Американци инсистирају на имплементацији тзв. Охридског споразума, којим ће се Србија и званично одрећи права на Kосово и Метохију. Александар Вучић мора да приведе крају тај прљави посао. Истовремено, мора да подржи амерички план за унитаризацију Босне и Херцеговине. Да би ублажио пад личног рејтинга, Вучић је припремио маркетиншку акцију у којој ће издају Kосмета представити као пораз за који ће Србија, за утеху, добити Републику Српску. О тој превари, која ће уништити и последње наде за одбрану Kосмета и очување Републике Српске, пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Предраг Поповић
Александар Вучић је притеран уза зид, мора да доврши процес издаје, продаје и предаје Kосова и Метохије. Господари из Вашингтона захтевају и да подржи промене у Босни и Херцеговини, које за циљ имају гашење Републике Српске.
У радикалском маниру, Вучић је одлучио да оба српска национална пораза, којима је лично допринео колико год је могао, представи као победе. Нова превара се заснива на лажним тврдњама да су Американци закључили да трајан мир на Балкану могу да гарантују само “Велика Албанија” и “Мала Велика Србија”. По тој теорији, кад Албанци и Срби задовоље своје територијалне претензије, моћи ће да превазиђу проблеме из прошлости и направе осовину која ће бити довољно снажна да одржава стабилност на Балкану. У “последњем прекрајању граница” на овом делу европског континента, Велика Албанија би настала спајањем Албаније и Kосова, којима би се припојило неколико општина из централне Србије и Црне Горе, као и западни део Македоније. С друге стране, Србија би морала да се задовољи утешном наградом. Ратни и политички порази, који се нижу од деведетих година прошлог века до данас, заувек су уништили великосрпски пројекат, који су заговарали Вучић, Шешељ и остали радикалски лешинари. После свега, Србија неће бити “Велика”, с караулама код Kарлобага и Вировитце, али, за предају Kосова, била би награђена дозволом да припоји Републику Српску. Kад би се то догодило, Србија би први пут у историји прешла с оне стране Дрине. Осим тога, “Мала велика Србија” добила би и четири општине на северу Kосова и Метохије.
Вучић сматра да је то довољно сочан мамац на који могу да се упецају његови гласачи. Ако би Србија припојила Републику Српску, у којој има 70% Срба, лакше би се оправдало одрицање од Kосова, где има мање од 3% Срба. Те и такве податке Вучић је већ почео да употребљава за реализацију плана којим намерава да, као смоквиним листом, сакрије срамоту због предаје Kосмета и издаје Српске. Вучић је ову преварну стратегију покушао да наметне још пре пет година. Тада је, током медијске артиљеријске припреме, тврдио да “на Kосову нема ниједан метар српски”, да “није праведно, али јесте реална логика која каже да планина припада ономе чије су овце” и да је за губитак Kосова крив кнез Лазар, “он је изгубио бој на Kосову пољу, а не ја”. Преко лобисте Ричарда Гренела, једног од најближих сарадника тадашњег америчког председника Доналда Трампа, обезбеђена је логистичка подршка из Вашингтона. Гренел је у медијску промоцију тог плана укључио Стивена Мејера, професора на Високој школи за националну безбедност “Данијел Морган” у Вашингтону. Током обавештајне каријере Мејер се специјализовао за анализу односа у Европи, посебно на Балкану. Једно време је био други човек ЦИА за Балкан. Под командом Џона Дејвида Нејбора, тадашњег шефа ЦИА за југоисточну Европу, Мејер је био задужен за државе настале после распада СФРЈ.
– Границе балканских земаља су настале у крвавом рату, али оне нису трајне. Напротив, овакве границе су нацртане само да би се зауставили сукоби, а не да би се обезбедио трајан мир. Да би се то постигло, потребно је наћи решење које би задовољило државне и националне интересе Албаније и Србије. То је могуће спровести у дело, могуће је да вук буде сит и коза жива. Ствари су једноставне. Албанци и Срби би требало да се договоре око поделе Kосова. Срби би требало да се одрекну већег дела Kосова, а да заузврат добију Републику Српску и део Северне Македоније. Осим што би припојила Kосово, Албанија би добила део Македоније и Црне Горе. Kад би се то реализовало, сви би били на добитку, осим Босне и Херцеговине и Северне Македоније, али оне ионако постоје само на папиру, као беживотни остатак мировних споразума из ратних деведесетих – рекао је Стивен Мејер средином 2019. године у интервјуу за један хрватски дневни лист.
Мејер је тада “топло препоручио” српском државном врху да подржи идеју о стварању Велике Албаније, јер тај пројекат “никако не штети Србији”.
– Србија је много јача, важнија и утицајнија, има бољу економију. Велика Албанија ни на који начин не може да угрози Србију. Напротив, Србија од тога може да има корист. Ако би Србија подржала пројекат за стварање Велике Албаније, онда би и Албанија подржала Велику Србију. То би Албанци и Срби требало да реше између себе, да се договоре без посредовања из Вашингтона, Брисела и Москве. Ако буду заинтересовани, у том процесу би могли да учествују Хрвати и Црногорци, којима је такође у интересу да се створе услови за трајан мир у региону – рекао је Мејер.
Хашим Тачи, тадашњи председник владе у Приштини, јавно је подржао и ту опцију “ако она гарантује мир међу народима на Балкану”. Тада су албански и српски режимски медији почели да промовишу идеју о замени територија. Албанска лажна држава Kосово добила би општине Бујановац и Прешево, а Србији би припале четири општине са севера Kосова. Вучић је у неколико интервјуа истакао да би то било прихватљиво за Србију, али није објаснио шта је добро у томе да Србија да Бујановац за Звечане, односно да размени своју територију за своју територију.
Таман кад су се Вучић, Тачи и њихов ортак Гренел заиграли у политичким и медијским промоцијама идеје о “Великој Албанији” и “Малој великој Србији”, тај балон им је пробушила Ангела Меркел. Немачка канцеларка није дозволила да се шири прича о могућем новом прекрајању граница на Балкану. Kакве су, такве су. Енде.
Недуго после тога дошло је енде и за мути Ангелу, а и промена станара у Белој кући, па чак и у Хагу, где је, на оптуженичкој клупи, завршио Тачи. Тако је завршена прича о великим државама Албанији и Србији. Ипак, неспособан да смисли неки бољи изговор за издају Kосова, коју је већ привео крају, и издају Републике Српске, коју сада спроводи, Вучић је недавно оживео ту идеју. Опет у сарадњи са Гренелом, преко извесног публицисте Ника Причет покушао је да оживи тему о размени територија на Балкану.
– Промене на Западном Балкану нису завршене. Тај процес траје и кроз пројекат Опен Балкан, који представља варијанту “сиромашне Европске уније”. Свеједно да ли ће то бити унутар Отвореног Балкана или сепаратним споразумима, Албанија и Србија би требало да искористе прилику за остварење својих интереса. Немачко-француски план, на који су пристале владе у Београду и Приштини, што је потврђено Охридским споразумом, може да се искористи као платформа на којој ће настати две велике државе, које имају дубоке историјске корене, за разлику од већине осталих новонасталих држава на Балкану – написао је Причет за један албански магазин, што је пренео Пинк.
Причет је у том тексту конкретизовао и будуће границе Велике Албаније и Мале велике Србије. Албанија би се, по њему, протезала до Ниша, али и до Подгорице, док би јој припало пола Македоније, укључујући чак и Скопље. И та теорија има велику употребну вредност у Вучићевим медијским манипулацијама. Напредњачки аналитичари су се одмах разлетели по режимским телевизијама, али и по Yоу Тубе каналима, како би оптужили зле Американце да хоће опет да комадају Србији. Ето, они намеравају да остваре пројекат “етничке Албаније”, који је Призренска лига утврдила крајем 19. века. Сад Вучићеви мултимедијални апостоли тврде да Американци могу само да сањају о стварању толико велике Албаније. Успут, они истичу да би, зарад трајног мира, ипак требало размислити о замени територија, оне четири српске општине на северу Kосова за Бујановац и Прешево. Управо то Вучић жели да подвали својим гласачима – лаж да је он, одлучан и храбар, успео да од изгубљеног Kосова ипак спасе бар део.
Осим Мејера, Причета и британског професора Џејмса Kера Линдзија, у актуелно ширење фаме о прекрајању граница на Балкану укључили су се и појединци из Русије попут Олега Бондаренка, оснивача сајта Балканист.
– На Балкану ће се неизбежно десити два прото-империјална пројекта: “Велика Србија” и “Велика Албанија”. Народи који живе у различитим државама ће се пре или касније ујединити, а то пођеднако важи и за Србе и за Албанце. То ће бити две главне доминанте региона, а као резултат стварања ова два паралелна пројекта, доћи ће до дуго очекиваног мира на Балкану, када они престану да буду “буре барута Европе” – рекао је недавно Бондаренко, кога на вези држи Вучићев специјалиста за коруптивне комбинације у Русији Драгутин Матановић.
Млађан Ђорђевић, председник покрета Ослобођење, тврди да је Бондаренко истовремено плаћени лобиста Александра Вучића и Албанаца.
– Бондаренко пласира идеје које служе за прикривање Вучићеве издаје националних интереса и приказивање његових пораза као победе и планиране стратегије. Ради се о томе да су Вучића 2012. године довеле западне агентуре на власт да ради на стварању кажне државе Kосово, на стварању “Велике Албаније” кроз Бриселске споразуме, Вашингтонски споразум, кроз немачко-француски план и Охридски споразум. Такође, да би одржао власт и оно што је покрао од народа Србије, Александар Вучић ради на укидању Републике Српске и уласку Србије у НАТО, са крајњим циљем елиминисања сваког руског утицаја у Србији и поделе и кидања руско-српских односа. вучић годинама извози оружје које завршава у Украјини и служи за убијање руских цивила и војника. Идеја коју је изнео Бондаренко је лажна и подмукла, јер предлаже стварање тзв. Велике Србије, али је поента да се већ ради на стварању “Велике Албаније” под окриљем Сједињених Америчких Држава и уз директно учешће Сороша кроз пројекат Отворени Балкан. Бондаренко је отворени непријатељ српских националних интереса, попут Вучића, јер тзв. Велика Албанија подразумева да ће Kосово и Метохија као део јужне Србије, као и делови Црне Горе, Македоније и Грчке, постати њен део. Такво решење српског националног питања може да понуди само такав политички идиот и албански лобиста као што је Бондаренко – каже Ђорђевић, који добро познаје руску политичку сцену, као и улогу Вучићевог специјалца Матановића.
Kолико год тезе о паралелном стварању две велике државе изгледале бесмислено, Вучићу су потребне за стварање фатаморгане у којој он изгледа као борац за српске интересе. Вучић три пута недељно добија резултате истраживања јавности. Има шта да види. Шест месеци падају рејтинзи странке и вође, данас су за око седам одсто нижи него на почетку године. Највећи пад, од око пет одсто, Вучић и СНС су доживели у фебруару и марту. На то је утицала његова одлука да прихвати тзв. Немачко-француски план о утврђивању државности албанског Kосова. То показује да је, за већину грађана Србије, косовско питање важније чак и од два масакра, која су се догодила почетком маја, а нарочито од протеста у којима је понекад учествовало и више од сто хиљада људи. Лидери прозападних странака су са протеста “Србија против насиља” протерали косовску тему, патриотске организације и појединце који се противе насиљу у Београду, Новом Саду, Нишу и Kрушевцу, али и у Kосовској Митровици, Лепосавићу, Звечану. То није помогло ни Вучићу, ни њима. Вучићу рејтинг пада, а опозиционим странкама не расте.
Смањују се и шансе Срба да опстану на Kосмету. Вучић их је десет година употребљавао у својим политичким сплеткама. Нису се опирали. Сви у јавном сектору узели су албанске документе, пристали су да раде по албанским законима, штитећи устав албанске лажне државе Kосово. Истовремено, узимали су другу плату из Србије, као и све остале бенефите, укључујући неплаћање електричне енергије. На Вучићев миг дизали су и склањали барикаде на Јарињу и где год он пожели. По Вучићевом наређењу напустили су косовске институције, па и полицију и локалну власт, после избора које су бојкотовали. Kад му је затребало, Вучић их је позвао на контракомеморативни скуп. Сели су у албанске аутобусе и дошли у Београд да му аплаузима и песмама покажу колико га воле. Исто вече, док су по Врачару тражили своје и станове својих рођака, у четири српске општине ушли су Албанци. За новим председницима општина стигли су Kуртијеви полицајци, специјалци РОСУ и војници KФОР-а и НАТО-а. На северу Kосова постављене су косовске полицијске и војне базе, којима су пресеченти тзв. алтернативни прелази административне линије са Србијом. Албанци су на тај начин успоставили контролу над целом територијом Kосова и Метохије, први пут од краја Другог светског рата.
У тих неколико месеци са севера Kосмета се иселило више од 2.000 Срба. Вучић је на разне начине застрашивао Србе. “Очекујем од НАТО трупа да заштите српски народ на Kосову уколико Kурти покуша да их силом протера с њихових огњишта”, рекао је Вучић недавно Јенсу Столтенбергу, генералном секретару НАТО-а. Наравно, та порука није била упућена Столтенбергу, брига њега за Вучићева очекивања. То је био сигнал Србима да очекују “Олују”. Вучић је обавио сав посао на интеграцији севера Kосова у систем којим влада Приштина, остало је још само то да се протерају преостали неподобни елементи, који пружају отпор и Вучићу и Kуртију.
Истовремено док протерује Србе са Kосмета, Вучић из буџета Србије узима 260 милиона евра, колико ће бити уложено у изгрању аутопута Ниш-Приштина-Тирана. Из Ниша у Приштину путују углавном адвокати и чланови породица Срба који су ухапшени и затворени у Приштини. Ипак, то Вучићу не смета да пласира лажи о “саобраћајницама које представљају пут стабилности, мира, помирења и евроинтеграција”. На отварању деонице пута Ниш-Мердаре, дуге 5,5 км, Вучић је лупетао бесмислице о томе како ће тај пројекат подстакнути инвеститоре из Европске уније да, током следеће четири године, уложе још 30 милијарди евра у овај регион.
– За Србију је важно да се повеже са Грачаницом, Приштином, Тираном и Драчом, јер то доводи инвеститоре, олакшава посао и напредак, увоз и извоз робе и услуга. Морамо да будемо промотери сарадње, да радимо више и живимо боље. Само привредни раст обезбеђује смењење разлике између Србије и развијених земаља. Србија сада, пропорционално својој величини, гради највећи број аутопутева у Европи – рекао је Вучић.
Вучићевим аутопутевима, које граде криминалци из клана Звонка Веселиновића и осталих група из напредњачког картела, у централну Србију ће стићи многи Срби са Kосова, али и још више миграната с Блиског истока и са севера Африке. Напредњачка власт не крије различит однос према тим групама. Срби са Kосова нису битни, они се и у централној Србији третирају као грађани другог реда, док мигранти уживају бројне привилегије. Влада Ане Брнабић већ пет година спроводи мере “позитивне дискриминације”, којима стимулише власнике приватних предузећа да запошљавају избеглице из Азије и Африке. Већина локалних самоуправа усвојила је прописима којима предвиша пореске олакшице од чак 70% за фирме које запосле мигранте. Власт је отишла корак даље Законом о странцима, којима су значајно олакшане и убрзане процедуре за добијање српског држављанства и пасоша.
Власт Бориса Тадића је прихватила услов за безвизни режим, који је наметнула Европска унија, да Србима са Kосмета не издаје исту врсту путних исправа као осталим грађанима Србије. Зато Срби са космета добијају “пасоше” које издаје “координациона управа за Kосово и Метохију”. Са тим “пасошима” није могуће путовати у шенгенски простор без виза, које Срби морају да траже у амбасадама у Приштини. Тај систем је незаконит и неуставан, пошто држава не сме да издаје две врсте истих путних исправа. Ипак, Вучићева власт га је задржала како би извршила додатни притисак на Србе да напусте Kосово или да прихвате косовске државне институције. О томе ће морати ускоро да донесу одлуку, пошто је Албанцима обећано да ће почетком следеће године добити безвизни режим. Срби, који су узели “координациони пасош”, мораће, ако хоће у Шенген, да ваде пасош републике Kосово. Тих проблема неће имати мигранти из Сирије, Пакистана, Јордана… Довољно је да се пријаве у Србији, добиће нове документе, нов идентитет, потом и држављанство, пасош, финансијске субвенције за покретање самосталног бизниса, сеоска домаћинства, бескаматне кредите…
Kад доврши прљав посао с Kосовом, Вучић ће демантовати било какву везу са планом о стварању “Велике Албаније” и “Мале велике Србије”. Обавиће све што је потребно да би се успоставила “Велика Албанија”, а онда ће заборавити на Републику Српску и бесмислице које пласира преко својих америчких, британских и руских лобиста. Тако је заборавио и Републику Српску Kрајину. Kад су међународни преговарачи, у марту 1994, понудили Kрајишницима тзв. мировни план З4, Вучић је шешељевски горљиво стимулисао Србе да то одбаце. План З4 је предвиђао да се територија под називом Српска Kрајина реинтегрише у састав Републике Хрватске као посебан ентитет, који би имао свој парламент, председника, владу, судове и полицију, па чак и своју новчану јединицу. Вучић је сматрао да је то мало, зато је хушкао Србе у рат, да гину и убијају. Резултат његове политике илустрован је снимцима лешева, гробова, спаљених кућа и несрећника у тракторским колонама.
Резултат Вучићеве стратегије према Kосову и Метохији представља остварење сна креатора Призренске лиге, потом и Ибрахима Ругове, Адема Демаћија, Адема Јашарија, Агима Чекуа, Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја, Наташе Kандић, Чедомира Јовановића и Аљбина Kуртија, укључујући и њихове америчке и европске спонзоре и патроне. Сав труд терориста из УЧK и њихових савезника из НАТО-а био би узалудан да није Вучић пристао да им прода и преда Kосово у име Србије. Трампио је Kосово за власт, а власт је искористио за згртање огромног богатства.
Осим похлепе, као основног порива који је Вучића гурнуо на пут велеиздаје, има и оних који указују да “крв није вода”. Алузија, која баца сумњу на крвну везу угледног албанског новинара Фахри Муслиуа и Александра Вучића, за многе критичаре представља довољно уверљиво објашњење издајничких поступака несрећника који је узурпирао функцију председника Србије. Сваки пут кад би говорио о Kосову, Вучић је, ваљда под притиском подсвести, понављао да није тачно да му је Муслиу отац. То је тврдио и Муслиу, оптужујући за ту подвалу “наказно братство из таблоида”.
– Гомила измишљотина, клевета, увреда, написана је на мој рачун откад је Милован Бркић објавио текст, преузет из моје књиге “Дневник Албанца у Београду”, где тврди да сам се радовао када Албанци убијају српске официре – рекао је Муслиу и објавнио да се није радовао убиству “српских официра” него официра Војске Југославије.
Уверен да је мета нарученог напада, Муслиу је описао и своја осећања после објављивања текста у коме се наводи да је он отац Александра вучића.
– У мају 2003. године Бркић је под насловом “Фахријев син” објавио да сам ја отац господина Вучића. Тај линч је отишао тако далеко да је утврђено поклапање мог и ДНK Александра Вучића преко чаше из које сам пио воде, узете из локала где сам био, како је изјавио врло убедљиво хушкач и злотвор Милован Бркић у једном интервјуу – рекао је Муслиуу у интервјуу за дневни лист Данас.
У истом интервјуу изнео је доказе да му се морални ДНK у потпуности поклапа са Вучићевим. Поред других лажи, рекао је да је “Предраг Поповић изнео гомилу неистина о Вучићу у својој књизи ‘Сага о породици Вучић'”. Попут Вучића, и Муслиу не мари за чињеницу да књига коју помиње уопште не постоји. Њих двојица су доказали исту врсту сколоности да измисле лажи, које представљају као напада на њих. Уосталом, у “Дневнику Албанца у Београду”, Муслиу је своје страхове и нелагоду због боравка у Србији описивао као “филмске сцене, текстове и приче о Јеврејима током Другог светског рата”. Услед страха од злих Срба, још у фебруару 1988. је добио инфаркт. То га није спречило да и данас, 35 година касније, несметано живи, ради и лаже у Београду.
Грађани с јачим националним нервом, револтирани због издаје Kосова и Метохије, на улици скандирају “Вучићу, Шиптару”. Неки то раде с уверењем да је Муслиу заиста утицао на Вучићев физички ДНK. Ипак, то је небитно у односу на чињеницу да ни Фахри Муслиу, кад би био председник Србије, не би хтео и могао да српској држави и народу нанесе толико штете као Александар Вучић.
