Вучић све луђи: скица за психолошки портрет – од маничног до депресивног и назад

Сви симптоми психичког обољења Александра Вучића су све видљивији, не само стручњацима, већ и лаицима. Његова нескривена манија величине, али и угрожености одавно су дијагностификовани и познати су свим обавештајним службама и дипломатама на свету, чиме је Србија дубоко компромитована. Још је горе то што од те и такве особе зависе животи милиона становника ове државе које он беспоштедно изгладњује убеђен да им чини добро.

У својој аутобиографској књизи “Вучић и ја приватно”, која ће ускоро бити објављена, Ђорђе Вишекруна на једном месту наводи како је са Александром Вучићем знао сатима да разговара о Титу или Стаљину. Вучић се, наводно, за диктаторе из прошлости интересовао због своје љубави према историји.

Вучића историја заиста интересује, то је неспорно. Међутим, његово вишесатно причање о Титу са тим нема никакве везе.

Његови саговорници су у тим тренуцима могли да примете праву трансформацију актуелног српског премијера у личност о којој се причало. Било је сваком објективном посматрачу у то време јасно да се он диви великим диктаторима, какви су били Тито и Стаљин.

Уживао је у детаљним описима стварања и одржавања култа личности. Посебно га је задивило то што су Јосифа Висарионовича Стаљина многи величали и славили и у тренуцима док су били извођени пред стрељачки строј. У злогласним радним логорима робијаши су правдали Стаљина речима како он не зна за све страхоте кроз које они пролазе, јер да зна, дошао би и спасао их.

Док је препричавао по ко зна који пут ове анегдоте, Вучићу су се од усхићења сјајиле очи. Желео је, тврди Вишекруна, да и он сам досегне тај ниво апсолутне власти на коме поданици шапућу његово име и у тренуцима док их по његовој вољи убијају.

Већ тада се могло закључити како Вучић овај народ сматра стоком којом може да се влада само уз помоћ батине.

„Психолошки профили Александра Вучића и Томислава Николића” приредила је група интердисциплинарних стручњака, коју су предводили др Милутин Николајевић и др Тодор Трифковић, чији рад је објављен у књизи Војислава Шешеља „Викиликс ми јавља”. Посматрањем биолошких, психолошких и социјалних елемената понашања лидера СНС-а, научници су утврдили озбиљне менталне поремећаје.

“…Иза привидног осећања надмоћи, испољеног комплекса више вредности и нарцизма, у Вучићу се скрива дубоко потиснуто осећање мање вредности, несигурности и анксиозности. Мимикрија и лажи, махање разним папирима пред камерама, а у приватним разговорима хвалисање да у свему чега се дотакне жање успех, показали су једног другачијег Вучића, који баш и није толико скроман, породичан и предан истинској борби за интересе српског народа. Он је несигуран и неспособан да се ухвати у коштац са проблемима, већ иде линијом мањег отпора због недостатка савести. Уплашен поглед и раширене зенице, као и гомила изговорених бесмислица и неаргументованих клевета, указују на чињеницу да је он емотивно нестабилан, згажене сујете, болесно амбициозан. Вучић је постао далтониста за људска осећања и друштвено-моралне вредности. Та психолошка слика чини га потпуно имуним на осећање срама и гриже савести. Због потпуног одсуства савести, он нема ‘кочнице’, тако да приликом остварења својих циљева повређује друге. Он нема потешкоћа да се инфилтрира у све аспекте друштва јер је манипулативан, добро се маскира, при чему користи све врсте речи, гестове, лажи, а дружи се само са онима од којих може имати користи. Може да буде симпатичан, шармантан и да оставља утисак некога у кога се човек може поуздати. При томе увек покушава да друге оптужи да раде оно што он ради или намерава да уради…”.

Психолози су га описали као „егоцентричног варалицу, подмуклог и непоштеног”.

Лаж је при томе његово главно оружје. Сви који су га упознали приметили су ову његову особину, јер он лаже и када за тим нема потребе. Када мора да лаже, он то чини још бескрупулозније.

У време док је врхушка СНС-а још заједнички седела у централи странке на Новом Београду, кабинет Вучића је само уски ходник делио од кабинета Томислава Николића. Страначки функционери, који још нису били свесни промене баланса моћи после које је Вучић, иако формално само заменик председника странке, де факто постао неприкосновени лидер, а знајући његову склоност ка лажима, одлазили су код Николића кога су сматрали поштенијим и искренијим.

Ово им Вучић као велики осветољубивац и још веће злопамтило, никада није ни заборавио, а још мање опростио.

Не препознаје људска осећања ни морал

У време предизборне кампање 2012. године, сећа се Вишекруна у својој књизи, Вучић је и шаком и капом унапред продавао државне функције. Дешавало се да је исто министарско место и по два, па чак и три пута продао платежно способним донаторима.

Вучић ово није чинио само зато да би се докопао још неког милиона евра, мада њему новца никада није доста, већ зато што је, како експерти тврде, он “далтониста за људска осећања и друштвено-моралне вредности”. Њега не интересују ни туђа осећања која вређа својим безочним лагањем, нити судбина људи који су неретко заједно са својом последњом паром Вучићу поверавали и своју, као и судбину целе своје породице.

“Вучић је оријентисан само на себе, мотивисан да у свим интерперсоналним односима оствари личну корист и задовољи хедонистичке и унилатералне потребе”, тврди даље у својој студији стручни тим на челу сад др Николајевићем и др Трифковићем.

“Корист за себе, он ставља на прво место и налази оправдање за хедонистичке позиције, које су му основна идеја водиља. Егоцентризам и егоизам утичу на његово неморално понашање. Нема обзира за друге људе, не интересују га туђе муке и потребе. Пун је предрасуда, неоснованих и нереалних ставова које тешко мења. Знање о томе шта је морално, није довољно да неко буде моралан. То се најпре односи на психопате. Они по правилу знају шта је друштвено морално, а шта је друштвено неприхватљиво, односно неморално, али не прихватају за себе друштвене принципе моралности као принципе сопственног понашања. Вучић има знање о моралном, али нема самокритичност, осећање кривице и стида.”

Управо из егоцентризма и егоизма произилази Вучићева жеља да се идентификује са познатим диктаторима из блиске нам прошлости.

И у случају Тита, као и у случају Стаљина, Вучића је опчињавало то како су масе народа славиле онога ко их тлачи. На војним парадама у Москви су ношене предимензиониране слике Вође и то неретко од људи чији су наближи сродници умирали у неком од радних логора.

Још више је Вучића фасцинирао Јосип Броз Тито са којим је делио и склоност ка хедонизму и луксузном животу.

Оно по чему највише памтимо Титов култ личности јесте грандиозни слет за његов рођендан са уручивањем Штафете мадости на крају. Десетине хиљада гледалаца на трибинама стадиона ЈНА у Хумској улици у Београду, хиљаде учесника који су недељама пре тога напорно вежбали сваки детаљ богате кореографије и милиони гледалаца испред малих екрана,- сви они су били само декорација која је требала да улепша врхунац вечери, тренутак када неки задихани омладинац или ознојена омладинка устрчи уз степенице право до Титове ложе како би му предала штафету коју су претходних недеља кроз целу бившу Југославију носиле хиљаде пробраних партијских чланова.

Управо тако нешто је за свој рођендан 2011. године пожелео Александар Вучић за себе.

Вебер о вођи и следбеницима

Вишекруна у својим сећањима данас не може више са сигурношћу да каже ко је први изговорио идеју да се Вучићу 5. марта 2011. уручи повампирена Штафета младости, али је сигуран како је то била замисао самог Вучића.

У свом окружењу Вучић је стално имао такојевиће и климоглавце чија је једина улога била да гласно говоре оно што Вођа мисли. Увек је било довољно људи као што су Марко Ђурић, Александар Јовичић или Славиша Мићановић Мићан, који су развили запањујућу способност да читају Вучићеве мисли и да раде баш оно што је он желео, без да то мора било ко да им каже.

Неко од њих је тако почетком 2011. поменуо уручивање штафете Вучићу на његов рођендан. Вучић није показивао никакво одушевљење том идејом, јер је у његовој природи да сматра како је сасвим природно да му се указују највише почасти. Они њему најближи су осећали да је задовољан.

Саме организације ношења штафете и својеврсног слета у просторијама странке прихватио се Вишекруна као једини способан да било шта конкретно одради. Остали су једино умели да климају главом.

Преко Вучићевог профила на Фејсбуку, који је у то време као администор водио Вишекруна, чланови су позвани да пошаљу најлепшу песму посвећену Вођи, као и неку слику. Стигло је више хиљада радова.

Проблем који је искрсао пред организаторе биле су финансије. Вучић никада ни динара од својих пара није дао странци, нити је дозвољавао да се новац њему намењен троши за страначке потребе. Српска напредна странка је у то време још увек била мала опозициона партија неизвесне будућности, а за њеног лидера је још увек словио Томислав Николић, због чега се није нашао ни један имућнији спонзор који би инвестирао неколико десетина хиљада евра у грандиозну организацију Вучићевог рођендана.

На крају је све одрађено далеко скромније него што се на почетку замишљало. Уместо штафете или нечега што би на њу личило, Вучићу је уручена оригинална корица неке публикације о Титовој штафети, симболично попуњеној значкама које су приказивале будуће ордење на грудима Александра Вучића. Сви су одлично знали да је био помало љубоморан на свој узор, Јосипа Броза, који је чак три пута био одликован орденом Народног хероја.

Вишекруна у својој књизи наводи: „Тито је свакако био Вучићев узор и инспирација за наше акције. Поклони који су тог дана пристизали у централу странке били су бројни и вредни: од скупоцених одела до сатова.

У име Фацебоок пријатеља ја сам предао Вучићу Штафету младости и најлепшу песму посвећену њему, написану од једне младе даме из Зрењанина, која је тада још увек веровала у промене, а зове се Селена, као и руком насликану слику (Вучићев портрет) која је победила по броју лајкова на његовом Фацебоок профилу.”

Вучић није показивао ни да је разочаран, али ни да је задовољан. За њега је ова церемонија била само још једна прилика да се покаже као прави Вођа, окружен верним поданицима. Он је у томе уживао и утонуо је у свој виртуелни свет у коме је већ на себи имао белу маршалску униформу.

Театрално, као прави државни лидер, он је некима од присутних поделио страначке значке. Једну од њих је својеручно на ревер закачио Вишекруни, као да се ради о државном ордену првог реда. Недостајало је још само да присутни клекну пред њега и да их он, ударцима мачем по раменима, произведе у витезове свог округлог стола.

„Нарцисоидна личност, каква је Вучић, склона је обожавању моћи и уопште таквој пројекцији. Изражена црта његове поремећене личности је ауторитарна склоност. Одликује се високим степеном беспоговорног подређивања моћном ауторитету, према којем има некритички сервилан однос. За Вучића је карактеристично да испољава слепу послушност према ауторитетима, што је још један доказ да нема своје „Ја”. То показује да он поседује поданички менталитет без свести”, закључак је анализе коју су на више од сто страна написали др Николајевић и др Трифковић.

Омиљени Вучићев филозоф, Макс Вебер, описао је један посебан вид аутократије. Овај тип власти настаје у доба великих криза и потреса, а обележава га појава „харизматских вођа” (“харизма” значи вишу обдареност). То су личности које имају специфичну обдареност која се сматра натприродном.

Харизматска власт обоготворава личност вође и претвара је у легенду и мит нарочито за масе нових присталица који се прикључују покрету. Вођа најчешће сам одлучује. а његова воља поставља се као највиши разлог изнад којег нема даљег критеријума. Вебер је уочио да „харизма зна само за унутрашњу одређеност и своје сопствене границе”.

Носилац харизме узима задатак који му је одређен и на основу своје мисије захтева да му се други покоравају и следе га. Какав ће резултат бити, зависи од тога да ли ће он то постићи. Уколико поданици не признају његову мисију. његови захтеви пропадају, уколико га они признају, он је њихов господар све док „осведочењем” успева да очува њихово признање.

Постојање харизматичног аутократе, дакле, по Веберу зависи од следбеника, а не толико од вође. Следбеници су криви што им је додељена судбина оваца које прате овна предводника чак и на његовом путу у пропаст.

А 1. Клицање унапред научених парола

Александар Вучић се у потпуности уживео у улогу неприкосновеног “Вољеног вође”, каквим сматра Јосипа Броза Тита. У доба доживотног председника СФР Југославије школе, фабрике и институције су престајале да раде када би он стизао са неког свог путовања по свету или дочекивао неког од многобројних светских државника са којима се састајао. Сви запослени су морали да одлазе на дочек “највећег сина народа и народности” и да, стојећи у шпалиру радосно машу државним и партијским заставицама гласно кличући унапред научене пароле. Ни код великог Титовог имитатора, Вучића, не сме да буде другачије.

Када је после прошлогодишњих поплава обилазио Обреновац на улицама су га организовано “спонтано” дочекивали запослени из јавних предузећа и државне управе којима је под претњом отказа наређено да се ту појаве и глуме одушевљење. Биле су затворене чак и предшколске установе како би запослени могли да дочекају Вођу, тако да су малишани остали код куће. Да би могли да их чувају родитељи су узимали слободне дане или измишљена боловања. Колико је привреду коштала ова Вођина активност нико није израчунао. Исто се десило и приликом недавне Вучићеве посете Косову.

Дописом Министарства просвете Србије број 05/15 од 9. јануара 2015. године сви директори српских школа на Косову су обавештени да, упркос распусту који је био у току, они и сви њихови запослени морају да дођу на отварање болнице у месту Пасјане, као и на касније откривање споменика краљу Милутину у Грачаници. Ова радна обавеза је проглашена, јер је свечаности предводио Александар Вучић лично.

У преко двадесет аутобуса, од којих су неки дошли из уже Србије, а други су били са самог Космета, организовано спонтано окупљени народ је возан са једног на друго место на коме ће се појавити Вучић и пустити по неку крокодилску сузу.

Пре нешто више од годину дана у Северној Кореји је погубљен Џанг Сонг Тек, теча председника Ким Џонг Уна и неформални други човек државе. Једна од оптужница је гласила како на дочецима “Младог Вође” Џанг није довољно еуфорично аплаудирао!?

Није далеко дан када ће то бити неопростив грех и Србији коју води “Вољени Вођа”, Александар Вучић.

А 2. Карактеристике маничне фазе

Поједини стручњаци, на првом месту форензички психолози које смо консултовали, верују да Александар Вучић болује од биполарног афективног поремећаја, познатијег као манично-депресивна психоза.

Проблем са овом психозом је то што се она тешко дијагностификује, јер се симптоми мешају са симптомима неких других поремећаја, као што су алкохолизам или наркоманија.

Ова психоза се карактерише понављањем епизода маније и депресије и рањивошћу током целог живота.Често су присутни субсиндромални симптоми, као и јасно изражене епизоде маније и депресије (абнормално повишено и снижено расположење). Њихова учесталост и интензитет варирају.

Депресије карактерише натпросечно лоше расположење и умањена моторика. Код јаких депрсија долази до самоубилачких идеја (у конкретном случају стално Вучићево причање о томе како му се ближи крај, како многи желе да га убију…).

Манијакалност је насупрот томе обележена појачаном моториком и неуморним кретањем који неретко иду заједно са еуфоричним или преосетљивим расположењем. При томе је способност схватања реалности код оболелих значајно редукована, па они често западају у проблеме.

За Вучића се зна да изузетно мало спава, што је карактеристика маничне фазе, као и да је склон неконтролисаним изливима осећања (ломљење браве у бесу, на пример).

Медијски спектакл било је и изношење неког детета из завејане колоне возила код Фекетића, као и унезверено веслање без циља и плана по поплављеном Обреновцу. Циљ ових акција је стварање утиска да је Вучић супериоран, готово да поседује натприродне способности. Неко ко мисли да овај народ у то може да убеди, очигледно није свестан реалности. Данинг-Кругеров ефекат је когнитивни поремећај. Његове последице су да особе са мањком вештина и знања у некој области пате од илузорне супериорности, грешком верујући да су њихове вештине много веће него што заправо јесу. Овај поремећај је приписан метакогнитивној неспособности па индивидуа не може да препозна своје грешке

Стручњаци тврде да „када се за некога каже да је психопата, то није дијагноза – таква дијагноза не постоји у медицини – већ се ради о психолошком конструкту који служи да се опише одређени профил личности”.

Све поменуто је залечиво, ако не и излечиво, али једино када се лечењу приступи на време.
Милан Маленовић, Таблоид