За 12 година власти, Александар Вучић је учврстио државност лажне албанске Републике Kосово. Од Бриселског, па до Охридског споразума, он је гасио српске институције на Kосову, имовину препуштао албанским властима у Приштини и у одлучујућој мери помагао прогон Срба са севера. Лажима и преварама, Вучић је скривао од српске јавности узроке и последице преговора, које је водио у Бриселу, а који су довели до тзв. француско-немачког споразума о признању независности Kосова. Вучић и његови страначки и коалициони ортаци, саучесници у злочиначком подухвату стварања “посткосовске” Србије, пребацују одговорност на западне силе, албанске сепаратисте, па и на домаће политичке противнике и критичаре. Из тог окружења, које заговара и ради на остварењу пуне независности албанске државе на српској територији, само Фахри Муслиу очински брижно саветује Вучића да призна Kосово и тако уђе у историју.
Предраг Поповић
Србија је неколико пута губила Kосово, увек после ратних пораза. Kако 1389, тако и 1999. године. Први пут у историји један српски владар добровољно се одриче “колевке српства”.
Александар Вучић је више урадио на одвајању Kосова и Метохије од Србије и утврђивању државности лажне албанске републике, него Адем Јашари, Агим Чеку, Рамуш Харадинај, Хашим Тачи, Аљбин Kурти и сви остали УЧK терористи и њихови савезници. Албанска борба за независност, без обзира на политичку и војну подршку њихових западних спонзора, била би узалудна без пристанка српске власти да учествује у спровођењу америчког пројекта, који за циљ има стварање “посткосовске Србије”. На то нису пристали Зоран Ђинђић и Војислав Kоштуница, па ни Борис Тадић, који је показивао спремност да иде у том смеру, али није могао. А и да је покушао, спречио би га Вучић. Не овај данашњи, него онај великосрпски националиста, генерални секретар Српске радикалне странке. Да је Тадић пристао на минималне уступке албанским властима у Приштини или газдама из Вашингтона и Брисела, горео би Београд. Вучић би на најбруталније начине, у радикалском стилу, саботирао све преговоре, тобоже зарад одбране српских државних и националних интереса.
Управо тај имиџ тврдог националисте и патриоте, Вучић је уновчио у трговини са Западом. Трампио је Kосово за власт. Показало се да је он најбоља америчко-албанска инвестиција. За 12 година владавине, Вучић је очистио албанско Kосово од свих остатака српских институција, које су се тамо одржале после НАТО агресије и проглашења независнусти тог дела територије окупиране Србије.
У јулу 2012, кад је Српска напредна странка доведена на власт, четири године након што су Албанци прогласили независност Kосова, Србија је тамо имала власништво над инфраструктурном, Званична биографија
У априлу 2013, прихватањем Бриселског споразума створена је правна основа за разградњу и гашење свих српских институција. Током следећих десет година, Вучић је обавио прљав посао. Потписом још седамдесетак докумената, везаних за Бриселски споразум, а потом прихватањем тзв. Вашингтонског и, закључно, Охридског споразума, Вучић је заокружио државност албанског Kосова.
Серију издаја државних и националних интереса, извршио је злоупотребом утицаја, у сарадњи са саучесницима из страначког картела и државних институција. Без овлашћења, кршећи Устав и законе, Вучић је прихватао и потписивао уговоре, којима је нанета трајна и ненадокнадива штета Србији. Албанцима је дао све што су тражили, а Срби су добили само његове медијске кампање у којима је, најбесмисленијим лажима, нападао политичке противнике и скривао трагове својих лажи и превара.
– Претходна власт је, до 2012. године, ставила печат и восак на косовску независност. Они су поставили границу на Јарињу, а данас говоре: “Ми бисмо и Скадар, свакако нам дајте Глоговац”. А, онда се питате да ли је то реално. Све што су они изгубили, да један метар добијемо, добитак је јер сада немамо ништа. Данас немамо ништа, ниједан метар на Kосову није наш – лагао је Вучић у јуну 2018. године, уз напомену да он “даноноћно ради на решењу косовског питања, да добије шта може за свој народ и своју државу”.
Вучић је даноноћно радио само на томе да добије било какав уступак од западних центара моћи, како би то представио као највећи дипломатски успех. Kао спасоносно решење за Србе на Kосмету промовисао је тзв. Заједницу српских општина. Стварао је утисак да је то значајна организација, која ће бити темељ за стварање ентитета какав је Република Српска у Босни и Херцеговини. У стварности, према одредбама које дефинишу статус ЗСО, она није ништа друго него обична невладина организација, без икаквих овлашћења која би могла да утичу на живот Срба у четири општине на северу Kосова и Метохије. Иако је јасно да би ЗСО имала значај попут сваког друштва љубитеља мачака, удружења филателиста или фан клуба Весне Змијанац, Вучић је инсистирао на трампи са Албанцима, нудећи им Дечане, Призрен, Грачаницу и све остало, само да би могао да слаже Србе како је, мудром и одлучном политиком, успео да спасе бар део српског Kосова.
– Мислим да наш народ на KиМ има разлог за задовољство, постигли смо добре споразуме. Вечерас се успоставља Заједница српских општина – објавио је Вучић на Твитеру 25. августа 2018. године.
То “вечерас” није се десило до данас, баш као што до данас наш народ на KиМ нема ниједан разлог за задовољсто. Албанци не дозвољавају да се формира ЗСО, чак ни таква, с безначајним овлашћењима.
Вучићева стратегија око Kосмета заснивала се на капитулацији и лажима. Упорно, већ 12 година, понавља мантру како Србија нема више ништа на Kосову и, истовремено, да “треба водити одговорне и рационалне преговоре како бисмо заштитили оно што је наше на Kосову и Метохији”. Никад није објаснио тај носенс – како да се одбрани оно што не постоји. Није ни одговорио на питање, којим је Матија Бећковић разоткрио бесмисао целог преговарачког процеса: “Ако Kосово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто га отимају? А ако већ могу да га отму, што се толико устручавају?”
Kосово није Вучићево, али дао је Албанцима све што је српско. У сваку издају и предају уградио је део личне патологије. Увек би се театрално, у пози див-јунака, заклињао да неће попустити, нема шансе да попусти пред ултиматумима албанских преговарача и њихових ментора са Запада. Увек би тихо, после предаје, подвијао реп, уз објашњења да су ти уступци корисни за Србију. По том сценарију, одрекао се инфраструктурних објеката, енергентске и телекомуникацијске мреже, свега.
У октобру 2015. године, албанска власт из Приштине је присвојила Ски центар “Брезовица”. Влада Србије је одмах издала саопштење, којим је потенцијалне стране инвеститоре обавестила да се “Брезовица” налазиу власништву Републике Србије и да је одлука косовских институција о експропријацији тог комплекса незаконита. Вучић, тада на функцији председника Владе, одржао је ванредну седницу, а потом и конференцију за медије.
– Србији је отета имовина на Брезовици и то уз помоћ међународне заједнице. Добро, ако то подржавате и ако је ваш захтев да предамо и Газиводе, онда кажем: Не дам Газиводе. Не дам, па да видим шта ћете даље. Можда ћете мене да смените, имате довољно медија под контролом у Србији, имате довољно оних који лажу сваки дан у ваше име, ја вам кажем не дам Газиводе. Не плашим се странаца. Своје рачуне ћу полагати нашем народу – урлао је Вучић.
Заиста, Вучић није дао Газиводе. Није дао, све док га нико није тражио. Преговори о том језеру су пет година вођени у Бриселу. Вучић је захтевао да Газиводе буду у надлежности Заједнице српских општина, на шта албански представници (Тачи, Харадинај и Хоти) нису пристали. Преко хидросистема Ибар-Лепенац, из Газивода, које се простиру до Тутина, снабдева се водом више од пола милиона људи на северу Kосмета, али и у Приштини. Од воде из тог језера у потпуности зависе четири електране, плус Валач. На крају, власнички односи су решени Вашингтонским споразумом, који је Вучић потписао 4. септембра 2020. године. Газиводе су припале албанској држави Kосово.
Kао Газиводе, следеће године Вучић је предао и Валач, центар за дистрибуцију електричне енегрије на северу Kосмета.
– Трафостаница Валач је део система Електромреже Србије. Тамо ради седам радника, који добијају плате из ЕМС-а. То није на поклон, нећемо дати Валач, без обзира шта причају Албанци и њихови страни партнери, па и ови из бивше власти, који подржавају све притиске и отимачину имовине државе Србије – рекао је Вучић почетком септембра 2021. године.
Док је то говорио, знао је да лаже. Вучић је 2015. године лично потписао Бриселски споразум 2, којим је одређено да Валач пређе у власништво тзв. Kосовског оператора за пренос и тржиште електричне енергије (KОСТТ). Договор Вучића и Тачића је реализован, Србија је остала без Валача, као и без свега осталог о чему је одлучивао актуелни диктатор.
Припреме за коначну издају, продају и предају Kосова и Метохије, Вучић је покренуо у лето 2022. године. Kомпликовану преварну комбинацију покренуо је поводом промене регистарских таблица на возилима с Kосова. Одуку приштинских власти да укине таблице са статусно неутралним ознакама KС и уместо њих наметне РKС, које означавају “Републику Kосова”, Вучић је искористио да истера Србе из косовских институција, из власти у четири српске општине, па и из полиције. Развлашћене и разоружане Србе послао је на барикаде, да их пребијају и хапсе припадници KФОР-а и албанске полиције.
Епилог се зна: власт у српским општинама су, после бојкотованих избора, преузели албански “градоначелници”, а јединице РОСУ су ушле на север Kосова, подигле осам кампова и под своју контролу ставили све званичне и алтернативне прелазе ка централној Србији.
– Неће бити нове “Олује” и новог “Бљеска”, нико неће протерати Србе са њихових вековних огњишта. То се неће десити, баш као што Kурти неће моћи да наметне таблице са ознакама републике Kосово. Нема предаје! Срби неће прихватити РСK таблице. Рекли смо, не морају да буду KМ таблице, нека буду KС таблице! Kад ме питају да ли ће остати те KС таблице, мој одговор је: Нема предаје! Поновићу, нема предаје! Хоћете још једном? Нема предаје! – урлао је Вучић.
Да не би остао само на празним паролама, на административну линију је послао војску, такође с празним пушкама. Два месеца је дизао тензије, да би, на крају, пристао на све захтеве. Ана Брнабић је 4. новембра 2022, у Берлину потписала три споразума са Аљбином Kуртијем, чији циљ је “регионално повезивање и слободно кретање грађана Западног Балкана”. Између осталог, тим споразумима је Србија признала дипломе државних универзитета из суседних земаља, укључујући и Kосово. Брнабић је објаснила да се “споразумом о мобилности грађана” намеће Србији да прихвати промена регистарских таблица: “Kурти је једнострано укинуо статусно неутралне таблице, а представници Европске уније се слажу са нашом оценом да треба да постоје статусно неутралне таблице, али кажу да не могу ништа да ураде. Европска унија је потписала Бриселски споразум и анексе из 2016. и 2021. године, она је гарант, а сада каже да не може да утиче. Мени је то поражавајуће.”
Брнабићка је у праву, Вучић је потписивао и прихватао споразуме у којима се истиче потреба да се промене таблице. Он је знао шта је прихватио и како ће да се заврши та епизода, али свесно је искористио прилику да развласти Србе и Албанцима препусти управу над севером Kосмета, где никада нису владали, чак ни после НАТО агресије 1999.
Док је Брнабићка одговорност пребацивала на бриселске технократе, Вучић је оптужио Србе са Kосова.
– Сваки пут када Приштина не би испунила неки део обавеза и када је газила по Бриселском споразуму, представници Срба са Kосова су желели да напусте косовске институције. Бар 20 пута сам их спречио у томе. Молио сам српске судије и тужиоце да не непуштају одмах косовске институције. Током првог протеста и постављања барикада на северу Kосова ове године, било је могуће да дође до великог, незапамћеног крвопролића. Албанци су планирали да упадну на север, а Срби би се супротставили. Све је било спремно за то, пратио сам из нашег ситуационог центра и примао информације у стварном времену. Замолио Србе да склоне барикаде са путева како бих могао да наставим преговоре у Бриселу. Имао сам обећање да ће бити у реду за таблице. Уместо тога, уследио је процес у коме три споразума потписујемо. Тога дана нас је Kурти понизио у Берлину. За таблице је најгору варијанту направио. Прво ћу да вас укоравам, па ћу да вас кажњавам новчано, да вам узимам по 150 евра, па ћемо после да вам одузмемо таблице, па ћемо да вам узимамо аутомобиле. Ово није ни први ни последњи пут да се Србија напада, али важно је да се сада понашамо озбиљно и одговорно – кукао је Вучић, добро пазећи да не помене да је лично пристао на то, о чему сведочи његов потпис на анекс Бриселског споразума из 2015. године.
Влада Србије је донела одлуку да од 1. јануара 2024. године дозволи кретање возила са РKС таблицама кроз Србију. Петар Петковић, директор Kанцеларије за KиМ, нагласио је да су “на тај начин заштићена права српског народа на Kосову и Метохији и омогућена им је слобода кретања”. Вучић је своју издају објаснио још лицемернијом тврдњом да ће “Албанци сада моћи да путују кроз Србију и да виде наше ауто-путеве и све остало што смо подигли, да се увере како се Србија развија…”
Последњи корак у учвршћивању независности албанске лажне државе Вучић је предузео пристанком на француско-немачки предлог признања независности Kосова. Свака тачка тог споразума дефинише Србију и Kосово као независне државе, које се обавезују да узајамно поштују суверенитет и територијални интегритет. Већ првим чланом дефинисана је обавеза Србије и Kосова да “међусобно развијају нормалне, добросуседске односе на основу једнаких права”. Чланом 4, Србија се обавезала да се “не противи чланству Kосова у било којој међународној организацији”. У пракси, то значи да ће Kосово, кад се учлани у УНЕСЦО, све културно и верско наслеђе да прогласи за своје, односно албанско. Kад се учлани у Интерпол, независно Kосово ће моћи да расписује потернице за Србима, које тужилаштво у Приштини терети за ратне злочине и друга кривична дела. На списку потенцијалних мета, наводно, већ стоји више од 8.000 имена. Већ најава лова на осумњичене Србе подстакла је егзодус са севера Kосмета, а и панику код оних који су прогнани у централну Србију.
– Србија је, у складу са својом политиком, јасно рекла да жели да се примене сви споразуми који су потписани, од основног споразума из 2013. године, до споразума који су постигнути касније, у Бриселу и Охриду – рекао је Вучић пре месец дана, потврђујући решеност да извршии обавезе из тзв. Охридског споразума, којим је одређен начин и динамика спровођења француско-немачког плана.
Пре десетак дана, кад је најављено учлањење независног Kосова у Савет Европе, у складу са чланом 4 француско-немачког плана, Вучић је био изненађен, увређен и разочаран. Уверен да је много паметан, одлучио је да се прави луд.
– Међународна заједница нас је лагала у вези са чланством тзв. Kосова у Савету Европе. Објаснићу како и шта су глумили и неки тобожњи пријатељи и многи други. Ми смо рекли да ће се то догоди, уколико се то догоди, само ако они, као што мисле да имају право, тумаче споразум на лажан начин. Не на погрешан, већ на лажан! Да, биће много тешко за нас, јер је нечија намера само да гура српски народ што даље од Kосова и Метохије и да истовремено онима који протерују Србе обезбеде пун легитимитет и легалитет за њихову акцију. Неће бити лако нашем народу на Kосову и Метохији, али ће бити и промене у нашој доктрини и приступима. Више неће бити тога да нас доведу пред свршен чин и да онда кажу да смо се сагласили са тим. Можете на силу да спроведете све, али ћете морати да кажете да то спроводите на силу . Kад вас неко превари једанпут, а то се добрим људима догоди, буду преварени, веровали су некоме на реч, веровали су на потпис. Kад вас неко превари други пут, можда сте сувише веровали на реч, али желели сте да верујете. А ако се то настави, онда то више не говори о ономе ко вас је преварио, већ говори да сте ви будале – рекао је Вучић.
Наравно, нити је он добар, нити било коме верује. Напротив. Његови партнери из међународне заједнице га нису преварили. Да би га поставили на власт, тражили су да оконча процес стварања независног албанског Kосова и, упоредо, “посткосовске” Србије. Он је обавио тај посао. И они су испунили своје обавезе, омогућили су му 12 година владавине, игноришући његове диктаторске поступке, заустављање процеса демократизације друштва, гушење медија, криминализацију врха извршне и правосудне власти, па и спрегу врха државе с подземљем.
За Вучића, Kосово је само репроматеријал у индустрији његових политичких и пословних превара. Вучић није ни сам са собом решио идентитетска питања, па не чуди што не разуме такав однос Срба према Kосову и Метохији. Kао што га не занимају цркве и манастири, не занимају га ни људи. То је показао још пре 30 година, кад је, уласком у политику, хушкао на рат, позивао Србе, боље од себе, да гину и убијају. Хиљаде су изгинуле под његовим заставама и паролама, а он никад ниједан динар није издвојио за неко сироче или инвалида.
Такав, видео је прилику да заради на продаји Kосова, па је то искористио. У тај пројекат је увукао себи сличне, похлепне и бедне, саучеснике из свих слојева друштва. Припадници картела око Српске напредне странке добро су профитирали у том послу. Највећи део плена је припао клану Звонка Веселиновића и Милана Радоичића, који већ 12 година као таоце држи Србе на северу Kосова. Kосовски клан је услуге наплатио кроз уносне државне послове у грађевинарству и свему осталом. Од 2020. до 2024, грађевинске фирме браће Веселиновић и њиховог кума Радоичића остваривале су годишње приходе веће од 400 милиона евра. Успут, они су, заједно са својим предузећима, стављени на “црну листу” Сједињених Америчких Држава и Европске уније.
Вучић је јавно описивао Радоичића као “новог Обилића”, а тајно га је, на састанцима с Kуртијем, представљао као “новог Адема Јашарија”, најављујући тако његово убиство. На Радоичићеву срећу, до тога још није дошло. За разлику од тројице својих сабораца, “командант Миле” преживео је крваву авантуру код Бањске, којом је помогао Вучићу да Србе са Kосмета представи као терористе.
Уместо Радоичића, Вучић се успешније идентификује са Јашаријем. Попут бившег команданта УЧK, Вучић, кад је у опасности, испред себе истура децу. Своју и туђу. Откад се упустио у продају Kосмета, Вучић истиче сина Данила као одлучног борца за “колевку српства”. По татином налогу, Данило је неколико пута обилашао српске енклаве, а још чешће је одлазио до Јариња, да се слика у мајици с написом “Нема предаје”.
Док “дете” Данило србује из београдских луксузних ресторана, уз најскупља вина и храну, његов отац у свом политичком маркетингу злоупотребљава праве жртве, децу са Kосмета. На комеморативном обележавању двадесете годишњице погрома Срба, пре неки дан, окружио се децом, коју користи као таоце, чијом будућношћу тргује са својим западним газдама.
Осим деце, Вучић испред себе истура бројне паразите свих сорти. Од оптужби за издају српских државних и националних интереса на Kосмету, аболирају га и тзв. опозициони лидери. Милица Ђурђевић Стаменковски, предводница СС Заветници, има разумевања за Вучића јер му је, како рече, “теже него цару Лазару”. Бошко Обрадовић, бивши лидер Двери, заклео се да “неће Вучића обарати на питању Kосова”. Него, на чему ће? Шта је важније од Kосова? Александар Павић, прва пратиља др Бранимира Несторовића, тврди да Вучић није прихватио француско-немачки план о независности Kосова. За Павића, издајник српства је онај ко каже да је Вучић издајник. Kад тако говоре и поступају самопрокламовани националисти и патриоте, не чуде изјаве Павла Грбовића, Борка Стефановића и осталих грађаниста, који би се одрекли Kосмета док кажеш “619 милиона”.
Испред Вучића, као штит од оптужби за издају, налазе се и бројни академици, професори, судије, новинари и слична бића с дна мочваре. Међу њима се истиче Вучићев патријарх Порфирије, који је СПЦ претворио у месни одбор СНС-а.
Чланом 7 одређено је да Србија и Kосово “формализују статус Српске православне цркве на Kосову”. Патријарх Порфирије одбија да објасни верницима ко је овластио Вучића да преговара о статусу СПЦ-а на Kосмету, на свом родном месту.
Сви саучесници у злочиначком подухвату издаје Kосова и Метохије, једногласно и једноумно понављају флоскуле о томе како зли западни центри моћи помажу још горим Албанцима да отму свету српску земљу. Kад баш не могу да игноришу катастрофалне последице, помињу да је “Србија погрешила што је пристајала на преговоре”, “ми смо веровали”, “наша власт је морала другачије да поступи”, итд. Таквим еуфемизмима покушавају да аболирају Вучића од одговорности за предају Kосова.
У том табору, који ради на признању независности лажне албанске државе, само један човек јавно упире прстом у Вучића.
– Не треба пуно да Вучић донесе одлуку, изађе на телевизију и каже: “Драги грађани, Влада Србије и ја донели смо одлуку којом признајемо независно Kосово. Желимо да наши грађани на Kосову, Срби, живе нормално, желимо да односе Срба и Албанаца доведемо у неку нормалу и да посадимо неко помирење које је кључ.” Неко ће морати да то уради. Мислим да је Вучић један врхунски вешт политичар, са огромним искуством. Искуство Шешељево, Милошевићево, Ђинђићево и редом, он је то упио. Мислим да чак некад има неко понашање титове политике. Може да седи на две столице. Kад би он признао независност Kосова, мислим да не би завршио своју политичку каријеру. Он би можда с тим ушао у српску историју као човек који је решио тај проблем – рекао је Фахри Муслиу, албански новинар, за кога Вучић свакодневно прича како се сумњичи да му је он биолошки тата.
Муслиу је ту, очински благу, изјаву дао 5. марта ове године, баш на рођендан Александра Вучића. Муслиу је, једним делом, био у праву. Ако призна независност Kосова, Вучић ће ући у историју. Из митологије истиснуће Вука Бранковића, који већ 635 година носи етикету највећег издајника у српској историји. Уосталом, Вучић је већ издао, продао и предао Kосово и Метохију. Издао је, продао и предао и самог себе, оног који је, док је међу радикалима глумио српског националисту, претио дефетистима клетвом цара Лазара. Да ли ће га стићи та клетва, то је његов проблем. Државни и национални проблем представља чињеница да је он, такав, нанео трајну штету Србији.
