Сат откуцава, омча се стеже, ближи се крај владавине Александра Вучића. Стисло га је са свих страна. Странка му је у расулу, најближи сарадници се отимају контроли, страни центри моћи већ припремају прелазно решење за поствучићевску Србију, а и највернији пријатељи и кумови су схватили да им, кад брод тоне, није безбедно да буду уз капетана.
Све те несреће Вучић је очекивао и припремао се, али свеједно није нашао спасоносна решења. За последње четири године извршио је неколико кадровских чистки, којима је испунио два себи изузетно важна циља: 1. наметнуо се као једини и несумњиви ауторитет, и 2. ратосиљао се свих несрећника којима је, док су му били потребни, обећавао брда и долине. Да је нормалан, сад кад му нико не смета, искористио би прилику да свој картел организује на чврстим основама. Међутим, карактер му је јачи од интелигенције. На функције с којих је отерао првоборце-паразите поставио је њихове моралне клонове, једнако алаве и нестрпљиве. С њима још некако успева да изађе на крај, али нема решења за проблеме које му праве најзначајнији сарадници.
Највеће муке му задаје свемоћни двоструки кум Никола Петровић. Како му је расла политичка и финансијска моћ, тако су му се повећавале и амбиције. Модернији од Васе Ладачког, није желео само њиве плодне, винограде благородне, у каруце везане чилаше; Петровић је то превазишао, па му се прохтело да узме функцију генералног директора Електропривреде Србије. С тог места имао би још већи утицај на ресор којим се баве све његове фирме, које је, после доласка на чело Електромреже Србије, на управљање препустио људима од поверења. И до сада, захваљујући статусу консиљереа, успешно је развијао свој бизнис, али успон на врх ЕПС-а потпуно би му одрешио руке. После бруталне медијске кампање у јеку изборне кампање, смењен је Александар Обрадовић и отворен је пут Николи Петровићу. Међутим, препречио се Вучић. Да би обуздао друговенчаног кума, функцију генералног директора ЕПС-а препустио је Милораду Грчићу.
– Не кукај, твоја „Хидротехника“ ради одлично, добијаш све послове, опусти се и уживај – рекао је тада Вучић куму Петровићу.
Није га утешио. Пироћанац је подвио реп, надајући се да ће после избора ипак успети да узме ЕПС. Напредњачки картел је формирао нову владу, Грчић се раскомотио у господаревој милости, његову смену нико не помиње, па се Петровић унервозио. Незадовољство је држао под контролом јер се у међувремену опет отворила могућност да за мале паре купи Дипосову луксузну вилу у Улици Београдског батаљона. Као пре две године, Вучић је и ову акцију, на жалост многих тајкуна, стопирао у последњи час.
Петровић је Вучићев гест схватио врло лично. Демонстративно је одлучио да абдицира с места директора ЕМС. У врху Српске напредне странке одмах су кренуле приче о дефинитивном разлазу двојице кумова. Уместо да спортски прихвати пораз, уверен да је јачи, односно да има јаче заштитнике од Вучића, Петровић му је поставио ултиматум. Одустао је од намере да преузме ЕПС, сад жели Привредну комору Србије.
Не само што је ПКС утицајнија од Владе Србије, него има и погодности које Петровић обожава – директно је укључена у преговоре и провизије, рачуни су увек покривени, нема књиговодства и осталих оптерећујућих трагова… Двогодишње искуство на месту потпредседника ПКС омогућило му је да упозна систем изнутра и научи како да га користи за остварење личних интереса.
Вучић би лакше пристао да му да пола своје јетре или, још боље, целу Ксенијину, него да му дозволи да дође на тако значајан положај. Ипак, неће му бити лако да му се супротстави. За савезнике има само Горана Веселиновића и Славишу Кокезу. Веселиновић је користан за шаптачке диверзије, односно ширење трачева. С ауторитетом господаревог вечног друга и првог оперативца за послове у сивој зони, он напредњацима и новинарима пласира приче којима подрива Петровићев ауторитет, али на томе се завршава његова употребна вредност. Много експлицитније наступа милитантни Кокеза.
Једну свађу, док је Петровић у вучићевском стилу пиљарице вређао његовог тајкунског ментора Слободана Квргића, Кокеза је прекратио својом омиљеном узречицом:
– Обрисаћу те!
Петровић, свестан да Кокеза не прича улудо и да су неки моћни типови на својој кожи искусили тежину те претње, дискретно је побегао с мегдана. Уместо на Кокези, бес је искалио на Вучићу.
Захтев за именовањем на место председника ПКС појачао је претњом да ће, ако му та жеља не буде испуњена, раскинути пријатељство и напустити Србију. Као и одлазак из ЕМС-а и ове тврдње поткрепио је конкретним поступцима. Разгласио је да је продао стан у „Црвенкапици“ и да ће извесно време провести у Сједињеним Америчким Државама.
Вучић је разумео поруку, сетио се да се тако и Беба Поповић, кад је догорело у ДОС-у, дистанцирао од Зорана Ђинђића. Зна се, као што каже један од најзначајнијих Вучићевих саветника, да се у Америку склањају само они који од ЦИА траже статус заштићеног сведока. А, кум би имао о чему да сведочи. Рекетирање Марка Крандала и Лидије Удовички уништило је посао у који је њихова компанија ЦWС уложила око 300 милиона долара. То се не опрашта, као ни прање пара и пребацивање у стране банке од Дубаија до Хонг Конга, намештање тендера, злоупотреба правосуђа и полиције, мафијашки државни удар у Савамали… Трагова је много, Петровић их све зна.
Зна и Вучић да би га кумово певање скупо коштало. Иако Петровић нема политичке амбиције, њему СНС служи само као репроматеријал за зидање властите пословне империје, његово одбацивање омерте сигурно би изазвало хаос у странци. Преслаб да ризикује, Вучић ће, по свему судећи, морати да пристане на уцену и да Петровића постави на место председника ПКС.
У какву параноју је упао, најбоље илуструју Вучићеве реакције на текст „Кад буде мртав и бео“ из прошлог броја „Таблоида“. У среду, 14. децембра, дан пре него што је наш магазин стигао на киоске, диктатор је прочитао тај текст и сазвао састанак труста напредњачких мозгова. На рибање су позвани Горан Веселиновић, Небојша Стефановић, државни секретар у МУП-у Јана Љубичић и несуђени генерални секретар Народне скупштине Радослав Вујовић. После хистеричног испада, Вучић им је наредио да открију ко и како поверљиве информације доставља новинарима „Таблоида“. Да би и остали сарадници схватили озбиљност његове критике, сутрадан је на импровизованој конференцији за медије у Скупштини Србије јавно закукао због наслова „Кад буде мртав и бео“, добро пазећи да не помене ниједан навод из текста који је разоткрио степен његових менталних поремећаја.
Истовремено, издају је доживео и од Војислава Шешеља, свог омиљеног опозиционара. Наивно уверен да је мудрији и вештији, да може надшешељити Шешеља, Вучић га је две године користио као мочугу за грување по свим противницима, укључујући и Томислава Николића. Наравно, Шешељ је само чекао згодну прилику да по ко зна који пут оправда статус доајена српског политиканства.
Припреме за предстојећу кампању за председничке изборе вођа радикала почео је тако што је у медије пласирао тему о потери за политичким налогодавцима атентата на Зорана Ђинђића. Шешељ ће тим лешинарењем добити прилику да черечи мртвог „мафијашког премијера“ и његове живе наследнике у Демократској странци и њеним дериватима. Неопрезни Вучић је упао у клопку, помислио је како ће та представа скренути пажњу с неразјашњене афере у Савамали и дозволио је да се Шешељ разбашкари по режимским медијима, не схватајући да се черупање неће завршити само на Небојши Човићу, Велимиру Илићу и осталим заједничким противницима. За потребе предизборног спектакла вођи радикала потребно је оснивање скупштинског анкетног одбора, где би он лично, као у време истраге убиства Павла Булатовића, пропитивао кога хоће и шта хоће. Кад окупира сцену Шешеља ништа неће спречити да се задржи на циљаним метама, већ може и да укаже и на улогу коју је тада имао Александар Вучић, који је јавно, чак и у суду, оптуживао Ђинђића да је вођа мафије и највећи криминалац у Србији, кога треба, како је говорио, истребити као губу из торине.
Оживљавање радикалских успомена је последње што треба Вучићу, који се годинама труди да се домаћој јавности и страним дипломатама представи као аутентични наследник визонарске Ђинђићеве политике. Кад је схватио шта му је Шешељ припремио, Вучић је упомоћ позвао савезнике Томислава Николића и Драгана Шутановца.
Николић је једва дочекао прилику да помогне предлогом да Тужилаштво покрене нову истрагу. Тужилаштво је под апсолутном контролом власти, тамо нико неће смети ни да помене Вучића, баш као ни у истрази убиства Славка Ћурувије, стрељаног власника „Дневног телеграфа“, који се замерио многим политичарима, али само му је један јавно претио осветом – тадашњи министар против информисања Александар Вучић. Николић се нада да ће му Вучић заузврат дозволити да се опет кандидује за председника, па да још пет година о трошку грађана ужива у свим државничким бенефицијама.
Прилику да докаже спремност на сарадњу и уђе у милост владара, Драган Шутановац је приграбио с још већим амбицијама. До јуче није знао шта ће са собом и странком на чијем челу се нашао. На првом изборном тесту, кад би се лично кандидовао, доживео би тотални фијаско, а за Демократску странку било би поражавајуће да призна како у својим редовима нема довољно јаког председничког кандидата. Иако јавно демонстрира спремност да учествује у подршци тзв. заједничког опозиционог кандидата, Шутановац није спреман да стане иза Вука Јеремића, кога није хтео ни за потпредседника ДС-а. Такође, не пада му на памет да подржи Сашу Јанковића, јер, како објашњава сарадницима, заштитник грађана намерава да после избора формира властиту странку, која ће бити конкурентна ДС-у. Поред тога, Шутановац не пропушта прилику да нагласи како „није све чисто и разјашњено у афери са самоубиством Јанковићевог пријатеља“. Да ствар буде гора, Вучић је најавио могућност одржавања нових ванредних парламентарних избора, а Шутановац није толико наиван да се не би забринуо пред цензусом.
Спас је, као и увек, потражио у америчкој амбасади. Своје стране менторе подсетио је на план који је на истом месту скован пре осам година. Да не би било забуне понео је транскрипт снимка разговора који су 19. марта 2008. обавили Александар Вучић, Миодраг Ракић и Томас Тифке, агент ЦИА, који је од 2007. до 2014. радио у Загребу, Сарајеву и Приштини, а тренутно води одељење своје агенције при амбасади у Берлину. На том састанку, у име ДС-а, Вучић је добио обећање за финансијску и логистичку подршку трансферу из радикалског у напредњачки статус. Истовремено је направљена и стратегија о редефинисању српске политичке сцене. Основна идеја се заснивала на формирању двостраначког система у коме би се, као у Америци, на власти смењивале само ДС и СНС, док би остале партије имале избор, или да се утопе у неку од њих или да се угасе. Као прелазно решење, којим би се спровело генерално чишћење, предвиђена је и тзв. Велика коалиција ДС-а и СНС-а.
Успоном на власт, Вучић је, у диктаторском надахнућу, заборавио на тај план и потпуно се концентрисао на уништавање свих могућих опонената. Међутим, не лези враже, околности су се промениле, а Шутановац намерава да их искористи.
Председник ДС-а је Американцима гарантовао да ће, као и увек, штити њихове интересе, безрезервно наставити евро-атлантске интеграције и спречити ширење руских пипака по Србији. Уместо непозданих и политички проблематичних партнера, какви су Ивица Дачић, Ненад Поповић и Богољуб Карић, Шутановац је као идеалног коалиционог сарадника препоручио себе.
Ту тезу геостратешким шибицарењем доказује и Гордана Чомић, која је из Пајтићевог претрчала у Шутановчев табор, где је постављена на место генералног секретара странке. Ваљда с намером да отргне Вучића из загрљаја русофила, Чомићка на друштвеним мрежама тврди да Русија инсистира да Томислав Николић добије нови председнички мандат, а да у коалицији са СНС обавезно остане СПС, као и да се не расписују ванредни скупштински избори. Прошли су, сматра она, одржани на захтев Дмитрија Рогозина, који је тако хтео да помогне Шешељу да врати радикале у парламент. Из тог кола, изгледа, Вучића може да извуче само Демократска странка.
Мудро, Шутановац је одмах спремност за сарадњу доказао и Вучићу. Као и Николић, и он је подржао предлог да нову истрагу убиства Ђинђића води Тужилаштво, а не анкетни одбор. С истим објашњењем с којим су у Скупштини одбили анкетни одбор, сутра ће оправдавати улазак у коалицију с Вучићем.
Иако је он лично, а нарочито функционери и чланови ДС-а, шест месеци оптуживали Вучића за пуч под фантомкама у Савамали, Шутановац је недавно аболирао диктатора за ту аферу.
– Мислим да је премијер можда као ретко кад био искрен када је рекао да су то рушили, како је он рекао, идиоти. Мислим да је ту био искрен. Без обзира колико мислимо да је он снажан, јак и велики, мислим да постоје озбиљни системски отпори, јер су креирали атмосферу и систем који је дисфункционалан, хаотичан, ентропија у којој једно време можете да управљате, а онда вас та ентропија поклопи и останете беспомоћни – рекао је Шутановац, покушавајући да за злоупотребу полиције, правосуђа и медија оправда свог беспомоћног и искреног Вучића, који, ето, жели али не може да се супротстави опаком систему.
У те бесмислице не би могла да поверује ни првовенчана Ксенија, али нема сумње да диктатору добро дођу такви изливи полтронства. Упоредо с тим, Шутановчеви сарадници агитују по страначким одборима у унутрашњости, припремајући их за будућу коалицију са напредњачким картелом. Демократе које се до сада нису трансферисале у СНС ускоро могу да очекују шансу да се колективно прикључе злочиначком удружењу на чијем челу је Александар Вучић.
Заинтересовани само за остварење личних амбиција, лидери Демократске странке не схватају промене које је на глобалном нивоу изазвала победа Доналда Трампа на председничким изборима у Америци. Увучени у вучићевско слепило, које као једини политички параметар схвата стање на властитом банкарском рачуну, нису способни да се снађу у новим околностима. Загледани у прошлост, не виде како то изгледа у пракси на примеру Мила Ђукановића.
Црногорски владар је две деценије потрошио на извршавање свих захтева неколико америчких администрација, догурао је своју државу до врата НАТО алијансе, да би одлуком једног човека био стопиран. Спољнополитички одбор америчког Сената одбио је да ратификује Протокол о приступању Црне Горе НАТО-у, што указује да Трамп и пре него што је инаугурисан почиње да реализује прокламоване идеје о реформи статуса Северноатлантске алијансе. Најважнији део тих промена усмерен је на партнерство са Русијом, што подразумева и заокрет у политици према Србији, Црној Гори и осталим бившим југословенским републикама.
Стављањем на чекање црногорског захтева за улазак у НАТО, Америка је на најконкретнији начин показала каква политичка судбина чека и промотере пропалих идеја из прошлости. Ђукановић је био амерички кључни партнер у процесу обарања Слободана Милошевића, а данас му је политички утицај сведен само на ДПС, и то с тенденцијом пада. Наравно, Ђукановић ће се бранити много паметније него Вучић, кога чека иста судбина, пошто му убрзано истиче рок трајања.
Вучићу се стеже омча око врата. Чак и ако пристане на поделу власти с Петровићем и Шутановцем, то га неће одржати на трону. Петровић ће му одузети утицај на финансијске токове, а Шутановац ће га, као сидро, повући на дно, на коме су се већ нашли сви амерички и европски креатори овакве српске политичке сцене. Вучићева политичка крвава бајка ускоро ће се неславно завршити, а да би Србија искористила ту шансу за опоравак биће неопходно да се појави нова политичка снага, која ће наћи начине за сарадњу са Америком и Русијом и да, пре свега, у фер и коректним судским процесима утврди одговорност Александра Вучића и осталих саучесника у свим незаконитим активностима. То није лак посао, али док не буде обављен грађани ће бити таоци похлепних дилетаната који се смењују на власти.
КЊИГЕ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702
