Са адресе Међународног монетарног фонда (ММФ) ових дана је, као честитка за Нову годину, стигао прегршт захтева. Неко би рекао негативних вести. Струја мора да поскупи у мају, а у четири велика државна предузећа мора да се смањи број запослених. План је да се током следеће године број радних места у ЕПС–у смањи за хиљаду људи, а у„Железницама” би требало да буде мање 2.800 запослених. У „Путевима Србије” и „Србијагасу” тачан број вишка запослених није наведен, а он ће несумњиво бити одређен планом финансијског реструктурирања за обе фирме.
Сви ови „домаћи задаци” за 2016. годину практично су резултат треће ревизије аранжмана из предострожности с ММФ-ом који је Србија прошла у децембру, након што је њихова делегација у новембру две седмице контролисала шта је од задатака из претходних ревизија урађено. После њихове посете уследило је писмо с наше стране с планом за наредну годину, што је резултирало новим меморандумом који је у ствари уговор за који јeмчимо са три потписа – премијера Александра Вучића, гувернера Народне банке Јоргованке Табаковић и министра финансија Душана Вујовића. Преведено, нису нам економисти из Вашингтона скројили „капу”, већ смо се ми обавезали на све што је у меморандуму наведено.
Због мера финансијске консолидације, попут смањења плата и пензија, чињеница је да ММФ код нас није превише омиљен, па се зато постављају питања да ли се сви њихови захтеви воде под ставком „обавезно”.
За економског аналитичара Драгована Милићевића нема дилеме да је аранжман с ММФ-ом обавезујући.
– Оног тренутка када смо склопили аранжман прихватили смо све обавезе и економску и монетарну политику смо ставили под њихов патронат. Зашто би они, уосталом, на сваких неколико месеци долазили у контролу и седели ту по две недеље, а да се за то време ништа друго не ради ни у Народној банци ни у Министарству финансија. Ми смо једноставно у тој позицији да нам аранжман из предострожности треба и не можемо да бирамо – каже Милићевић.
Један од првих захтева ММФ–а у овом аранжману из предострожности било је то да се пензије и плате морају смањити како би мањак у државној каси био доведен у реалне оквире. Речено – учињено. Смањење је „покривено” и законом у периоду важења од три године. Од овога ће се одступити у 2016. години минималним повећањем плата у јавном сектору и пензија, али уз благослов ове финансијске институције и уз увођење акцизе на нафту, чиме практично треба да се покрије ово повећање.
Пример да смо покушали да непопуларну меру одгодимо свакако су и отпуштања у јавном сектору која су била најављена за 2015. годину. У лето ове године влада се обавезала да ће списак запослених колико већ у септембру бити мањи за 14.500 имена, од чега је око 9.000 отказа. Пошто ниједан отказ није уручен, влада се наново обавезала да ће у 2016. години спровести та отпуштања, али и нова. На крају 2016. године листа запослених код државе требало би да буде мања за чак 35.000 људи. Упућени кажу да се Србија, баш због тога што није спровела најављена отпуштања, кроз трећу ревизију провукла кроз „иглене уши”.
Са ММФ-ом смо „утаначили” и поскупљење струје. Од момента склапања аранжмана са Фондом говорило се о поскупљењу од целих 30 одсто до почетка 2018. године. Меморандумом са ММФ-ом влада се обавезала да струја поскупи 1. априла за 15 одсто, што се није догодило, али је зато струја поскупела од 1. августа, и то за 12,5 одсто. Поскупљење струје било је „потпомогнуто” увођењем акциза од 7,5 одсто. С обзиром на то да у актуелном меморандуму тачан износ поскупљења струје није наведен, јасно је да ће то бити предмет „вагања” и многобројних рачуница наредног пролећа. Уосталом, поскупљење струје је један од битнијих делова плана финансијског реструктурирања ЕПС-а.
Да ММФ и српска страна не морају да буду у сагласју пример је претходни аранжман с овом институцијом који је прекинут у фебруару 2012. године зато што ММФ није хтео да нам прогледа кроз прсте што сви расходи нису експлицитно уврштени у буџет, већ су остали у такозваној зони испод црте.
Јована Рабреновић, Политика
