Вучић по немачком налогу Србију намерава да удружи у федерацију са Косовом и Албанијом

На иницијативу најмоћније жене Старог континента, немачке канцеларке Ангеле Меркел, у Берлину је на Велику Госпојину (28. август) одржана конференција „Западни Балкан“. На овом једнодневном самиту на највишем нивоу учествовали су премијери, министри спољних послова и привреда земаља региона Западног Балкана: Србије, Словеније, Хрватске, БиХ, Црне Горе, Албаније и тзв. Косова. Састанку су присуствовали и председник ЕУропске комисије Жозе Мануел Барозо и високи званичници Аустрије. Берлински сусрет биће први у низу, како се до сада планира, четири састанка званичника Западног Балкана и ЕУ. Домаћин следећег састанка биће Аустрија.

По окончању пленарног дела рада, јавности се прва обратила Ангела Меркел. Она је саопштила, у основи све оно што су немачки званичници говорили јавности уназад неколико месеци колико се и говорило о берлинској иницијативи. Та иницијатива има јасну поруку да Западни Балкан Унија није поставила на споредни колосек интересовања, да овај део света ЕУропа не жели да види у сукобима већ у међусобној сарадњи, на јачању правних држава, јасних закона, јаких институција, позитивне пословне климе, уређене инфраструктуре и ослобођене међусобних размирица.

„Две су се главне теме, рекла је Меркелова, искристалисале: политичко решење између Косова и Србије, те јачање БиХ, након октобарских избора, понајпре у светлу јачања регионалне сарадње.“ [i] Привредним опоравком и смањењем незапослености као другом значајном темом, позабавио се Барозо, обећавши помоћ ЕУ. За представника региона одабран је албански премијер Еди Рама, јер Албанија председава Процесом сарадње у Југоисточној Европи и он је присутним медијским (у)посленицима рекао да је „добро што је Немачка преузела иницијативу на Балкану“ [ii] и уз најаву прихватања позива српског премијера за долазак у званичну посету Београду (22. октобар), скуп оценио као израз „доброг духа и наде у бољу будућност“. [iii]

Према добром немачком рецепту за ефикасну организацију радни делови конференције били су тематски распоређени према областима од интереса, наравно и првенсвено за домаћина овог мини самита: тако је министре спољних послова окупио немачки шеф дипломатије Франк-Валтер Штајнмајер подсећајући земље кандидате на обавезе које имају у области спољне политике на путу прикључења ЕУ. Ово се првенствено односило на усаглашавање спољних политика земаља Западног Балкана са Бриселом (а према налогу Вашингтона). Што је, очито додатно појаснио својим присуством и Штефан Филе, Еуропски комесар за проширење. Министре привреде окупио је на састанку немачки министар привреде и енергетике Зигмар Габријел: на два панела разматрала су се питања енергетике, инфраструктуре, подстицање запошљавања, мале и средње привреде као и инвестиције. Гинтер Етингер, ЕУропски комесар за енергетику сусрео се и са разним привредним субјетима из ове области.

Уколико укрстимо информације, осврте и анализе из региона поводом мини самита, видећемо да је скоро свака балканска државица (некада део значајно утицајне СФРЈ), себе видела у улози некаквог лидера у региону. Тако, примера ради, хрватски медији извештавају о плану министра привреде Ивана Врдољака који је намерио да Берлину представи Хрватску као „енергетског и привредног лидера у региону“ која би лако могла привући страна улагања  и са немачким компанијама „договорити реализацију пројеката попут ЛНГ [iv],експлоатације нафте и гаса у Јадрану и на копну, као и нових пројеката ХЕП-а (Хрватска електропривреда, прим. аут)“ [v].

Како преноси исти медиј, уочи конференције „Западни Балкан“ Баварска радио-телевизија подсетила је да је „Немачкој доста проширења“ и „да се земље Западног Балкана помињу углавном у негативном контексту везаном за огроман пораст броја тражилаца азила“ уз велико али. То али, односи се на остваривање немачке користи, наравно“. Посматрано из угла привреде „улазак тих земаља у ЕУ, пружа могућност за инвестирање и отварање нових тржишта. На крају крајева, ради се о стратешкој одлуци стварања конкуренције утицају Русије, Турске и неких арапских земаља у региону“ [vi] закључак је ове медијске куће. И за нас од посебног значаја јер отвара тему о којој се у јавност мало прича а одговара на све дилеме проистекле из несувислих политичких представа у прекретном тренутку недораслих елита.

После Југославије-западнобалканска унија:Из перспективе медијских саопштења и малобројних озбиљних анализа, рекло би се да је високоразвијена Унија одлучила да побољша услове живота становника Балкана. Међутим, геополитичка реалност указује на потпуно другчију истину. Наиме, да су најразвијеније државе Уније имале идеју каква је просперитетна и светла будућност лако запаљивог Балкана не би га палиле пре скоро две деценије у дуброосмишљеним, за Балкан неподношљиво крвавим братоубилачким ратовима. Дакле, то је јасно и не треба пуно за доказивати! Локомотиви ЕУ, Немачкој као и другим јаким привредним структурама Старог континента врло прагматични циљеви јесу на уму. Један од тих, уско геополитичких па одатле и шире финансијских, економских и привредних јесте протеривање Русије с Балкана. И у то не треба сумњати. Када се овој, тренутно смелој констатацији дода решење српског националног питања (где је српски народ сведен на малу колонију унутар врло упитног географског појма Србије и Српске и то крвавим ратовима из деведесетих уз здушну подршку те исте данас „мирољубиве“ Немачке) онда је и замешатељство англосаксонаца и Германа потпуно транспарентно. Русија недвосмислено преко Србије, Републике Српске, коначно Срба, има своје упориште на Балкану. Када се Срби сломе, протеривање велике Русије следствени је чин и колико видимо приоритет претходно поменуте групације народа.

Да нисмо баш (пре)далеко од истине сведочи и интервју Волфганга Петрича некадашњег високог представника међународне заједнице за БиХ који је објавио сарајевски „Дневни Аваз“. Петрич је, иначе учествовао у јулском припремном састанку берлинске конференције и врло јасно представио контекст овог значајног скупа на највишем нивоу. Без имало дипломатске задршке, али уз обавезно слабу медијску „пажњу“, Петрич је рекао да ће стање у БиХ решавати ЕУ уз подршку Америке па из тога извео закључак да од Меркелове у Берлину очекује снажне поруке попут оне Хрватској „када је Санадер морао да оде“! [vii] С обзиром да је стање у БиХ, главна тема берлинске конференције према овом аустријском дипломати, да ли то значи да је одлучено да Додик мора да оде? И, зашто поређење са Санадером?

Прво, лидер Републике Српске не крије своју приврженост Русији и то је очигледно пресудило најављени епилог дугогодишње каријере овог политичара. Наравно, уколико Америци и ЕУропи то пође за руком. Друго, с обзиром на не тако давне догађаје у БиХ потпуно је јасно да ће рушење Додика кренути кроз дискредитацију његове личности и разне „афере“. Свакако, оне које ће говорити о корупцији народу који преживљава. Већ виђено и доживљено, зар не?

Петрич је, такође, најавио јасну „мапу пута“ за БиХ прејудицирајући (вероватно познајући високи рејтинг Додика у РС) да октобарски избори неће донети револуционарне промене у БиХ „Видећемо шта ће гласачи (у БиХ) одлучити, али ми, Запад, морамо бити спремни“ рекао је Петрич. Додајући да је „БиХ постала полигон преко кога руски председник Владимир Путин покушава да ослаби утицај ЕУ. На исти начин на који то чини у Украјини, Грузији или Молдавији. Путин у Бих делује преко Републике Српске а једноставном логиком да ако већ не може имати под утицајем целу БиХ, онда барем загорчава живот ЕУ манипулишући РС уз подршку провинцијалног вође званог Додик“ [viii], закључио је аустријски дипломата.

Тако је берлински самит (за нас демистификован и много раније о чему смо и први писали на овом месту) ништа више од геополитичког инжењеринга кога је иницирала ситуација у Украјини и тежња корпоративног Запада да Балкан (о)држе за своју колонију. Као што смо и својевремено најавили један од већих страхова немачке канцеларке јесте украјински сценарио на Балкану, тако сада можемо и да прејудицирамо да ће околности почети немилосрдно да подсећају на Мајдан после октобарских избора у Републици Српској.

Врло озбиљно питање је: како ће се тада понашати Србија? Уколико буде наставила да „нонпапер“ налоге инкорпорира као спољнополитичке императиве-бриселски споразум и продаја Косова и Метохије, неће моћи да се пореде са последицама сличних дешавања на територији БиХ. Односно да будемо прецизнији, Републике Српске. Уосталом, зар нас крававе деведесете не уче томе?

Балкан, уз све своје огромне социо-економске проблеме, улази у нову фазу геополитичког инжењеринга који прети да нас све врати у немиле догађаје с почетка деведестих. Уосталом, кадгод се покушавало да се потреси на међународној сцени ублаже на Рихтеровој скали, Балкан је увек био погодно место за дислокацију пожара!