„Вучић неће открити план за Космет све док не обезбеди слободу за себе и Андреја“!

Одуговлачење решавања косовског питања је куповина времена за слободу и покушај за још један мандат, каже посланица опозиције у парламенту Србије.

Као чланица Клуба самосталних посланика у Народној скупштини Србије, Мариника Тепић није тек тиха опозиција и део немог демократског, вишестраначког декора. Напротив. И у парламентарним клупама, међу грађанима, у јавности, на друштвеним мрежама врло је оштра и у својим критикама власти аргументована. Говорећи за Ал Јазееру дотакнула се актуелног политичког и друштвеног тренутка оптерећеног питањем статуса Косова, односима са суседима, али и све дубљем јазу власти и опозиције.

Између Србије и Хрватске влада извесни ‘хладни рат’ који сваким даном добија нове димензије. Сваке године, уочи и током обележавања годишњице ‘Олује’, тензије се појачају. И пре и после тих догађања односи нису били идеални. Одговара ли таква прича владајућим странкама у две државе?

– Другачије бих то рекла – не између Србије и Хрватске, већ између државника и политичара који не би ни постојали да такве атмосфере нема, а на њој су политички и ‘проходали’. Додатно, за шефа владајуће партије у Србији, све и да не постоје ‘непријатељи’, он би их измислио. Послушајте те монологе Александра Вучића на обраћањима новинарима: увек доминирају изрази типа ‘а они који мисле’, ‘има и неких који’, ‘овима поручујем’… Не уме другачије, мора стално да се свађа са неким макар и замишљеним ликом, да му ‘скреше’.

Истовремено, током свог овог пострадикалског времена-са-наочарима, покушава да сведе своје ратнохушкачко деловање ’90-их на некакве жувенилне грехе. Подсећање на то време га највише иритира. Подсећање на говор у Глини 1995. године, на иживљавање над критичким медијима у време његовог министровања информисањем, на убиство Славка Ћурувије у исто време коме је претходно претио, као и срећу да нисмо сви подложни амнезији. Једино је сада мало ‘мудрији’ у личној заштити, па за директне нападе пушта [министра одбране Александра] Вулина да он да лошег момка, а Вучић онда долази као гоод гуy.

Због чега се о жртвама ‘Олује’ и тешком положају у којем се они налазе и 23 године након рата у политичком врху Србије не прича и преосталих 364 дана у години?

– Зато што су актуелни доносиоци одлука били саучесници политика које су до ‘Олује’ и довеле, као и до свих других ратних злочина широм бивших југословенских република и покрајина.

Једно од питања које оптерећује политичку сцену у држави, али и положај Србије у процесу евроинтеграција, јесу односи Београда и Приштине. Хоће ли Александар Вучић, без обзира на све приче којима збуњује јавност, заправо ставити тачку на све и признати неовисност Косова?

– Неупитно је сада да Вучић то јесте гарантовао још пре политичког обрта у земљи 2012. године и да му је такво обећање отворило пут подршке најзначајнијих чланица Европске уније, а све потоње године служиле су томе да припреми терен за то, домаћу јавност.

Е сад, оно с чим сам сигурна да нису рачунали међународни званичници јесте профил некога ко још једино није почео пропагирати да је безгрешно зачет, док у исто време растрже све што значи европска вредност, владавина права, подела власти, социјална правда, људска и мањинска права, слобода медија и говора… Он је само искористио то обећање да дође на власт, с које га, смишљао је још тад, нико неће отерати, јер ће у међувремену приватизовати државу – давећи најпре медије, а потом јавну управу, предузећа и установе, ниже судове и, дакако, безбедносни апарат као кључни.

Стога, уз сав криминал и корупцију у којима се ваља ово друштво, он неће излазити ни са каквим планом, нити решењем за Косову и Метохију, докле год не истргује слободу за себе и свог брата.

Ово одуговлачење је искључиво то – куповина времена за слободу. А вероватно и покушај за још један мандат. Уколико му то не успе, окренуће се на другу страну, покушати да изазове повод за увођење ванредног стања и следити лекције свог пријатеља [Рецепа Таyyипа] Ердогана.

Последњих је дана заоштрена реторика о косовском питању, а за подизање тензија оптужени опозициони лидери (који никад нису били на власти) и верски службеници (који сигурно на својој кожи најбоље осете проблеме у комуникацији Београда и Приштине). Како се увек пронађе дежурни кривац, а никад не призна своја грешка?

– То није политика, не одговорна политика. То је дијагноза. Њоме се може манипулисати кроз политику, може се хранити политичким ресурсима, штитити политичком кликом, али сасвим извесно води у престрашну контаминацију државе и друштва.

Морам да кажем и да сам искрено и дубоко забринута за безбедност оца Саве Јањића и Раде Трајковић, док одбројавамо седми месец у незнању ко је убио Оливера Ивановића. И Оливер, и Рада, и отац Сава боље него сви ми заједно знају како се данас живи на Косову и Метохији, ко и на који начин манипулише тамошњим Србима, њиховом несрећом, а страхом и уценама понајвише. Боље од Марка Ђурића и Ацо-Србине спикерфона. Мада се може чути да је Вучић млађи чешће на северу Косова него на утакмицама.

Говор мржње не силази с насловница новина и ТВ екрана, а томе посебан додатак дају политичари, посебно они из владајућих странака. На који начин зауставити ту лавину?

– Говор мржње можете чути доминантно од српских радикала и њихових политичких дерана, данас напредњачких первертита. То је њихово једино лице – хушкачко, опскурно, конфликтно, еродирано у свој својој мржњи. Довољан вам је један дан у Народној скупштини Србије и исто бисте закључили чак и да сте апсолутни аматер у политици. Наравно, непогрешиво бисте такође закључили да их при том, што је још горе и опасно – све то силно забавља. Зато је промена, заустављање, елиминација говора мржње могућа само променом, заустављањем и елиминацијом припадника данашњег режима из поља одлучивања.

Верујете ли у успех иницијативе, покренуте из опозиционих редова у Скупштини Србије, да се Вјерица Радета због крајње непримереног тwеета о Хатиџи Мехмедовић удаљи с дужности потпредседнице парламента?

– Не верујем, али морамо на томе инсистирати. Још крајем априла сам управо у Народној скупштини тражила од републичке јавне тужитељке Загорке Доловац да иницира забрану деловања Српске радикалне странке, пошто јој је то у надлежности, и ни до данас нисам добила одговор, упркос прописаној обавези да ми одговори у року од 15 дана. И Шешељ као ратни злочинац, и Радета као потпредседница Народне скупштине, нису исказивали своје мишљење, политику и деловање као комшија Воја и нана Вјера, већ као српски радикали. Стога сам сматрала да постоји пун основ за забрану деловања ове партије као организације чије је деловање супротно закону и Уставу, усмерено против других људи заговарајући мржњу на националној, верској, политичкој основи. Тада нико није реаговао, неки су чак сматрали да претерујем. Не знам зашто их је онда изненадило потоњи поступак Радете?!

Опозиција у Србији бележи пораз за поразом на изборима. Је ли то потврда слабости разједињене опозиције или доказ снаге Александра Вучића, његове странке и партнера?

– Важно је прецизирати – на нерегуларним изборима, на којима режим и његови преторијанци купују гласове, гепекују људе, уцењују и уходе бираче, злоупотребљавају изборне комисије. Што не значи да је слабост опозиције мања, али таква атмосфера обесхрабрује бираче који мисле својом главом да њихов глас може нешто променити, и онда имамо пораст апстинената у опозиционом бирачком телу. Сетимо се, 24. септембра 2000. године, када је Слободан Милошевић изгубио председничке изборе, излазност је била 72 одсто! Звучи невероватно.

Вучић са гомилом партија у коалицији добија половину од половине гласова наших грађана. Када истраживања кажу да има 50 одсто, то не значи 50 одсто до укупног броја грађана, већ само од потенцијално изашлих на изборе, а њих је опет око 50 одсто. Шта ради осталих 75 одсто бирача?! Е то је наш задатак у, надам се, што ширем заједничком савезу свих који су до сада показали да су опозиција овом режиму.

Савезу за Србију ипак не пружају подршку све странке опозиције, а састав тог опозицијског савеза прилично је ‘шарен’. Ипак, постоји ли шанса да се заједничким снагама пољуља напредњачка тврђава?

– Уверена сам да ће тако бити и да је то једини пут. Знам да је тешко прихватити штошта, и неким другима је вероватно тешко да прихвате неке грађанске или либералне принципе, грађанистима и социјалдемократама још теже да прихвате неког ко припада дешњем блоку, али морамо се окупити око минимума сличности, не да се фрагментишемо око разлика, бар не у оваквим околностима. Најпре да се изборимо нормалне услове, за легалне, праведне и фер изборе, ослобођене прорежимске пропаганде и равномерне заступљености свих политичких актера.

Подсећа на некадашњи ДОС [Демократску опозицију Србије]? Да, па? И мене овај режим подсећа на своје црвено-црно издање ’90-тих, када су у управљању државом брачног пара Милошевић-Марковић министровали Вучић, Шешељ, Гојковићева, Табаковићева… Данас је више је истих малих од радикала, него малих од социјалиста. И зато немам намеру да седим скрштених руку, гунђам на шта ми уједињавање опозиције личи или не, производим коментаре на 30 почетних тачака будућег Савеза за Србију као да се ради о програму, а не тек о платформи која је само основ за потоњи детаљни програм.

На челу споменуте тврђаве један је човјек. Ствара ли се или је већ одавно створен култ личности у Србији? И колико томе придоносе медији блиски власти?

– Ако ме и даље будете питали о његовој партији, његовој личности, вољи и самовољи, и нас двоје ћемо допринети тој невољи култа личности.

Добро познајете политичку атмосферу у држави. Чини ли се и Вама да се реторика константно погоршава последњих година? И како тумачите коментаре аналитичара, познаватеља прилика, невладиног сектора, али и представника опозиције да ‘све подсећа на ’90-те’?

– Ако се вратите на почетак овог интервјуа и све довде, видећете да управо такав закључак ‘краси’ сваки мој одговор.

Ал Џазира