Вучић уверава јавност да не намерава нигде да бежи! (видео)

Е па сад, ето ти га на… Алек обећава народу да нигде неће да бежи, не објашњавајући каква му то опасност прети, нити ко, евентуално, покушава да га натера у бег. И заиста, зашто би председник српске владе морао да бежи? Од кога? Наиме, никако не може бити да се мисао о бежању населила у премијерову главу тек тако, случајно и безразложно. Или, нико неће говорити о бежању, ако не постоји никакав разлог због којег би требало да бежи. Истина, човек може да бежи од озбиљне (реалне) опасности, али, исто тако, може да има и некакве поремећаје личности који доводе до ирационалног страха. А ирационални страх обично је далеко снажнији и опаснији од оног који човек осећа пред очигледном (постојећом) опасности.

Најава Шешељевог повратка у земљу могла би да буде онај окидач који је направио збрку у глави председника владе. Наравно, тешко је претпоставити да Шешељ данас има било какав озбиљнији утицај у српским политичким или безбедносним (војним и цивилним) круговима, да би могао да организује пуч против својих кумова. Долазак Шешеља и премијерова прича о “бежању” необично су се поклопили. Испало је да Вучић страхује од повратка свог некадашњег шефа и да тај страх није у стању да контролише. Ако је тако, тада ту нешто са његовим поимањем стварности није како ваља.

Ако упоредимо ову најаву “да неће нигде бежати” са оним ранијим премијеровим “бисерима” о томе да “зна како ће скончати” и да му се “приближило” (нико никада није сазнао шта му се приближило), грађани Србије би морали да се озбиљно забрину. Најблаже речено, рацио председника владе (судећи по његовим “загонетним” изјавама) не делује као да је у пуном капацитету. Одатле би се могло закључити да би у другим, далеко важнијим државничким пословима, могло доћи до сличног “искакања” – и то са далекосежним последицама.

Заправо, српка политика (на чијем челу је председник владе) одавно делује неконзистентно. Прихваћен је Бриселски споразум, чиме је натовско-шиптарско Косово практично добило независност. И што је у свему најгоре, сваки захтев Европске уније обрађује се најпре медијски тако, да се, кобајаги, покаже чврста премијерова рука (рука човека од интегритета). Захтеви српских непријатеља се у првој фази одбијају, у другој се народу “објашњава” шта је то оно што се највише може постићи у датим околностима, док се у трећој фази таквог замајавања српског јавног мњења сви захтеви прихватају у њиховој почетној форми – у потпуности се удовољава онима који Србији не желе никакво добро.

У свему овоме додатну збрку изазвала је изјава министра за рад, Александра Вулина, “да је Шешељ пуштен из Хага да би се дестабилизовала Србија”. Таква порука указује на панику која је завладала у круговима српских напредњака. У ствари, можда таква паника није настала због самог повратка Војислава Шешеља. Једна друга “новост” (за коју јавност у Србији није знала), на коју је Вулин, ваљда, неопрезно указао, посебно је занимљива. Наиме, по Вулиновим речима, Хашки трибунал је нудио Вучићу и српском актуелном режиму да Шешеља задржи у Хашкој тамници још десет година. Тако нешто свакоме нормалном делује сулудо, али, ако је Шешељ провео 12 година утамничен и без осуде, тада се види да ништа на релацији Хашки суд – Београд није немогуће. Да ли настала паника у СНС круговима указује на то да је поменути дил (о коме Вулин прича) ипак био постигнут? Да можда јесте, могла би да нам потврди несхватљива одлука Хашког суда да Шешеља држи и даље у робијашници без пресуде, иако је суђење одавно окончано (Хашко тужилаштво је завршило изношење доказа 2010. године, а Шешељ је тада одустао од одбране).

Из свега би се могао извести закључак да је страх завладао у премијеровом окружењу, јер је Хашки трибунал прекршио поменути договор. А ако се то уистину десило, онда је то јасан и недвосмислен показатељ да је Запад решио да Александра Вучића пусти низ воду. Коначно, и ако је тако, премијер би ипак могао да “нигде не бежи”, пошто има још једну шансу да обрне ћурак и прихвати ону понуду Русије, која, рекло би се, одавно виси у ваздуху.

Д.Г.

Корени.рс