Вучић од Срба прави робље ММФ-а и западних лихвара! Жене у пензију тек са 65 а мушкарци са 67 година

Београд — Лепши пол у Србији ће убудуће на радном месту проводити три године дуже и уместо са навршених 60, у пензију ће ићи са 63 године.

Тако, око 20.000 жена неће моћи 2015. године да оде у пензију иако ће испунити услов и навршити 60 година живота. Оне ће на мировину морати да сачекају још три године.

Ова мера нове владе Србије доживела је највећи одјек у јавности. Пооштравање услова кренуло је од жена, а како се очекује, врло брзо ће европски тренд у пензионисању захватити и мушкарце.

Председник АСНС, Ранка Савић сматра да су реформе неопходне, али их не прихвата оберучке из простог разлога што се наше жене не могу поредити са европским. “Држава мора да предузме кораке да би се зауставио прилив нових пензионера, пошто их је већ 1,7 милиона. Наше жене су за две деценије преко плећа пренеле оно што даме у Европи на пренесу за читав живот”, каже Савић.

Прва могућност је да се и њима радни век продужи за две године и помери са 65 на 67 година, а друга да се временом старосна граница за жене изједначи с јачим полом, како би у пензију сви ишли са 65 година. 

Нада Г. Новаковић, научни сарадник Института друштвених наука у Београду, објашњава да је нормално да се у друштвима у транзицији намећу нови закони о раду и о пензијском систему. 

“Ово је изнуђена мера и пре свега притисак ММФ и Светске банке, главних кредитора и супервизора реформи у земљи. Њихов заједнички циљ је да што сигурније врате раније кредите, а под што бољим условима позајме нове. Све се то дешава у ситуацији када су средства за исплате текућих пензија све оскуднија, и највећим делом исплаћивана из републичког буџета, а идеја је да се што брже, учешће пензија у БДП смањи на 10 одсто”, каже Новаковић. 

На хиљаде радника ће морати дуже да раде да би дочекали пензију, а са заоштравањем кризе њихове зараде ће се смањивати, па самим тим и основица за обрачун. 

“Свако продужење радног стажа, као и старосне границе, за пензионисање директно је штетно по армију младих незапослених грађана Србије. Они немају ни теоријску шансу да остваре континуирану радну каријеру и стекну, какву – такву материјалну сигурност”, каже Новаковић.

Званични статистички подаци показују да се жене, свих доби и квалификација, теже запошљавају, а лакше отпуштају. Стога су оне чешће међу “обесхрабреним” групама у тражењу посла. Померање границе за пензионисање повећава њихов број међу незапосленима, јер ће послодавци још лакше отпуштати запослене, мењајући их за млађе, образованије и јефтиније кадрове.

Један од предлога о коме се расправља у јавности је и да ће се приликом неиспуњавања оба услова за пензију за каснији одлазак са радног места, плаћати казна (говори се о шест одсто по години стажа) што је уперено против најслабијих категорија запослених и пензионера. Они који су на добрим положајима несметано, до краја живота, могу да примају зараду, пензију и увећавају основицу.

Старији радници имају нижи ниво продуктивности, прилагодљивости новим околностима и слабијег су здравља. Сад им следи и неизвесност око услова пензионисања и њихово реално смањење. А и жене и мушкарци ће пензије уживати далеко краће него што то чине пензионери развијених чланица ЕУ. Тамо се дуже ради, боље зарађује, квалитетније лечи и дуже живи. 

Незапосленост младих је неколико пута нижа него у Србији. Неселективна решења, повлашћују читаве категорије запослених у државним службама, на пример у МУП, и уносе нове неправде унутар генерације. Померање границе радног стажа на више додатно оптерећује раднике најтежих занимања, као што су рудари, текстилци… 

Један од главних аргумената власти за померање старосне границе за одлазак у пензију је да је наше становништво старо. Србију прати и ниска стопа активности и запослености становништва, која је за трећину нижа од просека ЕУ. Животни век је у Европи достигао далеко виши ниво него код нас, где је због ратова и транзиције чак и скраћен. 

Најбогатије и најразвијеније земље ЕУ не уводе тако драстичне измене у радно и пензијско осигурање. Ако то и чине, онда је период прилагођавања макар десет година дужи, као у Немачкој и Француској.

Новости