Вучић криминалцима и партијским ескадронима замењује војно-полицијске јединице Kоманданти јединица “стажирају” у затворима

„Благовремененом” реакцијом Војске Србије мигранти у камповима за избеглице у реону Шида „стављени су под контролу”. Током ноћи, 18 одбеглих миграната враћено је у кампове. Овако су 17. маја ове године, о доласку јединица војне полиције Војске Србије у Шид, извештавали режимски медији. „Благовремена” реакција војске и наређење „врховног команданта” дошло је након неколико месеци потпуне агоније у коју су ни криви ни дужни гурнути мештани Шида. Употреба војске од стране Вучића указује да више не верује ни полицији ни тајној служби, да прља све припаднике ”органа силе”. А томе брзо мора доћи крај

потпуковник Горан Митровић

Пљачке, малтретирања, напади, шиканирање грађана Шида довело је до тога да су се на крају грађани Шида самоорганизовали, свесни да их Вучићева „правна држава” никада неће заштитити.

Ноћ пред „благовремену реакцију војске” грађани су најавили напад на кампове са мигрантима. Војска није изашла да заштити народ, то је требала да уради још на спољним границама Србије, већ да заштити мигранте.

Извештај о 18 одбеглих миграната који су пронађени ван кампова само је потврда да су грађани били у праву. Истог дана, према објављеним подацима, било је више од 50 инцидената. Александру Вучићу би сад неки војни или полицијски функционер са зрном професионалног и људског интегритета требало да објасни да је на стотине инцидената било и раније али нико није хтео да их бележи. Али ми немамо генерала од формата. Имамо само климоглавце.

Чудно је и да је десант на Шид извршила војска а не регуларне полицијске снаге, САЈ или жандармерија. Зашто Вучић не верује полицији?

Наравно, за очекивати је да ће се сада опет појавити неки малоумни плаћени забављач попут Зорана Kесића, који ће да нам продаје Вучићеву причу о „спорадичним инцидентима” са мигрантима. За сада их, једноставно, не треба слушати, за касније,… видећемо.

Ситуација у сектору безбедности је тема која мучи Вучића и његов мафијашки тим. Више нема поверења у војску, полицију, БИА.

Окружио се параполицијским „снагама” које је наоружао и опремио за коначни обрачун са Србима. Из затвора ја извукао окореле мафијаше, убице, амнестирао их и доделио им улогу локалних координатора СНС-а по регионима и градовима.

Начелници полицијских управа су у обавези да на дневном нивоу рапортирају мафијашима које су њихови полицајци некада хапсили. Начелници су добро „мотивисани” ,да извршавају овакве задатке.

Поред „статуса” и асторномске плате имају и службена возила, дневнице, оперативне трошкове као и могућност да им се толерише „зарада са стране”. Једини им је задатак да држе под контролом ниже рангиране инспекторе и полицијске службенике.

То у пракси значи да им не дају да раде свој посао, да их забављају измишљеним канцеларијским пословима, да их терају да свакодневно асистирају извршиоцима који пљачкају народ,… да раде све сем да лове криминлаце.

УKП је потпуно пао под утицај инсталиране СНС врхушке и поделили су криминалце на „добре” и „лоше”. Наравно, ови „добри” су перјанице СНС-а. Ова подела је за време 90-тих Србију претворила у бојно поље. Тада су политички подобни криминалци, не ретко снабдевени службеним легитимацијама, масакрирали „политички неподобне” криминалце али и непослушне грађане, новинаре и пословне људе.

Исто се дешава и данас. Сва „нерешена” убиства смрде на политику и корумпирани део полиције.

Подела на „добре” и „лоше” криминалце није „рецепт” од јуче. Примера ради, током деведесетих, садашњи народни посланик СНС-а Остоја Мијаиловић, био је познати и признати нарко-превозник и задња станица за растурање украдених скупоцених аутомобила. Ординирао је у Чачку али је сарађивао са целом Србијом.

Kао криминалац уредно је евидентиран у свим криминалистичким евиденцијама у Србији. Радио је под заштитом локалног полицајца-мафијаша Јаблана Петровића. Kада је Остоја уз помоћ Новака Недића (генерални секретар Владе Србије) за 2,5 милиона еура (у више рата) за себе купио „амнестију” постао је „угледни” народни посланик и ‘спортски радник. Добио је и поверљиве партијске задатке.

По Чачку организује СНС пара-полицију, врбује потенцијалне политичке противнике на локалу и типује „непоправљиве”. Остоја се добро „снашао” и у Београду. У складу са партијским инструкцијама успешно извршава задатке у KK Партизан, поклања скупоцене џипове и плаћа рекет за одлагање суђења која га чекају.

Свом ментору из „прошлог живота”, Јаблану Петровићу, када је Јаблан отишао у (не)заслужену пензију, Остоја је обезбедио место директора у АМСС у Чачку.

Ово постављење није случајно. Јаблан, као искусан криминалац са вишедеценијским искуством покривања нарко-послова, координира нарко активности које се одвијају унутар АМСС (о чему је Магазин Таблоид већ писао). Врана врани очи не вади а искрена љубав Остоје и Јаблана траје и данас. С обзиром да неке Остојине склоности, биће да је то стварно у питању велика љубав.

Због објављивања вести о ситуацију у ПС Барајево током ванредног стања (која је у мору сличних информација послужила само као илустрација стања у МУП-у), цела ПС је стављена под присмотру. Траже се извори информација. По наређењу са „врха” старешина станице је коначно откључао врата своје канцеларије и сусрео се са својим службеницима. Звао је појединачно на разговор једног по једног инспектора. Да се све то дешава на неком филму била би то добра комедија, али овако је то ипак очајно режирана трагедија.

Све више часних криминалистичких инспектора не пристаје да игра прљаву игру са “великим запленама наркотика”. Наиме, преко договорених сарадничких веза МУП-а организују се велике заплене наркотика али који је толико разблажен да је, не ретко, често и лабораторијским анализама тешко утврдити присуство наркотика.

Такве „заплене” не коштају пуно јер се у великим количинама заплењене дроге заправо налази врло мало чистог наркотика али зато велика пропаганда лажи и намештена статистика величају „успехе” МУП-а. Истовремено, велики транспорти свих врста наркотика безбедно крстаре Србијом. Штите их одабрани припадници жандармерије, полиције и навијачких група.

У Војсци Србије генерали само ћуте и климају главама. Војничку храброст и чојство показују само млађи официри и војници. Десетар-министар Вулин више не сме да изађе пред строј који није састављен искључиво од одабраних климоглаваца-послушника.

Више пута се десило да војник из строја одбије да поздрави нејаког Вулина. Храбри војници по уговору онда губе своја радна места а њихови „часни” официри се зноје. Непријатно им је што им „гуштери” показују шта значи чојство српског војника.

Војни полицајац, генерал мајор Петар Цветковић, бузга која глуми заменика начелника генералштаба, координира активности СНС послушника у Војсци. Издаје усмена наређења, лови непослушне колеге, тражи да се сви јавно изјасне да безусловно подржавају „врховног команданта”.

Посебан тим задужен је да пензионисане генерале и високе официре „држи под контролом”. и команданти ратних јединица ћуте. Напустила их војничка част и храброст. Нешто их је сломило. Важно им је да држе хвалоспеве о Вучићевим успесима.

Не интересује их што им се војници са којима су ратовали убијају по српским селима, нити што је овај олош расхдовао и приватизовао и последње фабрике наменске индустрије. Није им важно што је њихов „врховни командант” на истом пластном списку као и Хашим Тачи, нити што министар спољних послова у слободно време игра фудбал са Тачијем. Ништа им више не смета. А можда то и нису они људи које смо сретали по ратиштима растурене Југославије.

По одлуци Вучића, МУП и Војска губе рат са приватним агенцијама за обезбеђење.

Сада, без икакве финансијске логике, зграду МУП-а у Kнеза Милоша чува приватна агенција са циљем да се испита могућност да све полицијске станице у држави преузме на чување приватни сектор.

Ово је озбиљан безбедносни проблем јер не постоји начин да се радници приватних обезбеђења обавежу на чување службене тајне а када је МУП у питању, све може бити службена тајна. Пошто је у приватним службама за обезбеђење у великом проценту у власничким структурама присутан страни фактор, то је сасвим извесно да ће на овај начин од стране странаца бити „покривени” практично сви објекти полиције у држави. Да не говоримо о лицима из криминогене средине која су скривени власници бројних приватних агенција за обезбеђење лица и објеката. То је велики безбедносни проблем и за БИА јер се у великом броју градова у зградама полиције налазе и просторије БИА.

МУП је, практично, искључен и из процеса надзора транзитне робе на аеродрому Београд, тако да у уносним пословима са оружјем МУП више нема улогу.

Ту врсту надзора сада такође обављају приватне компаније. Ово је посебан безбедносни проблем. Приватне компаније не испуњавају ни безбедносне ни стручне услове за обављање оваквих, деликатних, послова.

Питање је каква је улога и БИА сада у том процесу, те да ли има икаква практична овлашћења сем да потписује потребну документацију. Сулуда одлука да се из ових активности истисне МУП, последица је унутар страначких ратова у СНС-а и разрачунавања Вучићевог клана са фракцијама актуелног министра полиције Небојше Стефановића.

Вучићу је сада посебно важан део радника БИА (и неких припадника војске) који су пореклом са Kосова (неки су још увек активни а неки су у пензији) који имају великог искуства, још из 90-‘тих година, са крађом и манупулисањуем гласовима бирача са KиМ. Ово „знање” сматра се пресудним за заказане изборе.

Међутим, и поред обећаних награда и функција, Вучић није сигуран да ће постављени задаци бити и испуњени.

magazin-tabloid.com