Одавно је уочено да режим Александра Вучића претварање Србије у колонију глобалног капитала прикрива симболичним, галамџијским национализмом. Што више подређује Србију великим силама и страним компанијама, то више Вучић подиже споменике, снима филмове, организује параде сл. Најновији маневар те врсте је Предлог закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма. Најављено је да ће овај закон у истоветном тексту усвојити Народна скупштина Републике Србије и Народна скупштина Републике Српске. У чему се састоји превара.
Службена употреба језика и писама уређена је у Србији још 1991. истоименим законом којим је утврђено да је ћирилица ексклузивно писмо када је српски језик у службеној употреби. Овај Закон у више наврата је мењан после политичких промена 2000. али углавном због тога да би се унапредила употреба мањинских језика. Дакле, још од почетка деведесетих У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо, а латинично писмо на начин утврђен овим законом. Службеном употребом језика и писама, према Закону, сматра се употреба језика и писама у раду: државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина, установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења, у раду јавних предузећа и јавних служби, као и у раду других организација кад врше послове утврђене овим законом.
Службена употреба језика и писама уређена је у Србији још 1991. истоименим законом којим је утврђено да је ћирилица ексклузивно писмо када је српски језик у службеној употреби
Предлогом закона о заштити ћирилице проширен је круг субјеката на које се примењују одредбе о службеној употреби језика и писма тако даће ту спадати и: привредна друштава и други облици организовања који послују односно обављају делатност са већинским учешћем јавног капитала; привредна друштава и други облици организовања у области научноистраживачке делатности који се не оснивају по прописима о јавним службама а који послују односно обављају делатност са већинским учешћем јавног капитала;професионална и струковна удружења која представљају своју област на националном и међународном нивоу.
Предвиђено је да Влада оснива Савет за српски језик, који прати и анализира стање у области употребе српског језика у јавном животу и спровођење мера ради заштите и очувања ћириличког писма, као матичног писма и даје препоруке, предлоге и стручна мишљења ради унапређења тог стања.
Републичким, покрајинским и локалним прописима, у складу са посебним законима, могу се установити пореске и друге административне олакшице за привредне и друге субјекте који у свом пословању односно у обављању своје делатности одлуче да користе ћириличко писмо, што укључује и коришћење ћириличког писма у електронским медијима и приликом издавања штампаних јавних гласила.
Културне и друге манифестације које се финансирају или суфинасирају из јавних средстава морају имати лого исписан на ћириличком писму, у складу са прописима према којима се организују.
Према Предлогу, систем заштите и очувања српског језика и ћириличког писма представља: јединствен приступ свих надлежних органа и организација очувању српског језика и ћириличког писма као матичног писма;
заштита српског језика и ћириличког писма и преношење будућим генерацијама у изворном облику;стварање неопходних услова за очување српског језика и ћириличког писма и предузимање потребних мера за јачање свести о значају њиховог коришћења;ширење сазнања о вредностима српског језика и ћириличког писма;подстицање правилног изражавања, познавања и правилне употребе српског језика и ћириличког писма. Најзад, нарочито је занимљива одредаба о “заштити српског језика од утицаја идеолошких и политичких покрета на његову стандардизацију.”
Све у свему Предлог не доноси никакве битне новине у односу на Закон о службеној употреби језика и писама који је на снази већ тридесет година. Највећи део Предлога чине декларативне одредбе о предузимању мера. Круг субјеката на који се односи службена употреба језика проширен је само на организације које се финансирају из јавних средстава. Не може се сматрати да је то представља угрожавање приватне сфере у којој свако може да користи писмо које жели. Лако је предвидети да ће пореске олакшице добијати режимски медији. Провладини таблоиди Ало, Информер, Српски телеграф и Курир штампају се, иначе,на латиници.
Језичка култура у Србији последњих деценија је на ниским гранама. У социјалистичком периоду скоро све медијске куће имале су професионалне лекторе. Нарочито се истицао лекторски тим “Политике” за који се слободно може рећи да је утврђивао стандарде. Проширивању употребе ћирилице допринела је дигитализација, која је омогућила да се она употребљава у скоро свим службеним актима.
Усвајање Закона о заштити ћирилице сигурно ће бити пропраћено агресивном медијском кампањом. Тврдиће се како нико пре Вучића није смео да донесе такав закон и сл. У суштини неће се ништа променити.
Унапређивање писмености становништва и брига о српском језику су неопходни. У нашем јавном животу доминира елементарна језичка некултура. Осим тога, мали језици и њихова писма угрожени су од тзв. језичког империјализма, пре свега од утицаја енглеског као глобалног језика. Многи млади људи у Србији већ говоре неком врстом мешавине српског и енглеског језика.
Језик није само средство изражавања, он је концепт, како је упозоравао Грамши. На примеру Италије он је показао како се друштвени слојеви који добро не баратају стандардним језиком налазе у подређеном положају и нису у стању да учествују у јавном животу.
Режим колонизацију земље прикрива наводном бригом за очување културног наслеђа
Држава и стручне организације су дужне да се старају о унапређивању језичке културе, али тај посао мора бити ослобођен политичке и идеолошке злоупотребе и вођен на стручан начин. Да ствар буде још занимљивија, недавно је законом наметнута употреба родно осетљивих термина, о чему су се језички стручњаци негативно изјаснили. То сведочи како се језичкој политици хаотично приступа, збрда-здола. То је карактеристично за Вучићеву политичку праксу. Он чини уступке свима. Најпре намеће неуобичајену употребу родно осетљивих термина, чак и за занимања за која у српском језику не постоје називи у женском роду, а потом тражи да се то напише на ћирилици. Најпре чини уступке космополитским неолибералима, а потом се додворава националистима. Ради се о правој комедији, будући да се у Предлогу говори о јединственом приступу свих надлежних органа и организација очувању српског језика.
Наравно да се све то ради из дневно политичких потреба, “да се Власи не досете”. Страни капитал све више шири свој утицај у Србији а режим колонизацију земље прикрива наводном бригом за очување културног наслеђа. Неће Србија бити спасена од еколошке деструкције уколико назив компаније Рио Тинто буде исписан на ћирилици.
Мирослав Самарџић, НСПМ.рс
