У Атини је, према саопштењу, поновљен став о одбрани територијалног интегритета Украјине. То је и кључни апсурд – брани се територијални интегритет Украјине, а на скупу седи и премијер албанских власти Косова Аљбин Курти који симболизује непоштовање територијалног интегритета Србије.
Самити Европске уније и земаља које су постале Западни Балкан се одржавају већ двадесет година. Сваке године се понавља обећање да ће те земље постати чланице европске интеграције и да без њих Европска униј није комплетна али се то ипак још није десило. Ти самити су тако одавно потпуно бесмислени али најновији, мада неформални, скуп у Атини је и апсурдан.
Прво, то уопште, макар и неформалан, није био самит Европска унија и Западни Балкан. Тај формат је само искоришћен за промоцију Украјине, тачније њеног председника Владимира Зеленског, и Молдавије као „европских земаља“ и за понављање већ виђене реторике против Русије. То је био изнад свега антируски скуп. Недостајао је још само генерални секретар НАТО савеза Јенс Столтенберг.
Друго, у Атини је, према саопштењу, поновљен став о одбрани територијалног интегритета Украјине. То је и кључни апсурд – брани се територијални интегритет Украјине, а на скупу седи и премијер албанских власти Косова Аљбин Курти који симболизује непоштовање територијалног интегритета Србије. И што је још горе, један од услова Србији за евентуално чланство у Европска уније је и признање Косова и да се одрекне свог територијалног интегритета. То је апсурдно и увредљиво.
У том духу је и статус главне звезде скупа Владимира Зеленског, па се стиче утисак да је због њега све и организовано. Није било довољно да се Зеленски, који је, успут, на још једној европској пропагандној турнеји, појави у Атини и тако помогне перцепцији да је Западни Балкан против Русије а на страни Запада него су и сви учесници морали да појединачно и разговарају са њим, у „четири ока“. Не само да се рукују са њим него и да свако и посебно искаже своју верност, лојалност Зеленском као некој врсти божанства.
Утисак је да је ипак највише одушевљен сусретом са Зеленским био председник Црне Горе Јаков Милатовић који је, према његовом саопштењу усхићено, поручио да ће Украјина у Црној Гори увек имати пријатеља, и да ће, као и до сада, пружати свЕвропска унијкупну политичку подршку укључујући и евроатлантско опредељење грађана Украјине. Као у црногорским читуљама. Саопштено је да је Зеленски позвао Милатовића да посети Кијев где би био потписан споразум о пријатељству и сарадњи двеју земаља.
У заједничкој Декларацији коју су прихватили сви учесници се издвајају тачка 1 у којој се упозорава да је „руска инвазија на Украјину кључни тренутак за Европу, и да ствара нови ниво свести о заједничким принципима, јединству и заједничкој будућности унутар Европске уније“, и тачка 2 у којој се изражава „непоколебљива подршка независности, суверенитету и територијалном интегритету Украјине заснованим на вредностима демократије и владавине права“.
Многи су, међутим, склони да иза пропаганде у скупу у Атини виде и неке друге поруке.
Овога пута су била и два нова госта: Молдавија и Украјина па се све тумачи као неформални „самит о проширењу Европска уније“. Поред антируске политике присуство ових земаља се доводи и у везу са једном другом игром. У Европска униј је актуелна тема такозваног „капацитета пријема“ нових чланица.
Наиме, тврде дипломате, није више питање пријема нових чланица, него како ће Европска унија функционисати у том повећаном формату. Француска и Немачка су већ основале радну групу која би своја размишљања требало да објави у септембру после чега ће у октобру у шпанском граду Гранади бити одржан самит још увек нејасног француског пројекта Европске политичке заједнице, која је шира од Европска уније. А о „капацитету пријема“ би требало да се расправља на самиту Европска уније у децембру.
Када се у бриселским круговима говори о тој новој идеји „капацитета пријема“ она се обично назива „Европска унија 35“. Другим речима о 35 земаља чланица. А тренутно је 10 кандидата. Пошто Европска унија има 27 чланица то значи да две земље нису у плану. Можда би састав присутних у Атини могао да пружи одговор које би то земље могле да буду.
Реалност је, међутим, другачије и евентуално проширење би могло да наиђе на озбиљне проблеме због билатералних односа земаља.
Као илустрација би могао да послужи и проблем са недоласком Албаније на самит. То је била велика сенка скупа. Албански премијер Еди Рама није био ни позван. Грчка, која је организатор самита, звала је једног његовог саветника али је он одбио да дође. Рама није позван због хапшења Алфреда Фредија Белерија, који је оптужен да је куповао гласове на изборима за градоначелника града Химаре, на југу Албаније, на којима је и победио. Белери је бивши држављанин Грчке и био је на листи странке грчке мањине.
У Атини је било 11 лидера балканских земаља. Нико није био из водећих земаља Европска уније па су од „Европљана“ били само председник Европског савета и председница Европске комисије Шарл Мишел и Урсула фон дер Лајен. Они додуше имају звучне функције али су у реалности више симбол деструкције него моћи.
У наглашеном антируском духу скупа у Атини у најделикатнијем положају је била Србија. Иако Србија није увела санкције Русији, перцепција у политичким круговима Европска уније је да се Србија подршком Декларацији самита ипак сврстала против Русије. Декларација, међутим, има неформални карактер и нема никакву правну важност. Али, савремени политички свет ипак функционише на перцепцији. Приметно је да званични Београд улаже много енергије да објасни и на неки начин одбрани оно што је урађено у Атини што буди многе сумње.
Тога су наравно свесни и у политичкој Србији па се у разним објашњењима дешавања у Атини ипак осећа извесна нелагода. За јавност, али и за организаторе самита, посебно је занимљив лични сусрет председника Србије и Украјине. Председник Србије је изјавио да је са украјинским председником имао добар и отворен разговор о свим важним питањима, како за Србију и Украјину, тако и за цео регион и свет. У амбијенту самита тај сусрет је вероватно било немогуће избећи али остаје чињеница да су се срели. То је такозвани европски пут. У накнадним објашњењима у Београду се покушава акценат ставити на напоре да Украјина не призна Косово.
Ваљало би подсетити да није у интересу Украјине да призна Косово јер се и она бори за очување свог територијалног интегритета. Али, истовремено, Кијев може да буде присиљен да то учини. Наиме, планови Запада за окончање рата у Украјини подразумевају да се Украјина одрекне дела своје територије па би признавањем Косова индиректно пристала на те западне планове. У сваком случају, Зеленски не одлучује о томе.
Али изгледа да се разговарало и још о нечему. Два дана после разговора у Атини Србија се обратила такозваној Кримској платформи, форуму који је председник Зеленски основао пре две године а који заговара „ослобођење Крима највероватније војним путем.“
Премијерка Србије Ана Брнабић је у видео-поруци истакла да Србија није нЕвропска унијтрална у односу на патње и да се „саосећа са Украјином и украјинским народом“. Такође, навела је да жели „да потврди спремност Србије да учествује у послератној обнови Украјине“ и да „жели да нагласи нашу спремност да подржимо Украјину на европском путу.“
Изгледа да перцепција из Атине није само перцепција.
Иза сцене се ипак нешто дешава а Европска унија и Западни самит у Атини, ма како на брзину и слабо припремљен, био је само још једна, макар и неформална прилика да се одржава ниво антируске пропаганде и одржи привид наводног јединства и подршке Украјини и Зеленском.
Атинска декларација само је афирмација политичких ставова Европска унија према Украјини и питању проширења, али суштински не доноси ништа ново. Још једно сведочанство да политичка елита Европска униј живи у свету који више не постоји. Све је то „рачун без крчмара“.
Реалност је другачија. Запад је, то се сада признаје и на самом Западу, пред поразом у Украјини па је тако неизвесна не само украјинска ратничка политика него и судбина Европска униј а тако и судбине европских политичких елита. Са поразом у Украјини нестаје и сва политичка елита губитника.
У политици је као и у животу, све буде и прође. Али увек нешто остане што се не заборавља и за чиме би се могло зажалити.
