Вучић у судару са топништвом и зракопловством Хрватске

Да ли је неко досада чуо званично саопштење Владе Републике Србије у виду изјаве или демарша, односно, видео државну одлуку са конкретним мерама, поводом наводног наоружавања Хрватске, која ће, је л’ те, угрозити одбрану и безбедност остатка наше земље (за Космет не морамо да бринемо, чува га НАТО)?

Да ли је о томе расправљала Народна скупштина и усвојила обавезујућу резолуцију или одговарајућу декларацију? Да ли је Министарство спољних послова упутило писмо Савету безбедности УН и под обавезно ОЕБС-у, којим смо до скора председавали да апсурд буде већи? (ОЕБС је, за оне неупућене, организација која брине, између осталог о скоро свакој пушчаној цеви у Европи, а и шире, и то преко снажних механизама у складу са обавезујућим међународним споразумима. Но, о томе нешто касније).

Зашто ћуте Министарство одбране и Генералштаб Војске Србије и не упућују протестну или сличну ноту и које су потезе повукли из надлежности? Да ли су поводом тога прекинули сарадњу са сродним хрватским министарством и тамошњим оружаним снагама и сторнирали активни документ под називом „План билатералне војне сарадње“ како за 2015. тако и за ову годину, као и текуће а бројне активности у оквиру НАТО програма „Партнерство за мир“?

Због чега се, уколико смо заиста угрожени и ако су намере Хрватске нечасне и агресивне, јер нам баш то саопштава Вучић као какав астролог, не предлаже измена „Стратегије националне безбедности“ и „Стратегије одбране“ од стране надлежних и уставно обавезаних? Где су јавне експертске расправе, симпозијуми, округли столови, панели?

И на крају (иако је у слободним земљама ово на месту број један) да ли се до сада тим поводом оглашавао из свог ратног бункера врховно командујући оружане српске силе, председник Републике, Томислав Николић и шта нам је поручио?

Одговор је само један и познат – врховни српски вођа протестантске провенијенције и стремљења, Александар Вучић, по устаљеном обичају, ево, још мало па пуне четири године, управља овом земљом тако што месијански саопштава своје личне одлуке, анализе, процене, намере, идеје, импресије, жеље (и све остало што му падне на памет, као и сваком аутократи) на дневним и ноћним конференцијама за штампу, у интервјуима или тако што држи монологе и лекције новинарима  брецајући се и застрашујући их, чиме брутално шаље несвакидашње али веома јасне поруке свом бирачком телу и осталим поданицима.

Шта у ствари премијер ради командујући Србијом преко малих екрана, штампаних и осталих медија, поред тога што сулудо и мимо устаљене праксе у међународним односима, оптужује Хрватску (за оно што не треба, а не за оно за шта стварно треба!) и изазива је да њени чиновници тим поводом пресавију табак и по ко зна који пут нас туже међународним судовима и другим телима?

Не само да изазива панику, не само да нас гура у дефетизам и безнађе, не само да уноси смутњу у јавност, он изнад свега озбиљно и упорно злоупотребљава функцију првог министра у Влади Србије ширећи дезинформације или полуинформације, користи се најчешће преварама, с једне стране, а са друге, одашиље лажну наду, обећања и измишља оно што нити може предузети, нити је према Уставу и законима властан, нити за тим, неретко, има било какве потребе, али ни могућности ни услова.

То се стручно назива – управља кризом која је претходних петнаест година, наравно, плански и вешто изрежирана и покренута. Или, још прецизније, земљу води кроз такозвани контролисани хаос – амбијент у коме се од стране западних сила спроводи најперфиднија окупација, њено пљачкање и даље черечење. У атмосфери стварног и до сада невиђеног психолошко-пропагандног рата.

Дакле, док се народ забавља балистичким и осталим ракетама и панцир хаубицама, те јунаштвом Вучића на новом-старом бојном пољу, за то време се у сенци и неретко неопажено повлаче озбиљни антидржавни (политички и посебно погубни економски) потези од којих зависи судбина земље.

Нема недеље да он не помене наоружавање Хрватске. То му је сјајан разлог и алиби (неко га је одлично саветовао, а знамо и ко) да на пријемчивој теми гради лажну слику о себи као о патриоти и борцу за националне интересе. И територију, наравно – осим простора Косова и Метохије који никада не помиње.

Ево која би му питања поставио у улози новинара РТС-а или Пинка, рецимо, (поред оних најважнијих у првих пет параграфа овог текста) и захтевао да „стручно“ разјасни неке од војних и одбрамбених дилема из нашег а агресивних из угла Хрватске. Јер, сам тако процењује па сходно томе и брине за нацију.

Како је могуће да нас Хрватска угрожава одбрамбено уколико је потписница свих међународних уговора и посебно „Споразума о суб-регионалној контроли наоружања“ из 1996.године као и Србија, затим,  „Бечког документа о мерама за јачање поверења 99 (CSBM)“; па онда „Документа ОЕБС о малом и лаком наоружању (SALW)“, као и других одговарајућих одлука из ове области о складиштењу конвенционалног наоружања?

Да појасним ово питање-одговор чињеницама од којих Вучић и његови министри организовано беже.

„Споразум о суб-регионалној контроли наоружања“ који је на основу „Анекса 1-Б“ Дејтонског споразума, потписан у Фиренци 14.јуна 1996.године између: Југославије, Босне и Херцеговине и Хрватске, затим ОЕБС-а и великих сила гаранта наведеног мировног уговора, детаљно регулише војну проблематику након завршетка рата.

У том споразуму, између осталог, децидно стоји у члану IV, одељак 1. тачка 3. (ценим да се није лоше подсетити), да ће бивше зараћене стране располагати следећом тежом борбеном техником:

• Југославија: 1025 борбених тенкова; 850 оклопних борбених возила; 3750 артиљеријских оруђа; 155 борбених авиона; 53 хеликоптера за нападе;
• Хрватска: 410 борбених тенкова; 340 оклопних борбених возила; 1500 артиљеријских оруђа; 62 борбена авиона; 21 хеликоптера за нападе;
• Босна и Херцеговина (скупно): 410 борбених тенкова; 340 оклопних борбених возила; 1500 артиљеријских оруђа; 62 борбена авиона; 21 хеликоптер за нападе;

од којих:

• Федерација БиХ: 273 борбена тенка; 227 оклопних борбених возила; 1000 артиљеријских оруђа; 41 борбени авион; 14 хеликоптера за нападе;
• Република Српска: 137 борбених тенкова; 113 оклопних борбених возила; 500 артиљеријских оруђа; 21 борбени авион; 7 хеликоптера за нападе.

Познато је да је НАТО „реформама“ у наведеним државама и у ентитетима БиХ, не само значајно редуковано бројно стање борбене технике, без које било која војска не представља силу нити може да се бави успешном одбраном, већ су се процеси одвијали доминантно на штету српске стране.

Пример први – противно слову Дејтонског споразума укинута је Војска Републике Српске (додуше и војска Федерације, али то њих није забринуло из познатих разлога), а да један од гараната тог споразума – Србија, у то време није повукла, а то не чини ни сада, ама баш ни један потез на очувању најважније полуге одбрамбеног рата, без које не би настала и опстала Република Српска.

Пример други – уништено је и распродато несразмерно више наших тенкова, оклопних борбених возила, артиљеријских оруђа у Србији, него што је то учинила било која друга страна потписница Споразума о суб-регионалној контроли наоружања, тачније, када се сабере, све остале стране заједно. Из једноставног разлога – по окончању рата 91-95. нити Хрватска нити Федерација БиХ нису располагале предвиђеном количином теже борбене технике, док је СРЈ имала тога у изобиљу.

И шта је у вези са наведеним проблем нашем премијеру, као и актуелном минстру вањских дела, Дачићу, чији ресор је примарно задужен за одвијање процеса контроле наоружања према наведеном споразуму?

Треба широкој јавности саопштити да је Србија остала без 800 тенкова (сада их има нешто изнад 200), више од 450 оклопних борбених возила, без 3000 и ко зна још колико артиљеријско-ракетних оруђа и тако даље и томе слично, а то је прилично незгодно „минско“ поље.

Онај „мученик“ у оставци дугог трајања – Бата Гашић, покушавао је у више наврата да каже између редова али и директно, како су „жути“ уништили Војску и од ње намеравали да направе цивилну заштиту.Међутим, грло му се сушило онда када је требао да појасни – да су све то претходници радили према налозима НАТО ментора, да су ти исти ментори наслеђени и срдачно прихваћени у затеченом стању, да се менторство не само очувало кроз „Партнерство за мир“ у ИПАП и СОФА варијанти, већ и куд и камо унапредило и достигло ниво о коме су „жути“ и сви други у заједничком колу, могли само да сањају.

Има ли потребе било шта више питати премијера након овога? Посебно „о страху“ у вези 16 америчких ракетних система на издисају који ће, јел’ те, променити „стратешку равнотежу“ на Балкану. Што би се народски рекло – земљо отвори се. И то, не зато што нас обмањује, већ зато што понижава стари, прекаљени ратнички народ.

2. Да ли је премијеру познато – наравно да јесте и одлично барата тим чињеницама – да једну Војску и систем одбране, тек на другом месту чине оруђа, оружје и опрема. На првом, неприкосновеном, су људи, војници-борци (а не „људски ресурси“) и то у довољном броју, који се мери стотинама хиљада у рату за разлику од садашњих, мерених десетинама хиљада и то последњих 10-так година.

Затим, да без одговарајуће и традиоционалне организације и формације (научно верификоване у ратовима) једино примерене нашим војногеографским и осталим условима и параметрима, као и без старих добрих шест елемената борбене готовости од којих су најважнији: командовање, борбени морал и мобилизација, нема не било какве, већ никакве одбране.

Спали смо (као и Хрвати, но, они не бригају из познатих НАТО разлога) на неколико бригада, уместо да је вајни премијер, а нег’дашњи министар одбране, за ове четири године ако већ није вратио макар корпусе (а могао је глатко да није западни поданик), онда бар дивизије и удвостручио број мирнодопских, а учетворстручио број ратних бригада, пукова и самосталних батаљона.

И вратио нам обавезни војни рок како би смо млади српски и остали свет ишчупали из свеопште пропасти – из блуда и разврата, из фарми, парова, звезда и звездица, из канџи полуписмених певаљки, певача и осталих најприземнијих слојева друштва, који доминирају медијском сценом Србије.

Да се тако догодило не би сада препадао српску јавност са некаквих 16 ракетних средстава којима ће се Хрватска „страшно“ наоружати. Тако нешто се не би третирало ни у фус-нотама озбиљних војних процена, анализа, стратегија и доктрина.

Уосталом, сетимо се ’99-те – тадашњи државни и војни врх се бавио корпусима, дивизијама, флотама, сквадронима, винговима и каквим не све формацијама НАТО савеза, који нас је, као сила, војнички шест стотина пута јача од нас, напао уз подршку и преко седам околних банана држава. И, шта би – војнички су поломили зубе и добрано се избрукали.

Да упоредимо ових 16 хрватских – Вучићевих „балистичких“ ВБР-ова, са тадашњом ситуацијом. Само у БЈР Македонији агресор је имао: 16 борбених група састава ојачаних батаљона (5 оклопних, 8 механизованих, 1 ваздушнодесантни и 2 падобранска) са 302 тенка, 605 оклопних транспортера и борбених возила, 172 артиљеријска оруђа, 24 борбена и 22 транспортна хеликопера.

Да ли му је познато колико је тада било ангажовано америчких МЛРС М-270 и да ли нас је такав податак тада уплашио и успаничио?

3. Е, сада, једна од тема, коју бих у улози новинара-водитеља обавезно апострофирао и настојао да му подигнем „косу на глави“. Како њему, тако и онима испред малих екрана. Дакле, зашто крије као премијер и бивши министар одбране врло важне, опредељујуће чињенице, које се тичу интезивне војне сарадње са Републиком Хрватском – на нивоу министарстава одбране и на нивоу оружаних снага две земље?

Због чега не саопшти нацији да је управо од 2012.године, када је он узјахао полуге власти Србије, остварена пуна сарадња двеју војски. И да је она интезивирана у наредним годинама. Значи, Вучић тај, а не, на свеопшту жалост, Тадић или Шутановац (чак се ни они нису усудили), који је обезбедио да се сарадња са Оружаним снагама Р.Хрватске подигне на ниво какав немамо, рецимо, ни близу са Русијом и осталим пријатељским земљама.

Па да видимо наведене чињенице које произилазе, подразумева се, из програма „Партнерства за мир“ и такозване „билатералне војне сарадње“ коју нам диктира НАТО:

• јул 2012.године – „…делегација Војске Србије, коју предводи начелник Генералштаба генерал-потпуковник Љубиша Диковић, остварила прву службену посету Републици Хрватској и Оружаним снагама Републике Хрватске.

Српски и хрватски начелници Генералштабова, генерал Диковић и генерал-потпуковник Драго Ловрић разговарали су о билатералној војној сарадњи, војној сарадњи у оквиру регионалних иницијатива и о савременим концептима одбране. Диковић понудио хрватском колеги Центар за обуку АБХО у Крушевцу и базу „Југ“ поред Бујановца, за обуку и вежбе. Усаглашено да постоји простор за унапређење односа кроз заједнику обуку и вежбе, размену искустава у имплементацији подофицирског кора.

Током посете Хрватској, генерал Диковић састао се и са председником Републике Хрватске проф. др Ивом Јосиповићем.  Председник Јосиповић изразио је задовољство што Војска Србије и Оружане снаге Републике Хрватске сарађују. Чињеница да војске сарађују је велика и важна порука, истакао је председник Јосиповић.“

• 09.2013 – „…начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић састао се са хрватским колегом генерал-пуковником Драгом Ловрићем, начелником Главног стожера Оружаних снага Републике Хрватске, чиме је почела дводневна званична посета највише војне делегације те суседне државе.

Двојица генерала разговарају о могућностима унапређења сарадње између две војске у области војне економије, обуке, образовања те размени искустава у области мултинационалних операција. Реч је о првој службеној посети која на највишем нивоу стиже у нашу земљу из Оружаних снага Хрватске.

Генерал Диковић нагласио је да су регионална сарадња и добросуседски односи приоритет спољне политике наше земље па су међународне активности Војске Србије окренуте у истом смеру. Размена капацитета и знања, нарочито у области војне економије, обуке и образовања између војски Хрватске и Србије усмерена је ка очувању и унапређењу безбедности у региону.“

• 10.2013 – „Министар одбране Републике Србије, Небојша Родић, разговарао је с са министром одбране Републике Хрватске Антом Котромановићем. На састанку је истакнуто да су одбрамбена и безбедносна сарадња веома успешан вид сарадње две земље.

Тежишне области сарадње Србије и Хрватске у области одбране обухватају размену искустава о учешћу у мултинационалним операцијама, трасформацији оружаних снага, логистици, атомско-биолошко-хемијској одбрани и имплементацији система планирања, програмирања, буџетирања и извршења.“

• 03.2014 – „…министар одбране Републике Србије Небојша Родић, који се налази у дводневној радној посети Републици Хрватској, састао се са министром одбране Републике Хрватске Антом Котромановићем.

Министри су разговарали о досадашњој билатералној обрамбеној сарадњи две земље као и о могућностима проширења сарадње у области одбране и безбедности. Двојица министара сложили су се да је одбрамбена сарадња две земље у узлазној путањи, што потврђује низ започетих и већ реализованих активности. Као један од примера интензивирања сарадње истакнуто је одржавање билатералне војне вежбе „Заједнички одговор 14“ која ће се по први пут одржати током ове године.

Обе стране су се усагласиле да континуирани дијалог на високом нивоу, како на билатералном тако и на мултилатералном, представља конкретан допринос стабилности, доброј сарадњи земаља у региону и развоју укупних билатералних односа две земље.“

Ово су само неке, али најважније активности највиших министарских и војних званичника две земље. За десетине других сусрета, за заједничко вежбање, обуку и пријатељско и партнерско ангажовање и испомагање, биле би потребне странице и странице текста.

И чиме нас онда замлаћује и обмањује наш премијер? О којој то претњи и нарушавању војне равнотеже збори из дана у дан? Чак и више него што прича бајке о такозваној а непостојећој војној неутралности.

Због чега, једноставно, не позове службени Загреб и пита их, у складу са постигнутим договорима – ало, мајстори, шта то радите – већ оптерећује грађане Србије и доводи у заблуду, изазивајући страх и панику?

Да ли је о овим активностима највиших српских дужносника извештена наша јавност у ударним терминима „националних“ и осталих дневника? Наравно да није, осим што су на сајту Министарства одбране срамежљиво постављена штура саопштења. Да ли се овим питањима баве такозвани новинари-истраживачи, и, подразумева се, нај-нај-најбољи војни коментатори? Ма боли их брига, што би губили време.

4. И за крај, да сам на месту онога ко интервјуише нашег вођу, извукао бих само неколико фотографија и замолио га да их растумачи. На њима су забележни сусрети највиших „војно-редарствених дужносника Хрватске и Косова“, дакле, министара и начелника „Главних Стожера“, који се међусобно дочекују уз највише војне и остале државне почасти. Ево тих симпатичних сличица које говоре више од било којих речи:

1) Министар Безбедносних Снага Косова, Хаки Демоли и генерал Рахман Рама на дочеку у Загребу

2) Војна делегација из Хрватске у посети  Команди за обуку Безбедносних Снага Косова (Војске Косова) у Урошевцу

Председниче Владе, не треба се бојати хрватских 16 хаубица које ће им Американци свакако испоручити, бусао се у јуначке груди или не. Треба се забринути и замислити над суровом и понижавајућом чињеницом да Хрватска, као и остали НАТО савезници, нескривено и обилато помаже Војску Косова свим могућим средствима.

А то значи, сутрадан ће, уколико Аранаути буду кренули преко Пролома и Куршумлијске Бање да згазе славну Топлицу Гвозденога пука све до Ниша, постројбе Хрватске војске, дао Бог историја нам о томе говори, свакако учествовати у стварању најављене Велике Албаније. Су чим ћемо испред њих?

Дакле, док се ми замарамо где ће комшије далеко на северу, негде у пространствима Славоније инсталирати ислужене америчке артиљеријско-ракетне системе, дотле ће нам они са својим обичним топништвом, зракопловством и пешадијом, прићи са југа. Е, то је стварна и сасвим реална опасност. И срамота.

Или грешим, с обзиром да тога нема у Бриселском издајничком пакету? Бар за сада и бар не јавно.

***

За крај, порука читаоцима – не треба се бојати страних плаћеника који воде Србију. Из дана у дан све постаје јасније, чак и оним најблентавијима који и даље не верују у „теорије“ завере. Време страних плаћеника истиче, овако или онако. На изборима или мимо избора. Као и у свакој окупираној земљи.

Проблем је у домаћим плаћеницима (они који би о овим темама морали да пишу и да звоне на узбуну, а то не чине), који немају никакве везе са НАТО иноземством. Штавише, већина њих се гнушају те стране света. Но, ипак су плаћеници. Финасирају их идентификовани страни плаћеници. А то значи – дође му на исто, био страни или домаћи. Сви су на истом задатку, како год да се окрену. Спреда или отпозади, што би се народски рекло.

Јер, режим треба по сваку цену сачувати. Макар то било по оној јуначкој – до последњег Србина. И до последење паре. Свакако.

Горан Јевтовић, Фонд Стратешке Културе