке одлуке. Ми имамо једну опасну ситуацију у којој председник претендује да води државу и управља приоритетним политичким процесима, а с друге стране не знамо ко шета са његовим снимцима. Ни он нам до краја није рекао ко има те снимке, иако верујем да он то зна.
А шта ви мислите, ко би могао да има те снимке?
Моја претпоставка је да садржину његове комуникације зна Небојша Стефановић, Дијана Хракловић и одређени број људи из полиције који је те мере спроводио.
Али они тврде да би волели да се објави садржај тих снимака. Министар Вулин је чак рекао да би то било у интересу председника државе.
Вучић је сам у једном моменту рекао да никад неће објавити садржај тих разговора, што би требало да буде порука људима из његовог окружења да се не шале са тим и да нико не помисли да објави оно што се чује на снимцима. Уколико би тужилачка истрага и узела замаха и резултирала неком оптужницом, не верујем да би тај поступак био отворен за јавност због садржине тих разговора који су предмет поступка.
Поменули сте Дијану Хркаловић. Она се недавно умешала у причу око Јовањице. Имате ли утисак да су њени јавни наступи пут кад “прању грехова” због навода да је учествовала у поменутом прислушкивању?
Изласком из притвора она је потпуно лишена пословне способности. Она више не управља самостално својим поступцима и не доноси одлуке о томе где ће гостовати и шта ће рећи. То уместо ње чини неко други. Имајући у виду шта се њој ставља на терет и њену позицију, Хракловић је морала у једном моменту да направи договор који је најповољнији по њу са врхом државе и она је то очигледно учинила. То што власт то неће да призна није толико важно, јер нема већег доказа за то од овога што она сад ради. Она је имала могућност да много раније исприча све што зна и о Небојши Стефановићу и о Слободану Миленковићу. Уместо тога, она је ћутала веома дуго, а накнадна памет јој је прорадила тек по изласку из притвора. Све то указује да су напади и на Стефановића и на Миленковића део једног чвршћег договора који она има са неким из система, односно врхом ове државе.
Мислите ли да је за ту “накнадну памет” делом заслужан и њен правни заступник и члан СНС, Владимир Ђукановић?
Не бих улазио то, јер је она сама рекла да је до те накнадне памети дошла гледајући у плафон ЦЗ-а. Само она зна шта се дешавала током тих бесаних ноћи у Централном затвору и које су то нове околности наступиле због којих је одлучила да направи овај ријалити програм.
Често говорите о везама врха власти и криминалних кланова. Кога видите као везу између Беливука и државног руководства?
Због природе посла, детаљно сам упознат са поменутим предметом. Кад говорим о Беливуку, трудим се да говорим с разумевањем. Исто тако могу да закључим да њега не би било да није било државе. Сам Беливук каже да је члан Српске напредне странке и да је он своју групу формирао да би она била испомоћ СНС-у. Оно што тужилац није желео да испита – то је под којим околностима је настао Беливуков клан, иако он сам тврди су му одређене контакт тачке од врха државе. То значи да је он имао појединце из система са којима је одржавао присну комуникацију, од којих је добијао налоге, испоручивао услуге и од којих је добио одређене поклоне. Дакле, он сам тврди да му је држава одредила са ким ће сарађивати.
То онда значи да је Беливук радио, или макар бар веровао да ради, за државу?
Он је дефакто био паравојна формација државе, али је пре свега био филијала СНС. Он је био тело СНС-а које се отргло, верујући да је јачи од државе и да има у шаци власт. Ни Беливук, као ни СНС, нису слутили да ће стране службе умешати прсте и да ће проследити доказе нашој држави. Наша држава није имала избора и морала је да процесуира сопствени клан.
