Вучић са Зукорлићем разговарао о аутономији Рашке области?!

Имао сам пре две године озбиљне разговоре о позицији председника парламента са Александром Вучићем, открива за „Блиц“ Муамер Зукорлић, народни посланик и челник Странке правде и помирења.

– Преферирам редовне изборе како би структуре које су добиле поверење грађана имале нормалне околности да покажу шта знају и умеју. Али, ни ванредни избори нису ништа страшно. Додуше, имали смо их мало више протеклих година и питање је постоје ли озбиљни поводи за то. На пример, ако се промене односи унутар владајуће коалиције, ако се у друштву дешавају важни догађаји који могу да утичу на став грађана о владајућој коалицији или је потребно освежити поверење грађана пред неке важне догађаје.

Врх СНС поткрепљује захтев обезбеђењем четири године мира?

– Имају четири године, према свим показатељима не губе на рејтингу и немају разлог да журе.

Вучић каже да људи много воле изборе. Мислите ли и ви тако?

– Мислим да народ воли да се пита и да учествује, а избори су један од начина да се народ осећа битним, тога дана својим гласачким листићем покушава да промени или оствари нешто. У предизборним данима се политичари додворавају народу, онда се народ осећа фино и то можда јесу разлози за такву констатацију.

Какве су шансе да 2020. или раније ви уђете у Владу као министар? Кажу да сте све ближи државном врху и да бисте могли да будете нови Љајић?

– Као прво, не могу бити нови Љајић ни у једној варијанти. Друго, и сада сам близак врху државе, немам потребу да се приближим још више да бих имао важну позицију у држави. Прве две године мог професионалног бављења политиком ја сам био тај који није хтео извршну власт.

То значи да вам је председник Вучић нудио да будете министар?

– Сви моји разговори о тако важним темама су само са председником. Није ми нуђено, него се о томе разговарало. А сада могу да кажем да сам завршио приправнички стаж, да сам солидно савладао политички занат и да су отворене могућности за разне разговоре. Истина, немам амбиције према министарској позицији, зато што не видим то као личну афирмацију. Претходни санџачки министри, Угљанин и Љајић су ту позицију обесмислили, ништа нису променили набоље. У Санџаку већ постоји мишљење – што више министара одатле, то мање користи за њих.

Зашто нисте прихватили понуде и показали да можете боље?

– Да вам аргументујем – ниједан инвеститор није дошао у Санџак од како су они министри. Са Турцима смо браћа рођена, 390 фабрика су отворили а у Санџаку ни киоск. Инфраструктура је гора него у Африци. Нови Пазар изгледа као Косовска Митровица пре 40 година. Не искључујем могућност да прихватим понуду, иако мој психоментални карактерни профил није такав. Били су озбиљнији разговори о позицији председника парламента, ни то нисам искључио, али нисам човек који даје највише са статичних позиција.

Избори за БНВ су почетком новембра, да нису они разлог ових критика? Јесте ли ви најслабији чинилац у Санџаку као што то Љајић каже?

– Коначни одговор на то питање добићете 4. новембра. Победио сам 2010. али ми је влада Бориса Тадића отела резултат и поништила изборе, и 2014. исто. Имамо најјачу подршку, али је проблем што је закон омогућио да локалне самоуправе манипулишу и злоупотребљавају позиције. Санџак је у изборном смислу црна рупа, фалсификују се личне карте, изборни спискови… У насељу Хаџет, родном месту Расима Љајића, пронашли смо 48 бирача пријављених на једној адреси. Покренули смо поступке, очекујемо реакцију и то су стварни извори тензија.

Јесу ли одрази тензија и срамотно кошкање у Скупштини Новог Пазара које су иницирале ваше присталице?

– Није било туче, већ гужве и вербално тешких речи. Тамо се десило нешто што сам веровао да се никада неће десити. А то је да сам ја преко Владе и ЈП “Путеви Србије” обезбедио средства да се асфалтира 21 улица и онда да се са тим стане.

Баш сад, случајно, пред изборе?

– Баш. Ево, реците ако хоћете, ради избора. Паре су паре, асфалт је асфалт. Ради се о насељима у којима моја опција побеђује, и баш они годинама немају асфалт а отворено им се каже “нека вам муфтија асфалтира”. Онда сам се обратио државним органима да се помогне да се људи више не уцењују. Одобрено је све, али закон подразумева сагласност локалне управе. Међутим, сагласности нема и замислите како се сада осећају ти људи? Тражили су одговоре, хтели да изврше притисак да им се то одобри. Треба поћи од извора проблема. Ко је све то изазвао? Онај ко не да одобрење за асфалтирање из политичких разлога. Остало су последице, сад их трпите. А све је то последица корумпираних власти које не дозвољавају да се законито гради, већ локална власт рекетира људе и онда се људи одлучују да ли ће платити рекет локалној самоуправи или ће радити на дивље.

То су озбиљне оптужбе. Имате доказе за ове тврдње?

– Имам доказе, за мене. А полиција и тужилаштво их имају много више, а и новинари су дужни да истражују. Грађани су ми достављали доказе о скупљању новца широм Санџака за асфалтирање. У питању су милиони евра, које је скупљала власт у Новом Пазару, Тутину и Сјеници. Скупи се од 50.000 до 100.000 евра и да се на руке. Грађани имају признанице, питали смо за шта је новац скупљан и добили одговор да никада никакав новац није скупљан. Кључно питање је зашто тужилаштво ћути, а ћути јер је у спрези са њима. Исти је случај и са криминалом око стадиона у Новом Пазару. Одговорно тврдим да кривичне пријаве и докази и за то стоје на релацији тужилаштва у Новом Пазару и републичког тужилаштва у Београду. Стојим иза сваке ове речи.

Какви су резултати иза вас за ове две године?

– Опозициони сам политичар и нисам имао позицију да остварим оно што треба. За ове две године сам представљао Бошњаке у Београду кроз парламент, медије на најбољи и најдостојанственији начин како сам могао са два народна посланика. Досадашњи представници представљали су Бошњаке онаквим какви они нису – или на полтронски и снисходљив начин или на примитиван екстремистични начин. Ово је почетак за дуг пут, а фокус сам ставио на унапређење односа, с обзиром на све ране које оптерећују наше односе а кроз Странку правде и поверења.

Дуг пут је и до решења питања Косова, како гледате на Вучићеву идеју о разграничењу?

– Тек сам прекјуче схватио шта је мислио.

Поделите то сазнање са нама.

– Мислим да сам схватио. Подржавам га у налажењу прихватљивог и одрживог решења за Косово. Мислим да под појмом разграничење подразумева решење статуса Косова са позиције Србије, јер је статус Косова са позиције доминантних међународних фактора решен. Питање је како ће са те позиције Србија да се постави, да ли ће отворити нову страну нормализације односа или да га држи као конфликтно питање. Мислим да је покушао да га објективизира из митоманске категорије која је последњих 30 година исфорсирана мантрама које су довеле у ситуацију да већина грађана емотивно а не рационално реагује кад се помене Косово. Дао је наслов “разграничење”, мислим да га не треба банално схвати попут нових граница, већ да је хтео ту рану да преведе из статуса малигнитета у бенигнитет.

Како се ту уклапа Рашка област или како ви кажете Санџак? Залажете се за аутономију?

– Залажем се за Санџак као прекограничну регију са извесним степеном аутономије уз поштовање граница и Србије и Црне Горе, јер се ради о прекограничној регији. Детаљи би се решили кроз дијалог. Став је да треба да добије статус, степен самоуправе али не на штету државе Србије и српског народа. Постоје разни модели у Европи, Јужни Тирол, још неколико региона са прекограничном организацијом.

Зашто би Србија пристала? Да ли би то било прекрајање граница?

– Она жели да њени грађани буду задовољни, као што и Срби траже ЗСО. Санџак има своје историјске и етничке посебности, а овим би се коначно спорна питања затворила. Моја политика нема везе са прекрајањем граница, већ политика Сулејмана Угљанина, а питање је како министар у Влади може да буде партнер са њим.

Шта вам каже Вучић на идеју о аутономији?

– Разговори у четири ока нису за медије. А ово питање је тако важно и крупно да не може бити предмет разговора само између мене и Вучића.

Судећи и по овом интервјуу, одустали сте од оштре реторике. Јесте ли се то пресвукли у овчју кожу?

– Моја реторика је увек усклађена са околностима и оштра је само када смо нападнути. Када сам имао саговорника у Београду, моја реторика није била оштра. До сада смо имали само двојицу озбиљних саговорника, Зорана Ђинђића и Александра Вучића. Са Тадићем је кратко трајало, са Коштуницом није ни кренуло. Имали смо политике у Београду које су на нас гледале као на вишак. Били смо нападани, и шта се очекивало од мене? Да их мазим? Стојим и даље иза тих изјава, у тадашњем контексту, као што стојим и иза ових у садашњим околностима.

Вратили сте „муфтија“, поново баш пред изборе?

– Муфтија је титула. Раздужио сам административну позицију, а титула муфтије остаје. Нисам ни забрањивао, ни наређивао како ће ми се људи обраћати. Можда су се људи одлучили пред изборе на то да буде препознатљиво. Кад кажете муфтија, одмах се помисли на мене.

(Блиц)