Вучић против Дачића: Тренирање строгоће

Колико је опасно бавити се криминалом најбоље зна Ивица Дачић. Прво је ухваћен с кофером, па с Мишом Бананом и Ванилом Шарићем. Драконски је кажњен. Осуђен је да трпи Александра Вучића.

Уцењен, Дачић је продао душу врагу своме и пристао да буде дворска луда над којом се иживљавају безначајни Вучићеви цицибани. Помирен са судбином, без много роптања прихвата сва понижења. Две и по године не сме да одговори на прљаве оптужбе којима га, мужевнија од Вучића, засипа Зорана Михајловић. Пред последњу седницу Владе, Александар Вулин је окупљене министре, док су чекали премијера, обавестио да је Вучић одлучио да набави белог коња. „Где си одмах кренуо, Ивице?“ – упитао је Вулин свог бившег страначког шефа – „Вучић тражи белог, а не нилског коња“. Дачић, оседлан, није ни зарзао. Ћути и кад га Небојша др Стефановић черечи због некаквог Милошевићевог ордена. Напредњачки билтени објављују вести о пацкама којима га Вучић кажњава због кашњења од чак десет минута.

Нема везе, Дачић је спреман да истрпи све Вучићеве хирове. Зна, ако се охрабри и писне, неће добро проћи. Тиранин би одмах покренуо медијску, полицијску и правосудну хајку, која би експресно разбуцала врх СПС-а. Провучени кроз курирско и информерско блато, пут Забеле кренули би Бајатовић, Антић, Мркоњић, Пецони, па и угледни капиталац-криминалац Немања Ђорђевић, звани Крмак.

Тако сада стоје ствари.

Међутим, увек постоји могућност да у Дачићу оживи сећање на људско достојанство, да се тргне из хипнозе и одбаци страх од поремећеног господара. Кад би одбацио улар, дигао главу и рекао „доста је било“, почео би крај Вучићеве диктатуре.

Дачић је, не треба заборавити, преживео и надиграо много озбиљније противнике него што је Вучић. Пре 13 година, кад је обезглављеном СПС-у претило расуло, победио је не само Слобу и старе слобисте (Марјановића, Минића, Анђелковића, Јовановића…), него и Ђинђића и „црвеног ђинђићевца“ Банета Ивковића. Разбуцао је и мафијашко крило СПС-а, предвођено Милорадом Вучелићем, као и безначајне авантуристе попут Вулина и Зечевића.

С тим искуством, верујем, не би имао тежак посао у одбрани од Вучића. Кад би престао да саучествује у убијању Србије, Дачић би добио прилику да се из патологије врати у политику. Не би морао ни да улази у жестоке сукобе. Не мора да из штека, који је припремио још док је био министар полиције, извлачи доказе Вучићевих криминалних дела. Нема потребе ни да се бави диктаторовим свежим злоделима. Довољно би му било само да на време искочи из напредњачког воза који слепи машиновођа усмерава према провалији.

Све остало дошло би само по себи. Прекидом ланца страха, којим је окована цела Србија, Дачић би створио услове за потпуно разобличавање Вучићеве траги-комичне психозе уграђене у темеље накарадног режима. Без атмосфере параноје, диктатор би морао да употреби последњи, њему омиљен, начин управљања – насиље. А, као што је много пута виђено, насиље неминовно води у пропаст.

С Дачићем у опозицији, Вучић не би ни три месеца опстао на власти. Не, не би Дачић успео да га обори, то би урадио сам Вучић. Аутодеструктивни хистерик, неспособан за функционисање у цивилним, демократским условима, не би поднео судар с реалним животом и календаром, који му сваки дан показује да се топи стрпљење ојађених поданика. Ограничен властитим карактером, Вучић не може да нађе начин да заустави суноврат, без обзира на медије који сада тај пад приказују као лет.

Што пре напусти то јато, боље за Дачића. Знам, многи ће рећи да он није ни заслужио нову шансу и опстанак на политичкој сцени. Ипак, какав год био, Дачић није Вучић, он зна ко му је тата, колико деце му има жена, кад се венчао, да ли је Србин или Хрват… Верујем да је Дачић узимао мито од Банане и ко зна кога све не, али можда баш зато има обавезу да јавност обавести о клептоманији препоштеног Вучића. Још само кад би се охрабрио и на Вучићеве провокације због десетоминутног кашњења признао да се задржао у разговору са Ксенијом и да др Слини препоручи да убудуће вређа др Фахрија, па да уместо „Миљацке“ запева, као некада, „Ко то синоћ кроз Тополу прође“…

Наравно, то се неће десити. Зна то и Вучић. Зато без зебње тестира Дачићево стрпљење.

Предраг Поповић
КЊИГУ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА „ИСТИНА О ВУЧИЋУ“ НАРУЧИТЕ НА ТЕЛЕФОН 063/123-2702