Вучић се прогласио ванкњижним власником Србије и отворио сезону тоталне распродаје

Само смрт може свињу одвојити од мекиња, говорио је Александар Вучић пре 15 година, кад је оптуживао Зорана Ђинђића да пљачка Србију. Као доказе, истицао је пљачкашку приватизацију у којој је Ђинђић свом куму Миодрагу Костићу за девет немачких марака продао три шећеране, угасио српске и, за масну провизију, довео стране банке, монполизовао је тржиште електричном енергијом и грађевинарство, рекетирао је тајкуне, као ловац на главе хватао и изручивао Хагу српске државнике и официре… О томе како данас Вучић, добро утовљен, ужива у мекињама пише уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и близак Вучићев сарадник и пријатељ.

Никад ниједан страни окупатор није нанео толико штете Србији као њени владари уназад 30 година. Сваки од њих је, на штету грађана, отимао је све што је стигао. Народ је гурнут на ивицу беде, а политиканти свих боја напунили су џепове и рачуне. Отимао је Слободан Милошевић, отимали су и његови наследници из разних мутација ДОС-а, али нико тако похлепно као Александар Вучић.

Крајем прошле године, диктатор је у Бечу прославио освајање друге милијарде евра. У друштву најистакнутијих сарадника из напредњачког картела хвалио се пљачкашким успесима. У наступу искрености, признао је да није ни сањао да ће моћи тако лако и брзо да згрне толико новца. У почетку задовољавао се само митом, којим су вештији и искуснији преваранти куповали дозволу за своје разбојничке комбинације. То му је било мало, па је одлучио да се, преко посредника, уграђује у све уносне послове. Кад му је и то прошло без отпора, повећао је амбиције. Прогласио је себе за ванкњижног власника Србије и отворио сезону тоталне распродаје.

Вучић никад није смислио и направио нешто од чега је било ко имао корист, осим њега. Тако је и сад, за властите потребе, креирао механизам за пљачку туђе имовине. Принцип је једноставан: кад он, његов бата или неки фантомски “тихи партнер” купује нешто од државе, цена је багателна. С друге стране, кад нешто продаје држави, што ће платити грађани, цена достиже астрономске висине.

Како то изгледа у пракси, видело се на последња три примера. Пре месец и по дана држава је продала Пољопривредни комбинат “Београд” новооснованој компанији Ал Дахра из Уједињених Арапских Емирата, односно из Ирига, чији су власници шеици Алек, Андреј, Војин и слични. Књиговодствена вредност ПКБ-а, према финансијском извештају из 2017. године, процењена је на око 600 милиона евра. Међутим, то предузеће, са земљиштем које је скоро исте величине као површина целог Београда, плус 330 трактора, 35 комбајна, 90 утоварних машина, 20 камиона, 1.370 прикључних машина и друге опреме и резервних делова, све је то Вучић продао за 105 милиона евра. Мало пре тога, кинеској компанији Зиђин продао је Рударско-топионичарски басен “Бор” за 1,26 милијарди евра. Према уговору, Кинези ни један једини евро неће уплатити у буџет, пристали су само да отплате дуговања РТБ-а ЕПС-у и другим повериоцима. По тој цени добили су имовину чија вредност се процењује на 50 милијарди евра. Још није познато колику је провизију добио Вучић, то ће се утврдити тек када падне с власти, кад полиција и тужилаштво почну да раде свој посао.

На то време мораће да сачека и истрага трансакције између Телекома Србије и приватне фирме Коперникус. Већ посрнули гигант Телеком недавно је узео кредит од 600 милиона евра, намењен куповини интернет провајдера и медија. За Адриа Медиа Гроуп Александра Родића, у чијем саставу је и Курир, према неким информацијама, Телеком је дао 25 милиона евра и управљање препустио Вучићевој маркетиншкој агенцији “Ригхт”, чији званични власник је његов кум Горан Веслиновић. Телеком је дао понуду за куповину две телевизије с националном фреквенцијом, О2 и ТВ Прва. Док се чека на тај посао, државни телеоператер је за 190 милиона евра купио компанију Коперникус Тецхнологy.

– Компанија Коперникус Тецхнологy је купљена по тржишним условима и ценама, она је други по величини кабловски оператор у Србији. Телеком Србија платио је мање од 1.000 евра по кориснику интернета и мултимедије. Својом квалитетном корисничком базом и финансијским показатељима Коперникус ће омогућити Телекому поврат инвестиције за мање од пет година, допринеће повећању вредности компаније и дугорочном повећању оперативног профита за више од 23 милиона евра годишње – наводи се у саопштењу Телекома.

У томе има истине колико и у Вучићевој тврдњи да у Америци сваких десет секунди погине по један перач прозора.

Реални финансијски показатељи, објављени на сајту Агенције за привредне регистре, доказују да Коперникус годишње остварује добит од 1,5 милиона евра. То значи да рок за поврат инвестиције неће бити пет, него 126 година. Тачније речено, новац, који је избијен из џепа грађана, никад неће бити враћен. Србија неће добити ни утешни део, порез неће бити плаћен овде.

Позадину малверзације објашњава власничка структура Коперникуса. Званично, КТ се налази у власништву две кипарске офшор фирме, КПНК ЦY и Коперникус Цорпоратион. Иза прве стоји Срђан Миловановић, а иза друге пољски инвестициони фонд Абрис. Срђан Миловановић је прошле године купио београдски хотел “Праг”. Тада је приредио прославу која се претворила у крвави пир кад је Жељко Рутовић изрешетао Предрага Ранковића Пецонија. Газда Срђан се спасао бекством у кухињу, где се сакрио у мањирку. Његов брат Звездан члан је Главног одбора СНС-а и повереник тог картела за Ниш. Браћа Миловановић су стари политички и пословни сарадници браће Вучић, још из радикалског времена. Због тих веза није тешко претпоставити да ће већи део плена припасти Вучићима. Ако Миловановићи добију 10 одсто од цене по којој су продали Коперникус, могу да буду срећни и весели.

Мултимилионску превару Александар Вучић је сковао по шаблону који је пре седам година направио Драган Ђилас.

– Ђилас је извршио притисак на Телеком Србију да купи 51 одсто удела у компанији ХД WИН, чији власник је био Горан Ђаковић. Телеком је платио 7,7 милиона евра за четити канала Арена Спорт, што је представљено као најзначајнија инвестиција, а, заправо, у потпуности је непотребна. Замислите, државна компанија је четири спортска кабловска канала платила 7,7 милиона евра! Буџетски новац је исплаћен приватним лицима! – критиковао је Вучић свог политичког и пословног партнера Ђиласа у августу 2011. године.

На тој афери Вучић је инсистирао и у потоњим кампањама против Ђиласа, кад је објављивао и његову електронску преписку с Бранком Радујком, који је био директор Телекома. Из тих дописа види се да су Ђилас и Радујко дуго и пажљиво тражили и, на крају, нашли начин да заобиђу законске одредбе које забрањују државним предузећима да буду власници медија. Што је Ђилас радио док је био на власти, сада ради Вучић. Разлика је само у величини плена.

У том стилу Вучић врши и друге пљачке. Иде трагом злочина бивше власти и примењује исте или сличне трикове. Његови претходници уграђивали су се у све капиталне послове, намештали су тендере, надувавали цене и провизије. Лопови из “жутог предузећа” то су радили скромно, с рукавицама. За разлику од њих, Вучић дере. Гладан и бахат, жури да отме што више и што брже. За трагове не мари, оставља их на све стране.

Постоје сведоци и документи који раскринкавају Вучићев пљачкашки систем. У првој влади у којој су учествовали напредњаци, министарство за регионални развој и локалну самоуправу, на чијем челу је била Верица Калановић, прикупило је понуде за изградњу пута Појате – Прељина. Трасу, којом би Крушевац добио излаз на Корирор 10, требало је да ради кинеска фирма “Путеви и мостови” по цени од 500 милиона евра. Планирано је да радови почну у мају 2013, а заврше се до средине 2017. године.

Посао је стопирао Александар Вучић. Провизија му је била мала, хтео је више. Што је хтео, добио је тек у јуну ове године, кад је изградњу тог аутопута, “Моравског коридора”, договорио с америчком компанијом “Бахтел”. Американци су задовољили основни Вучићев услов, подигли су цену на 800 милиона евра, па ће и његово парче колача бити знатно веће.

На исти начин гради се и пут Прељина – Пожега. Вучић је поништио прву понуду, од 290 милиона евра, и непосредном погодбом пристао да Србија тај посао плати 450 милиона евра. У џеп грађана, Вучић је још дубље завукао руку приликом радова на обилазници око Београда. Одбио је понуду по којој је цена једног километра асфалта износила четири милиона евра и пристао да плати 11 милиона евра. На пословима које ће извршити његове или партнерске грађевинске фирме Вучић не шкртари, ионако ће сам трошак покрити грађани. И то не само ове, него и следеће генерације.

И сад, док је у пуном налету, Вучић припрема излазне варијанте. Кад заврши пљачкашки поход, одговорност ће пребацити на најближе сараднике. Иако се и сам представља као апсолутни господар Србије, без чије дозволе није могуће ни окречити школски тоалет, а камоли договорити посао вредан више стотина милиона евра, Вучић је већ створио правну основу да на суду доказује своју невиност. Напросто, ни на једном спорном уговору нема његовог потписа. Уместо њега, пред истражним органима знојиће се Зорана Михајловић, Горан Кнежевић и многи други. Па, нека објашњавају како их је он принудио да склапају штетне послове и чиме их је уцењивао.

Паметнији Вучићеви сарадници већ дижу глас, свесни шта их чека. Но, ни њима се не пише добро. Дали су динар да би се ухватили с њим у коло, сад узалуд нуде два, он им не да да изађу. Чим неки од њих почне да се гица, Вучић отвори његов досије и проспе га у медије.

Већ дуже време, с повременим мирнијим периодима, на својој кожи то трпи Небојша Стефановић. Постављањем на место министра полиције, Вучић га је наградио за вишегодишњу лојалност. За сваки случај, окружио га је комесаркама Дијаном Хркаловић, Биљаном Поповић-Ивковић и Јаном Љубичић, које су увек спремне да агресивно и немилосрдно јуришају против свакога ко засмета вођи. Управо Стефановићев недостатак жеље да се брутално обрачунава с опозицијом био је основни разлог за Вучићеву сумњу. Тиква је пукла кад је Вучић сазнао да се “Небојша из Београда” упустио у самосталне политичке и пословне комбинације. На своју руку, Стефановић је у врх неколико општинских одбора СНС-а убацио људе од поверења, свог, а не Вучићевог. У то време је купио кућу на Бежанијској коси и почео да, преко посредника, развија бизнис комбинације. Уз све то, Стефановић је променио и понашање, чак и у ширем друштву неколико пута је дрско одговарао на Вучићеве прозивке. Скупо је платио данак неискуству.

Диктатор је први удар задао у јуну 2014, на легендарној конференцији за медије кад је завапио: “Ја сам једини човек у Србији који сме да каже име највећег нарко дилера Драгослава Космајца”. Тим испадом Вучић је, првенствено, хтео да рекетира Космајца. У томе је успео. “Највећи нарко дилер” је, према тврдњама појединаца из врха напредњачког картела, платио 12 милиона евра откуп грехова и недавно је правоснажно ослобођен свих оптужби. У сенци тог скандала готово непримећена прошла је Вучићева оптужба против “највиших службеника МУП-а који сарађују са Космајцем”. Стефановић се стидљиво бранио објашњењем да је тек месец дана на челу Министарства, није имао времена да проверава сараднике… Схватио је да га Вучић увлачи у клопку, па је избегавао сваку причу о Космајцу.

На своју жалост, није избегао замку из Савамале. Кад га је НИН оптужио да је “главни фантом”, кривац за незаконито рушење зграда у центру Београда, Стефановић се преварио и поднео тужбу. Уредницима, новинарима и читаоцима НИН-а, као и свим грађанима који имају ИQ већи од броја страница тог недељника, јасно је да Стефановић, као саучесник, сноси део одговорности за ту аферу, али да је “главни” само онај који је заиста у свему главни – Вучић. Првостепеном пресудом, Стефановић је добио парницу. Неколико месеци касније, на Вучићеву интервенцију, добио је ударац у доњи део леђа. Апелациони суд је поништио пресуду и одбацио тужбу, што значи да је Стефановић заиста “главни фантом”. При том, министар је морао да плати судске трошкове.

Стефановић је схватио поруку, прихватио је чињеницу да се нашао на Вучићевој црној листи, али више ништа није могао да уради да би се вратио у његову милост. Кад год би пожелео, вођа га је компромитовао у строго контролисаним медијима. Под Вучићевом уредничком руком склепани су наслови “Стефановић огрезао у криминалу”, “Брука Небојше Стефановића”, “Небојша и Бранко Стефановић, син и отац, крими тандем”…

У тој хајци, прошле године, пласинара је прича да је Бранко Стефановић припремао лажни атентат на свог сина. Он је, наводно, формирао групу оданих полицајаца, којима је предложио да учествују у морбидној представи. Прва идеја је била да Небојша буде нападнут на неком јавном месту, у ресторану или на трибини. У неком тренутку, министар би се сагнуо да завеже пертлу на ципели, а баш тада би лажни атентатор пуцао на њега. Пошто је тај сценарио био сувише рискантан, одигран је игроказ у коме је један човек ухапшен пред Стефановићевом кућом под сумњом да је хтео да га ликвидира зољом.

Иза наивне монтаже, према Вучићевом мишљењу, стајала је озбиљна намера Бранка и Небојше Стефановића да лажни атентат искористе за чистку у врху МУП-а. Под оптужбом за несавесно и непрофесионално поступање, хтели су да отерају Дијану Хркаловић и још неколико Вучићевих људи.

Вучић је схватио да је враг однео шалу, па се озбиљно прихватио задатка да компромитује Стефановића. Сковао је сплетку у коју је укључио БИА и партнере из опозиције. На његов захтев, Александар Ђорђевић, тада при крају стажа у БИА, прикупио је све податке о криминалној мрежи Стефановићевог кума Дмитра Ђуровића, у то време директора “Коридора Србије”. Прикупљени материјал – спорне уговоре, пресретнуте разговоре и остале доказе – Ђорђевић је дао на употребу свом земљаку Бошку Обрадовићу, лидеру Двери. Уз све то, приложена је и белешка за коју Ђорђевић тврди да је ауторско дело Александра Вучића.

Тај мејл, насловљен са “Екипа Стефановић-Ђуровић-Сертић”, чију копију поседује редакција Магазина Таблоид, објављујемо у целини.

– Док је Дмитар Ђуровић, кум министра Небојше Стефановића, био директор “Коридора Србије”, његова фирма Фореx доо је саградила зграду на ексклузивној локацији на Врачару, одмах уз Храм Светог Саве, новцем “Коридора Србије”, у улици Боре Станковића 17. Овај “угледни бизнисмен” се озбиљно почео бавити изградњом када је постао директор “Коридора”. Фирме које су радиле са “Коридорима Србије” морале су да дају материјал за изградњу ове велелепне зграде. Остављајући по страни како је Ђуровић дошао до плаца на овој локацији, имајући у виду да један ар на Врачару вреду 150.000 евра, велики скандал и криминал је да, када је зграда почела да се гради, није имала ниједну потребну дозволу, и само на томе је држава оштећена за милионе евра.

Наиме, иако је СНС био на власти, у тренутку када је зграда почела да се гради, инвеститор Ђуровић је одлучио да град без иједног папира и да касније поднесе захтев за легализацију, како би избегао да плати надокнаду за градско грађевинско земљиште у износу од 250 до 300 евра по квадратном метру, у зависности да ли је у питању стан или локал, и тиме је оштетио буџет града за 600.000 евра. Данас се у тој згради налази познати ресторан “Терминал”, а у њој је седиште “Коридора Србије”, јер је Дмитар Ђуровић, док је био директор “Коридора”, одлучио да ту премести седиште фирме и практично од себе да рентира простор. “Коридори” се и даље налазе на тој локацији и када је на место директора дошао Зоран Бабић. Дмитар Ђуровић је власник фирме Фореx од 2000. године, а 03.10.2012. се уместо њега уписује Наталија Ђуровић као директор Фореxа.

Новембра месеца је Дмитар Ђуровић постављен за директора “Коридора Србије”. У моменту кад је он био 100% власник и директор Фореxа, она је била у вишемесечној блокади рачуна за износ од три милиона динара. Дмитар Ђуровић је био врло активан у градњи и на својој општини – Раковици. И ту је познат по незаконитој градњи, коју му је омогућио грађевински инспектор општине Раковица Милован Бекрић, за шта је награђен местом помоћника директора “Коридора Србије”. Велике проблеме грађани Миљаковца имају са нелегалном градњом Дмитра Ђуровића и у јавности је позната борба удружења “Миљаковачки извор” које покушава да одбрани једини извор воде од нелегалне градње овог тајкуна. Једна од најпознатијих градњи и прави пример пословања Ђуровића је луксузна вила у Улици Димитрија Котуровића 11, која се налази у самом парку и у којој се налази седиште фирме Фореx доо. Станове у овој згради су куповала лица фиктивно запослена у “Коридорима”. Наиме, Ђуровић је прво запошљавао људе у “Коридорима Србије”, на местима са високим примањима и онда су они били у обавези да подигну кредит и купе стан у овој згради, по цени која је знатно већа од реалне тржишне цене. На тај начин је продао 17 станова у поменутој згради. Сви станари су запослени у “Коридорима”, али се не појављују на послу. Њихово запослење и плате служе за отплату кредита за преплаћене станове. На тај начин је Ђуровић трговао радним местима и практично су “Коридори” плаћали његове грађевиснке подухвате, што се види на ова два примера.

Жељко Сертић, бивши први човек Привредне коморе Србије и бивши министар привреде, на та места је управо дошао захваљујући Дмитру Ђуровићу. Он је десет година био директор у Ђуровићевим фирмама. У периоду од 2000. до 2006. био је извршни директор Магма доо, а од 2006. до 2010. директор Фореx доо. Иначе, Магма гроуп се 08.02.2013. припојила фирми Фореx доо, а у том моменту 100% власник обе била је Наталија Ђуровић, ћерка Дмитра Ђуровића. Као прокуриста фирме Фореx доо, Ђељко Сертић је исписан из регистра 27.05.2015. чиме је био у сукобу интереса, јер је скоро 9 месеци био и министар привреде и прокуриста у приватној фирми. Поред пословних веза, Дмитар Ђуровић и Жељко Сертић су и кумови. Дмитар Ђуровић је свом куму, пошто је остао без министарског места, омогућио да користи службено возило “Коридора Србије” “Шкода суперб” и да користи службену картицу за гориво. У пословне интересе које је у “Коридорима” успоставио Дмитар Ђуровић, његов наследник на месту директор Зоран Бабић не сме да дирне. Покровитељ и заштитник ових послова Дмитра Ђуровића је његов кум Небојша Стефановић. Дмитар Ђуровић је отео велелепну кућу – хацијенду, на Авали, од познатог грађевинског предузимача Ђорђа Антеља, кога су финансијски докосурили и опљачкали. Мишковић га је начео, а ова група га је сахранила – наводи се у белешци, којом је Вучић скицирао линију напада на Небојшу Стефановића.

Медијска кампања је покренута пре неколико дана. Да завара жртву, Вучић није дозволио да се афера отвори у Информеру или Куриру. Пласирао ју је у Блицу, како би могао да уверљивије лаже Стефановића да нема никакве везе с тим, то му смештају Бошко Обрадовић и Драган Ђилас. Вучић и Ђилас су годинама на тај начин помагали један другоме. Кад је Вучићу требало да оцрни Шешеља или Николића, то је ишло преко Ђиласових медија. И обрнуто. Тако је у Блицу осванула сага о криминалу бахатог Дмитра Ђуровића,

За почетак, Ђуровић је оптужен да је фирми “Соко група”, чији је он прикривени власник, наместио посао вредан милион евра. Док је био директор “Коридора”, принудио је извођаче радова да за техничко и физичко обезбеђење ангажују његову “Соко групу”. Увећавао је број радника и радних сати како би остварио што већу зараду. Компаније, извођачи радова на изградњи путева, пристајале су на Ђуровићев ултиматум јер су трошкове обезбеђења на градилишту плаћали “Коридори” кроз фактуре за изведене радове. Само том махинацијом, из “Коридора” је исисано милион евра, који су завршили на рачуну Ђуровићеве фирме. Блиц је наставио да открива како је “Ђуровић муљањем постао успешан бизнисмен”, да би тек на крају, да утисак буде јачи, открио кумовску везу с Небојшом Стефановићем.

На Вучићевом удару данас је Стефановић, сутра ће бити Зорана Михајловић, а затим и остали неподобни сведоци његових злочина. Иако сви они, због учешћа у његовом пљачкашком походу, морају да сносе одговорност, треба их искористити као сведоке против вође картела. Без обзира на дубоку мудрост, коју је Вучић изрекао у сентенци да само смрт може свињу одвојити од мекиња, њега би требало мирно и демократски спровести на оптуженичку клупу. Можда не он, али Србија је заслужила да у поштеном судском поступку сазна како је је опљачкао Вучић.

Предраг Поповић, Таблоид