Београд – Најављено повећање минималне цена рада односиће се само на оне запослене који примају најнижу плату до 23.000-24.000 динара месечно. Ово повећање, не значи раст плата, већ помоћ предузећима и радницима који имају проблеме и који су угрожени, каже за „Политику” Љубисав Орбовић, председник Савеза самосталних синдиката Србије, који је јуче у оквиру Социјално-економског савета започео разговоре о новој цени рада.
„То је прописано Законом о раду. У пракси то значи, да ће, примера ради, у просвети и образовању повећање добити они који примају најнижи лични доходак, а не професори с највећим платама. Њима се плате могу повећати само ако је тако предвиђено колективним уговором у самој образовној установи. Али ту им не помаже држава додатним парама, већ то морају да реше тамо где раде“, каже Орбовић.
Упитан да ли ће попустити пред владом и Унијом послодаваца и пристати на мањи минималац од 143 динара, колико би им у овом часу припало, Орбовић каже, да на преговоре Социјално-економског савета нико не иде да би неког уцењивао, него да би се постигао консензус око најважнијег питања за најсиромашније раднике. Он каже да послодавци инсистирају да се минимална цена рада повећа за раст инфлације, али нико од њих, додаје, не каже да у протекле две године ова цена није повећавана иако је било раста цена.
„Зато ћемо гледати да надокнадимо све пропуштено“, најављује Орбовић.
Милан Кнежевић, приватни предузетник и власник модне куће „Модус”, каже за наш лист да би проблем минималне цене рада, који би подржала и влада, требало решити тако што би се повећање односило искључиво на најугроженије раднике, с минималним примањима. С тим, што би им се тај минималац сваке године повећавао за око три одсто, да дође до бар 30.000 динара.
„Увећање минималца треба да буде сваке године за око три одсто, јер се обично на годишњем нивоу бележи толики раст инфлације. Тако би се за неколико година дошло до неког пристојног минималца. Што је још важније, тиме се не би повећавале плате запослених, па ни укупна маса пара која се издваја за исплату зарада. Јер овде није циљ да онај ко има највише добије још више. То је једини начин и да се смањи разлика између приватног и јавног сектора где су плате за око 25 одсто веће „, каже Кнежевић и додаје да би као послодавац пристао на повећање минималне цене рада на 130 динара, у односу на садашњих 121 и да је то подношљиво за касу.
На питање да ли би као послодавац подржао овакву идеју да се минималац сваке године повећава за око три одсто и да се односи на оне с минималним примањима, председник Уније послодаваца Србије Небојша Атанацковић каже за „Политику” да ово повећање мора да се односи на најугроженије и да је то и њихов предлог.
„Апсолутно се слажемо с тим, јер ово не сме нико да схвата као повећање плате. Јер то није повећање зарада. Што због републичког буџета, што због самих послодаваца који треба да обезбеде више пара за исплату зарада“, истиче Атанацковић.
Предлог да се минималац, са 121, повећа на 127 до 130 динара је реалан, каже председник УПС-а и објашњава да се истовремено не може очекивати да минималац покрива потрошачку корпу, или чак да буде већи од ње.
„Овде се ради о социјалној помоћи, а не о расту плата. Сигурно је да се захтев синдиката од 143 динара, односно повећање од 15 одсто, у овом часу не може прихватити, јер није реалан“, напомиње Атанацковић.
Осим тога, додаје, ако је већ и дошло до раста БДП-а, не треба све то дати на потрошњу, већ сачувати део пара.
„Било како било, минималац, колико год он био од 1. јануара, не сме да буде почетни коефицијент који ће онима с највишим примањима додатно повећати зараду. Министар рада Александар Вулин поручује да се о цени рада договоре послодавци и синдикати, а врло добро зна да без владе, од тог договора нема ништа“, закључује Небојша Атанацковић.
Јасна Петровић Стојановић, Политика
