Вучић се плаши смрти и хапшења: Ни жив ни мртав, ал’ у параноји

Трећег септембра Александар Вучић се суочио са својом судбином. Тог јутра, кад је „Бентли” на топчидерском кружном току пресекао његову колону возила, Вучић је доживео нервни слом. Ни дупла доза седатива сатима није успевала да га смири, стално су се смењивали таласи депресије и беса.Није га узнемирио саобраћајни прекршај, одмах му је било јасно да то није никакав напад. Панику је изазвао сплет чудних околности. У тренутку упада „бентлија” у председничку колону, Вучић је поред себе имао две књиге, које му је поклонила Љиљана Пекић: „Одбрана и последњи дани”, роман њеног покојног супруга Борислава и мемоаре Милана Стојадиновића „Ни рат ни мир”. Симболика тих дела ослободила је све страхове, који већ дуго прогоне диктатора. Преслаб да им се одупре, Вучић је и јавно, у интервјуу на Телевизији Хепи, признао да је фасциниран Стојадиновићевом политичком заоставштином. Подсвест му је савладала интелигенцију и навела га да се идентификује са предратним премијером, који је због антисрпске политике изгнан из Србије на Маурицијус, описује Вођину параноју уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши глодур Дневног Телеграфа, Национала и Правде и дугогодишњи Вучићев сарадник и пријатељ

Бивши председник краљевске Владе Милан Стојадиновић је 1954. са усташким поглавником Антом Павелићем потписао проглас против комунистичке Југославије. Да сличност буде већа, управо у време Вучићевих похвала на рачун Стојадиновића, његова косовска филијала, тзв. Српска листа, омогућила је ратном злочинцу Рамушу Харадинају да постане премијер.

Пре него што га стигне Стојадиновићева судбина, Вучић ће покушати да припреми одбрану за последње дане на власти. Тежак посао, нарочито кад се узме у обзир параноја, изазвана ирационалним идејама и неспособношћу да разликује машту од стварности. По медицинским дефиницијама, параноја је лудило, односно безумност, чији психопатолошки симптоми оболелу особу наводе на уверење да неко спрема заверу против ње. Олакшавајућа околност за Вучића налази се у томе што он у својој болести ужива, док нормални грађани због њега пате.

Кад је Вучић у параноји, у параноји су и сви његови сарадници. Како то изгледа у пракси видело се на трагикомичном примеру Братислава Гашића, новог шефа Безбедносно-информативне агенције, који је уз редовни извештај Вучићу дао и транскрипте својих разговора, да га увери у своју лојалност. Кад је видео шта му је полтрон донео, Вучић је праснуо у смех, наругавши му се: „Способан си човек, и да те бацим у септичку јаму, не би остао гладан”.

Гашићев гест је био једнако смешан колико и непотребан, он се тренутно налази у милости господара, што се не би могло рећи за већину осталих истакнутих напредњака.

Већ два месеца на Вучићевом удару налази се Небојша Стефановић. Текст о том случају објављен је у „Таблоиду”, који се код београдских колпортера нашао у среду, 23. августа. Већ сутрадан, „Курир” је прекинуо бесомучну кампању против министра полиције и његових најближих сарадника и објавио спекулацију да ће Стефановић бити постављен на место председника Српске напредне странке. Вучићева намера да преко Родићевих новина пошаље сигнал за помирење није успела у потпуности. Кад је дошло до инцидента са „бентлијем”, сви Вучићеви медији су пожурили да то представе као атентат, ко зна који по реду. Бесмислену морбидну пропагандну акцију брзо је прекинуо Стефановић изјавом да се не ради ни о каквом нападу на председника, него о обичном саобраћајном удесу. Супротно Вучићевим жељама, заустављена је медијска кампања, али не и прогон „атентатора”. Иако је министар полиције, на основу истражних сазнања, оценио да је у питању саобраћајни прекршај, одређен је притвор не само за возача већ и за сапутнике. Такво кршење логике и закона није могао да изврши нико осим Александра Вучића.

Обрачун са Стефановићем запео је у пат-позицији, па се диктатор острвио на друге напредњаке. За мету је изабрао вечног непријатеља Игора Мировића, председника војвођанске владе.

– Ништа не дугујем Вучићу, на место покрајинског премијера није ме поставио он, него неко много јачи, с елементима иностраности – похвалио се недавно Мировић, алудирајући на подршку коју наводно има од Мила Ђукановића.

Вучић није спортски поднео нарушавање ауторитета. Избегавајући директну конфронтацију, преко посредника је поручио Мировићу да се не плаши ни њега, ни Ђукановића. Успут, упозорио је Мировића да пази како му се понаша син Милош, који је цело лето провео крстарећи Јадраном, све о трошку грађана.

Млађи Мировић је пажњу јавности привукао бахатим објавама на друштвеним мрежама, у којима је поручивао сиротињи „ако нема хлеба, нека једе колаче” и фотографијама из породичног хотела у Будви. Вучић не би био Вучић кад то не би искористио против дрчног страначког колеге.

– Мој син путује као председник Европског савеза студената права. Вучићу би било боље да објасни у ком својству и зашто његов Данило често иде у Косовску Митровицу. Мој Милош је одличан студент права, а Данило Сиротановић хоће да буде пролетер, само што ће први посао добити тек кад буде завршен „Београд на води”, значи никад – одговорио је Мировић.

Храброст ће му се обити о главу. Вучић не прашта ни мање провокације. Не прашта чак ни онима који су му најлојалнији. Из непознатих разлога недавно се обрушио на Александра Мартиновића. Да изненађење буде веће, Вучић му није приговорао због најтежих оптужби за криминал и корупцију којима га је Мартиновић частио док је био радикал.

Вучић је Гашићу наредио да посебну пажњу обрати на Мартиновићеве везе са Бојаном Пајтићем. Пошто Гашић није разумео разлоге за сумњу, Вучић му је објаснио да је Пајтић протежирао Мартиновићеву супругу Биљану, која је крајем 2009. изабрана за судију у Основном суду у Руми, а сада се налази на функцији заменика председника суда. Као прави господар тајни, Вучић је свом шефу БИА дао и документацију о избору судија.

Шта све Вучић има у свом сефу, у коме чува туђи прљави веш, Славиша Кокеза је сазнао из „Курира”. Коло среће се окренуло, па се Кокеза, до јуче Вучићев човек од крајњег поверења, нашао на списку за одстрел. Крајем прошле године, кад је кулминирао Вучићев сукоб с најважнијим кумом Николом Петровићем, Кокеза је погрешно проценио да помирење није могуће, па је врло страсно јуришао на „слабијег”. Иако сад кука да му се преко „Курира” свети Петровић, у то нико не верује. Много је тога што Петровић не зна, али експерт је за мржњу. На његовом црном списку Александар Родић се налази у самом врху, тако да је извесно да „Курировим” кампањом против Кокезе управља лично Вучић. Од његове воље зависи исход сукоба, да ли ће ићи до краја, до уништења Кокезине пословне империје или ће му, после компромитације, опростити грехове.

С личним тајкунчићима, које је сам створио, Вучић још некако излази на крај. Чим покажу зубе, мало им запрети, ако мора некога и провуче кроз медијско блато и брзо из врати у реалност. С правим тајкунима, меценама које су га створиле, не излази на крај. Као што, на пример, Горан Веселиновић врата свих фирми отвара чаробном синтагмом: „Послао ме Вучић”, тако се Вучић распростре пред сваким ко му каже: „Послао ме Цане”. Главни посао, због кога су и почели да сарађују Вучић и Станко Суботић, одавно је обављен. Прво је укинута потерница, а онда је обустављен судски поступак против Суботића по оптужници која га је теретила за пљачку више од 20 милиона евра. Међутим, Суботић је гурнуо ногу у врата власти и сад тражи још. Кад он затражи „Галенику”, ПКБ или нешто треће, Вучић може само да слегне раменима и са сузама у очима да моли за опроштај остале тајкунске спонзоре, који такође желе да дограбе парче ратног плена. Принуђен да бира, Вучић је недавно обавестио Миодрага Костића да не очекује помоћ при куповини Пољопривредно-индустријског комбината Београд. Бар је био искрен:

– Не могу да ти дам ПКБ, плашим се Цанета!

Суботића се, оправдано, плаши и Костић, али то не значи да ће одустати од намере да за мале паре добије највећу компанију, која је досад одолевала пљачкашкој приватизацији.

Сличне облигационе односе диктатор има и с Богољубом Карићем. Но, као и многи други примитивци, упао је у замку и потценио Карића. Заваран Богољубовим шарлатанским понашањем, Вучић је стекао утисак да с њим може да ради шта хоће. Стрпљење, које је Карић показао не инсистирајући на хитном решењу проблема са судским поступцима, Вучић је схватио као знак слабости. Преварио се.

Уверен да га може замајавати бесконачно, Вучић му је обећавао све што се Карићу свиђа – улазак у владу, послове са Русијом и Белорусијом и одличну локацију за „Тесла Град”, прво на Новом Београду, онда на Макишу. На крају, да би га скинуо с врата, Вучић је дозволио Синиши Малом да с Карићем потпише „меморандум о разумевању”, према коме би „Тесла Град”, као што је наш магазин писао, требало да се гради баш у Макишу. Изгледа да се нису разумели. Вучић је мислио да Карић схвата да је и то обичан трик за куповину времена. Да је у заблуди, приметио је тек кад је тајкун лупио шаком о сто и скочио да га бије.

– На састанку почетком септембра, Вучић је изокола кренуо да критикује Карића. Прво му је рекао да не галами толико о Макишу, то још није готова ствар, на дугачком је ланцу. Објаснио је то потребом да се прилагоди Градски урбанистички план, испоштује правна процедура… Иако је знао да је тај посао најбитнији Богољубу, Вучић је брзо променио тему. „Немој више да причаш да имаш моју подршку за функцију градоначелника Београда, од тога немаш никакву корист, а узнемираваш ове моје из СНС-а”, рекао је Вучић. Кад је чуо одговор, позлило му је – каже за Магазин Таблоид један од Карићевих сарадника, који је присуствовао састанку.

Карић је, према његовим тврдњама, одмах плануо:

– Можемо да причамо о ланцима и катанцима, али боље немој. Да ти кажем, Макиш је завршена ствар, од тога не одустајем. А, ако будем хтео бићу градоначеник. Бићу и премијер. Ти покушај да ме спречиш. Већ сам бежао из Србије од разних криминалаца, могу опет. Али, ти немаш где да побегнеш!

– Завршили смо! – промуцао је шокирани Вучић.

– Завршићемо кад ја кажем! – викао је Карић.

Мало је недостајало да свађа прерасте у физички обрачун. Карић је неколико минута стајао испред Вучића, који је погнуте главе немо слушао изливе беса, таложеног седам година, откад му је дао прву рату за индулгенцију.

Кад су се разишли, Карић је отишао да се инати пред новинарима и прича како очекује да постане премијер, а Вучић се прикачио на инфузију.

Неочекиване ударце Вучићу су недавно задали и Мађари. Наравно, највише га је заболео суботички инцидент који је изазвао његов брат Андреј. У медијима су се појавиле информације о неуспелом покушају Андреја Вучића да принуди Лајоша Чакања да му прода ексклузивни ресторан „Бос”. Акција је пропала, наводно, кад је Чакањ затражио и добио заштиту свог пријатеља Виктора Орбана. Мађарски премијер је одмах телефоном позвао Александра Вучића и објаснио му ко је газда у Суботици и у чију интересну зону не сме да залази. Старији бата је млађем наредио да подвије реп.

Први, мањи, проблем за Вучиће представља чињеница да се прича о „Босу” уклопила у већ формирани шаблон. Ко се сећа „Франша” и „Дурмитора”, као и разних грађевинских фирми, попут „Енерготехнике – Јужна Бачка”, није изненађен поступком кнеза Андреја. Као и претходне, владарски братски пар је и ову аферу затрпао медијском кампањом у којој су, врло неуверљиво, оптужујуће информације демантовали Чакањ и његов пословни партнер Звонко Богдан. По обичају, полиција није спровела никакву истрагу, остављајући ту обавезу за неко боље време, после ослобођења од напредњачке тираније.

После свега, за Александра Вучића није битно да ли се за његовим батом вуче један криминални реп више или мање. Много веће муке му је створило уверење да је овај случај доспео у јавност захваљујући цинкарошима из Безбедносно-информативне агенције. Вучић је свестан да у тој служби има много искусних оперативаца којима не пада на памет да своју судбину вежу за његову, па вредно раде на раскринкавању злодела које врше његови рођаци, кумови и остали саучесници. Са сваким оваквим случајем, кад год се појаве непријатне информације о несташном бати, Вучићев страх постаје све дубљи и интензивнији. Он то и не крије. Без могућности да открије и елиминише нелојалне појединце из БИА, бес је усмерио на старе противнике. Братиславу Гашићу је наредио да појача мере према Саши Вукадиновићу, бившем директору БИА.

Сумња да иза суботичке афере стоје Вукадиновић и Пајтић оправдана је, бар у Вучићевој глави. За разлику од Гашића, он добро зна да сукоб са Чакањом није од јуче, да има деценију дугу традицију.

У борби против Демократске странке, покушавајући да компромитује Бориса Тадића, Вучић га је оптуживао за сарадњу с мафијом. Између осталих спорних ликова, указивао је на његове везе са Јожефом Касом, коме је прилепио надимак Дон Касино, и тајкуном Миодрагом Костићем. У неколико конкретних случајева истицао је улогу Лајоша Чакања, Касиног оперативца задуженог за прљаве послове. Поред неколико примера незаконитог присвајања општинских станова и пословног простора, Вучић је оптуживао Касу и Чакања да су на препродаји републичког земљишта, које је уступљено Суботици, узели око милион евра. До конкретних доказа о тим малверзацијама, као што су и документи из истраге коју је водила Управа за борбу против организованог криминала, дошао је Бранимир Бранчи Николић, лидер војвођанског „Отпора”. Иако су били политички противници, Вучићу није било тешко да Николићев сазнања пласира у медије у којима је имао утицај.

Уз документоване доказе Чакањевих малверзација, Вучић је и у Скупштини Србије махао с фотографијама снимљеним приликом Тадићевих посета ресторану „Бос”.

– Председник Србије редовно посећује угоститељски објекат свог спонзора Лајоша Чакања. Тадић не долази сам, као што се види на фотографијама, код тог криминалца на вечере долазе Оливер Дулић, Нада Колунџија и други функционери Демократске странке. А, знате ли како Суботичани зову улицу у којој је тај „Бос”? „Суботичка Шилерова”. Били су чести гости у земунској Шилеровој, па што не би и у суботичкој – причао је Вучић.

Због својих изјава, Бранимир Николић је неколико пута, по тужбама Касе и Костића, осуђиван на високе новчане и затворске казне. Кад више није могао да издржи притисак, извршио је самоубиство.

– Поднео сам на десетине кривичних пријава против највећих криминалаца из Суботице, али оне су заташкане. То су кривичне пријаве против Лајоша Чакања, Јожефа Касе, Гезе Кучере и других, због случаја „Минерва”, криминалног стечаја „Пионира”, „Агрокомбината”, који је продат „Викторија групи”, иза којих стоје Милија Бабовић, Ружица Ђинђић, Беба Поповић… Суботицу је уништио Каса, ДС и његова врхушка, а брак ДС-а и СПС-а уништио је Србију, јер је од тада јасно да ће борба против тајкуна и корупције у Србији бити обустављена. Било ми је јасно да обрачуна са криминалцима нема, него ће ДС и СПС наставити геноцид над грађанима Србије, по налогу својих тајкуна Мишковића, Бека, Костића, Пецонија, Матијевића, Цептера, Чакања, Цанета, Драгића и још неких – навео је Бранчи Николић у опроштајном писму које је објавио Магазин Таблоид.

Борбу против недодирљивих тајкуна и политичара Николић је платио животом. С друге стране, Вучић се у међувремену продао Миодрагу Костићу. Новосадски новобогаташ, искусан у трговини утицајем и људима, занемарио је старе размирице, поклонио му Шкоду „Октавију” и одвео на летовање. На Костићевој јахти, крстарећи од Будве до Дубровника и назад, Вучић је упознао Вилијама Монтгомерија и добио сертификат о политичкој подобности за сарадњу са Америком, чиме је почела његова трансформација из великосрпског радикала у евроатлантског слугу.

У новим околностима, с позиције апсолутног господара Србије, Александар Вучић је вероватно помислио да је дошло време да Чакању испостави рачун. Преиграо се, није претпоставио да власник „суботичке Шилерове” има подршку Орбана. Као и увек кад наиђе на тврдо, Вучић се одмах повукао.

Повлачи се и пред грађанима. У страху од вреле јесени, која већ прети простестима просветара, полицајаца, војника, здравствених и осталих радника који балансирају на ивици егзистенције, диктатор предузима одлучне одбрамбене мере. Пошто је уништио српску привреду, очајним људима не може да понуди ништа осим обећања и претњи. По стоти пут истим триком покушава да амортизује незадовољство припадника МУП-а, Војске Србије и БИА. Галантно је обећао изградњу 30.000 станова, који ће им бити додељени за две-три године. Ко у то не поверује биће изложен прогону као Новица Антић, председнику Војног синдиката Србије, коме се судским путем одузима чин. Антић је крив јер је износио истину о катастрофалном материјалном стању Војске и организовао синдикалне протесте.

Јачи од закона, Вучић у борби за опастанак на власти користи сва средства. Приватизовао је све државне институције, нарочито полицију и БИА, чији оперативци на мерама држе не само опозиционе лидере, него и комплетан врх напредњачког картела. Иако никад није разјашњена, остала је запамћена тврдња тадашњег председника државе Томислава Николића да има доказе да су му прислушкивани телефонски разговори. Недавно је Саша Јанковић, лидер Покрета слободних грађана, објавио фотографију сарадника БИА, који га је пратио и извештавао надређене. На мерама је и Вук Јеремић, па и сви тајкуни. Према одређеним информацијама, преко „Телекома” прислушкује се 240.000, а преко „Теленора” још 140.000 грађана.

Вучић није наиван, зна да његови илузионистички штосеви не могу да трају вечно. Колективна хипноза, коју шире Жељко Митровић, Драган Ј. Вучићевић, Миломир Марић и слични, допринела је успону напредњачких штеточина, али не може да победи стварни живот. И 1942. владао је медијски мрак, а ипак су сви знали да ће Хитлер изгубити рат. Зато Вучић поред медијске тортуре примењује и праву, полицијску и правосудну. Кад диктатор исправља грешке, страдају његови сарадници. Вучић је ухапсио дугогодишњег личног и породичног пријатеља Дејана Анђуса. Ухапсио је и Сашу Мирковића, који му је пресудно помогао да дође на власт 2012. године. Прогони Вилибалда Ерића, првог шефа напредњачког савета за медије, као и све остале сведоке својих злочина.

Да би се разумела његова набујала параноја није довољно пратити токове новца, него и токове лекова. Нажалост, они не дају жељене резултате, па су повремени напади лудила постали редовни.

Колико је болест узела маха види се и по Вучићевој одлуци да ангажује личног кувара. Крајем 2013, током посете Москви, Вучићу је позлило. Иако је утврђено да је криза изазвана нестабилним срчаним притиском, он је умислио да га је неко отровао. Не препуштајући ништа случају, лично је изабрао лесковачког кувара Ивицу Крстића, који је задовољио све гурманске и безбедносне провере.

Страх од тровања се можда смањио, али друге психозе нису. Као и увек кад упадне у депресију, Вучић се и овог лета обратио за помоћ митрополиту Порфирију, који му већ двадесетак година дели духовне савете. Порфирије, бечејски рођак Вучићеве маме Ангелине, пружио му је уточиште 1997, кад се двоумио да ли да се ожени, па 1999, кад је први пут напустио Српску радикалну странку, а и 2008, док је тиховао, дистанцирајући се и од Шешеља и од расколника Николића. Приликом последњег сусрета, кад му је Вучић испричао какве га бриге море, да се плаши за власт и живу главу, мудри Порфирије му је рекао старозаветну истину: „Ноје је барку правио пре кише”.

За Вучића је касно да направи нешто корисно и избегне кривичну одговорност за потоп Србије. Лакше га је сменити с власти, него излечити. Болест може да му се узме као олакшавајућа околност, али прво мора на оптуженичкој клупи да се суочи са правдом.

Предраг Поповић, Таблоид