Кад падне с власти, Александар Вучић ће завршити у затвору, лудници или гробу. Његов свемоћни кум Никола Петровић неће ни сузу пустити, наставиће да шири своју пословну империју, којом је премрежио целу Србију. Његова улога у корупционашкој власти у Србији је описана у извештајима истражних органа западних земаља. Сигурно је да неће моћи да утекне. Са њим ће отићи, у истој марици, Андреј Вучић, Синиша Мали и они који су му, попут Зоране Михајиловић, омогућили да гради хидроелектране тамо где то није дозвољено.
Многи Вучићеви пријатељи и сарадници искористили су владавину Српске напредне странке за личне интересе, али нико то није радио тако агресивно и похлепно као Петровић. Законска регулатива је мењана како би се ускладила с Петровићевим бизнис комбинацијама, медији су га штитили од истине, а судови су прогонили свакога ко би му се замерио. Статус владара из сенке искористио је да устостручи имовину, направи ланац хидроелектрана у законом заштићеним подручјима и усели се у државну вилу.
Успон Николе Петровића није случајан и није од јуче. За разлику од Вучића, он није тиква без корена. Добру стартну позицију приредио му је тата Радослав Раца Петровић, дугогодишњи директор у државном гиганту Енергопројект. Почетком прве деценије овог века, док је водио Енергопројектову ћерка-фирму у Нигерији, основао је „Еко Енерџи Груп” чија су основне делатности била производња и трговина електричном енергијом.
Од оца је остануло сину
Није познато порекло новца који је у ЕЕГ инвестирао Петровић сениор. Његове колеге тврде да је у Нигерији и Алжиру оштетио Енергопројект, због чега је покренут судски спор у Сједињеним Америчким Државама. Суђење је обустављено због смрти Радослава Петровића, али приживела је „Еко Енерџи Група”. Власничка структура се мењала сто пута, да би по доласку СНС-а на власт контролу над компанијом имали Драган Клисура („Еко Власина”), Вера Ристић (власница Еко Глобала, познатија као ташта Новака Ђоковића) Ненад Ковач („Роаминг Елецтроницс”), док је Никола Петровић директорско место препустио старом сараднику и пријатељу Ненаду Михајловићу. Покојни Радослав је сину у наслеђе оставио и разгранату трговину рибом и воћем, регистровану у Француској, послове у Швајцарској и две печењаре у новобеоградском блоку 64, као и огроман стан у „Ју бизнис центру”, у истој згради у којој је, као министар информисања, стан добио Александар Вучић. Отуд и фама о познанство и пријатељству њих двојице.
Петровић је у интервјуима помињао како је Вучића упознао на кошаркашком игралишту, а онда су се, као комшије, зближили. Међутим, Вучић је причао другачију верзију, која више личи на истину. По његовим речима, с Петровићем га је 2005. године упознао Миодраг Мики Ракић. Представио га је као сарадника Ненада Ковача и Драгана Ђиласа.
У то време, Петровић је обављао директорску функцију у неколико фирми из Ковачевог система „Коефик”.
– Никола Петровић је најбољи млади менаџер у Србији, омогућава ми да живим опуштено, јер се стара о свему у мојим компанијама. Тражим свуда такве менаџере, али их нема – хвалио је Ковач свог пулена.
Заједно су, и то у друштву тадашњег министра Петра Шкундрића, отварали мини-хидроелектране на Власини, још у време владавине коалиције ДС-СПС. Поред посла са београдским „Бус Плусом”, Неша Роминг је сарађивао и са Дарком Шарићем, што је откривено на суђењу нарко-босу. Од раније се знало да је Шарићева фирма „Футура плус”, коју је купио од Станка Суботића Цанета, била генерални дистрибутер Вучићевих дневних новина „Правда”, чији је сувласник био Петровић. Управо је Петровић водио медијску кампању у интересу Суботића, док се налазио под оптужбом за шверц дувана. Уосталом, Вучићев кум није ни крио блискост са Суботићем и његовим консиљереом Владимиром Поповићем, званим Беба.
Сараднике из криминалног миљеа спојио је с њиховим колегама из политике. Петровић је пресудно утицао на Вучићев политички заокрет. Објаснио му је да су идеологија и национални и државни интереси безначајни у односу на личну корист. Предности богатства показао му је на путовањима у иностранство, летовањима у Тоскани и зимовањима у Сент Морицу.
– Није довољно да имаш паре, мораш и да их презентујеш – учио је Петровић радикалског аскету.
Добро је обавио посао. Вучић је из „Јумкових” ускочио у „Таџијева” одела, на руци му је заблистао „Хублот” од 42.000 евра, а приликом пословно-туристичких екскурзија више није хтео да спава у гостинским собама својих познаника, већ у апартманима какви су у „Дорчестеру”, где ноћење кошта више од 3.000 евра.
Пријатељство је прерасло у кумство, и то двоструко. Петровић се јавно заклињао да никад неће напустити Вучића, чак ни кад падне с власти. Додуше, понекад би, после две-три чаше вишка, признавао да му је од Вучића милија певачица Каја. Вучић му то није замерао, њихова љубав је јача од секса.
Ипак, и та веза је неколико пута била на озбиљним искушењима. Први пут је до раскида дошло средином 2015, кад је Вучић спречио измену закона о државној имовини, којим је предвиђена продаја некретнина у власништву Дипоса. Пошто је бацио око на две Дипосове виле, Петровић је тај потез схватио као акт личног непријатељства. Десетак дана није одговарао на Вучићеве телефонске позиве и емотивне смс поруке. Притисак се исплатио. Неколико месеци касније Скупштина је усвојила измену закона, а Републичка дирекција за имовину је објавила оглас о продаји 109 Дипосових некретнина, међу којима је и вила у Улици Београдског батаљона, коју је изнајмљивао Петровић.
– Нећу доставити понуду за куповину куће, а и не знам зашто се то вас тиче. Молим вас да ме више не узнемиравате – рекао је тада Петровић у одговору на новинарско питање.
Опседнуту вилом на Дедињу
Много агресивније је наступио према члановима Агенције за борбу против корупције. У једном саопштењу, Агенција је објавила адресу Дипосове виле у којој живи Петровић. Зајапурен, он је лично дошао да се обрачуна с потписницима саопштења, оптужујући их да су угрозили безбедност његове породице.
У напредњачком стилу, продаја Дипосове имовине је монтирана. Оглас је објављен током новогодишњих и божићних празника 2017. и то само на сајту Дирекције и у „Српском телеграфу”, како би га што мање људи видело. Јавни конкурс је фингиран, пошто су понуде остале тајне, тако да се не зна да ли су прихваћене заиста највеће понуде. Не зна се ни да ли је Никола Петровић купио вилу у којој и данас живи.
Доласком СНС-а на власт, Петровић је постављен на функцију директора Јавног предузећа Електромрежа Србије. Његов избор је споран по више основа, међу којима су најважнији недостатак услова који се односе на образовање и сукоб интереса, пошто се његове приватне фирме баве истом врстом делатности. Петровић је поднео оставку на место директора „Еко енерџи групе”, али наставио је да води своју компанију „Хидро-тан”, која је, између осталог, учествовала у конзорцијуму, који је на оспораваном тендеру добио посао испумпавања воде из колубарског рудника „Тамнава”. Кад су медији, међу којима је први био Магазин Таблоид, указали на бројне неправилности у том тендеру, Вучић је толико жестоко бранио кума Николу да се најтежим увредама обрушио на Мајкла Девенпорта, тадашњег шефа Мисије ЕУ у Србији, и Мају Коцијанчић, портпаролку Европске комисије за политику суседства и преговоре о проширењу, оптужујући их да потплаћују новинаре да таквим критикама руше Владу Србије.
Крајем 2016. године Петровић је напустио Електромрежу Србије. Шта је оставио иза себе, детаљно је, на страницама овог магазина, описао угледни економски експерт Бранко Драгаш.
– Прво што је урадио по доласку на место генералног директора ЕМС-а, Петровић је тражио повећање цене струје. После три одбијена захтева, Агенција за енергетику је дозволила повећање тарифе за 52,4 одсто. Пословни приходи су у 2013. години порасли за свега 27%, а расходи за 37%, што је изазвало пад пословне добити са 1,801 милијарде динара на 920,8 милиона динара, дакле пад од 49 одсто. Следеће године расходи су порасли са 41,9 милиона динара на 228,7 милиона динара, што је раст од 546 одсто. Пословна добит 2016. године пала је са 2,740 милијарди динара на свега 596,8 милиона динара или на 22% пословне добити из претходне године. Вредност уписаног капитала ЕМС-а 1. јула 2005. године била је 516.017.000 евра. У септембру 2011. тај капитал износи 515.788.000 евра, да би га до 2014. кум Петровић смањио за 46,52 милиона евра, иако је компанија константно позитивно пословала. Објашњење за ту хокус-покус економију лежи у Одлуци Владе Србије о промени правне форме Јавног предузећа „Електромреже Србије”, која је постала Акционарско друштво „Електромреже Србије” Београд с уписаним капиталом од 27.048.840.000 динара. План је да се изврши докапитализација за 110 милиона евра, па да 49% компаније припадне посредницима Арапима, који раде за кумове – објаснио је Драгаш.
Никола Петровић је добро обавио задатак у ЕМС-у, припремајући га за продају Вучићевим ортацима из Уједињених Арапских Емирата. Добро за њих, лоше за Србију. Тако се понашао током целог директорског мандата. Чак 26 руководилаца ЕМС-а имало је на располагању службено возило и, по потреби, возача 24 сата дневно, током целе године. Само у 2012. години та возила су потрошила 40.458 литара бензина, што је ЕМС платио 5.958.812 динара. Медији су снимили „хјундаи” са обележјем ЕМС-а у гаражи Тржног центра „Ушће”. У недељном шопингу је била Јелена Матејић, кадар СНС-а, Петровићева тадашња заменица, која га је касније наследила у директорској фотељи. Мудри кум Никола је проблем с ненаменском употребом службених возила решио тако што је наредио да се са њих скину све ознаке ЕМС-а.
Саша Радуловић, лидер покрета „Доста је било”, у септембру 2016. године поднео је кривичну пријаву против Николе Петровића због основане сумње да је злоупотребио службена овлашћења приликом закупа возила на лизинг. Иако сви докази потврђују наводе из пријаве, Тужилаштво за организовани криминал ју је одбацило као неосновану.
Информације о спорним активностима Николе Петровића стигле су и до тадашњег потпредседника Сједњених Америчких Држава Џозефа Бајдена. Шесторо конгресмена га је писмом обавестило о томе да Петровић, у сарадњи са Андрејем Вучићем и Зораном Кораћем, рекетира фирме по Србији. Александар Вучић није смео да се замери Бајдену, али извређао је потписнике тог писма. Једном их је оптужио да су плаћеници Мирослава Мишковића, а други пут да припадају албанском лобију.
Вучић је кума бранио од свих домаћих и страних политичара, судског санкционисања и медијских написа, али није могао од Звонка Веслиновића. Крајем 2016, у Веселиновићевом новосадском ресторану „Плеј” дошло је до сукоба у врху напредњачког ганга. Као да не зна с ким има посла, Андреј Вучић је запретио „краљу српских друмова” да ће завршити у затвору ако не преузме одговорност за рушење зграда у Савамали. Пословично нервозан и нетолерантан на ту врсту притиска, Веселиновић је млађем Вучићу опалио шамар и, са исуканим пиштољем, истерао из ресторана, заједно с Николом Петровићем.
Петровић није кукавица, доказао је то у пракси. Једно време га је нервирао Мирослав Николић Мута, комшија из стана изнад Петровићевог. Славни кошаркашки тренер стварао је буку дрвеним кломпама. Кад је му је досадило, Петровић га је нокаутирао. Такође, знао је и да прими батине. У гаражи исте зграде намерио се на погрешне људе. Уз галаму „знате ли ви ко сам ја”, није им дозволио да се паркирају где хоће. Момци нису знали ко је, па су га добро испребијали. Један од њих, рука му се позлатила, био је Светозар Симовић, бивши помоћник министра полиције.
Без обзира на то што је навикао на физичко насиље, Петровић је тешко поднео инцидент у Новом Саду. Веселиновић је, у страху од освете браће Вучић, побегао на Косово, а Петровић у Америку. Да не би привлачио пажњу јавности, дискретно се повукао с места директора ЕМС-а и дистанцирао од Вучића. Тек касније, кад су медији почели да се баве том темом, Петровић се појавио на председничкој инаугурацији Александра Вучића и то у ложи с Ангелином и Анђелком Вучићем, како би ритуално показали да су и даље у одличним односима.
У пословном ангажману Николе Петровића спорно је све, и оно што је радио званично, а нарочито све што је крио од јавности.
– У ЕМС-у радим 30 одсто, а осталих 70% времена трошим на друге послове који су важни за државу – тврдио је Петровић.
Док полиција и тужилаштво не утврде шта је то радио мимо овлашћења, остаје само да се претпоставља. Зна се да је с Вучићем путовао као члан државних делегација у Немачку, Британију и Русију. Француском глумцу Жерару Депардјеу показивао је макету „Београда на води”. Сведоци тврде да је учествовао и у преговорима о продаји ЈАТ-а Етихаду. Ипак, каква је његова улога у „пословима важним за државу” никад нико није открио.
– Нисмо сазнали који су то послови, али се, на пример, зна да је организовао састанак са дистрибутерима штампе када је постојала идеја да се обустави дистрибуција Магазина Таблоид, који је препознат као највећи непријатељ Александра Вучића – наводи се у тексту недељника „Време” од 8. октобра 2015. године.
Шта то радиш куме ?
Чудно је кумство Вучића и Петровића. Везује их само новац и похлепа.
Према сведочењу Вилибалда Јунцел Ерића, Никола Петровић је успео да за један дан разведе и ожени Вучића. Вилибалду се тај догађај смучио. Никола је натерао суд да за један дан разведе Александра од Ксеније и да га сутрадан ожени са Тамаром Ђукановић.
Али, Александар је вратио кум Николи. Завео је његову жену Мају. Никола је био шокиран када је то открио. Убрзо се развео судски од своје жене, са којом има двоје деце. Упућени тврде да се Петровић, по потреби, виђа у Мајином друштву, на прославама које организују контроверзни бизнисмени.
Миљеник суда
Сваког ко га је поменуо у јавности, Никола Петровић је тужио суду. До сада су донете три пресуде против уредника Магазина Таблоид. Једна је правоснажна а Никола принудно наплаћује од привредног друштва досуђени износ. Неколико тужби су у поступку. Судије поступају са посебном пажњом, да угоде тужиоцу.
Никола је велики пријатељ са Александром Степановићем, председником Вишег суда у Београду и Душком Миленковићем, председником Апелационог суда у Београду. По њиховом доласком на ове позиције, најмање једном недељно су се окупљали у ресторанима који су били под заштитом тајне полиције.
У Виши суд у Београду доведене су специјалне судије које су спремне да згазе сваку новину, ако лоше помену Николу Петровића и његов бизнис. Посебно се истичу Слободан Керановић, Слађана Пантовић, Вланетниа Тодоровић Воркапић и Радмила Радић.
И тужилаштво је спремно да помогне. Тако је заменица тужиоца Милена Димитријевић из Првог основног јавног тужилаштва, након кривичне пријаве поднете против уредника Милована Бркића, да није извршио правноснажну пресуду, послала Бркићу допис којим од њега тражи изјашњење када ће да објави пресуду, која уи односу на њега, није правноснажна. Иако уредник није одговорно лице, тужиља је хтела да заплаши Милована Бркића. Дисциплински тужилац Државног већа тужилаца још није одлучио о Бркићевом, захтеву да се она, због кршења закона, разреши јавно-тужилачке функције.
Човек са дипломом Више пословне школе згрће милионе евра, само захваљујући томе што је био кум Александру Вучићу. на месту вршиоца дужности генералног директора ЕМС-а био незаконито четири године, а када га је довео до просјачког штапа отишао је, остављајући своју заменицу да заступа његове интересе, јер је постао власник већег броја мини хидроелектрана.
Пад Вучићевог режима обориће и Николу. Његова улога у корупционашкој власти у Србији је описана у извештајима истражниг органа западних земаља. Сигурно је да неће моћи да утекне.
А 1. Мржња према Александру Родићу
Никола Петровић се у много тога разликује од Александра Вучића, али једнаки су у мржњи према свима који им се замере.
Кад се први пут узјогунио, објављујући преко целе насловне стране „Курира” оно легендарно „Србијо, извини”, Александар Родић је тврдио да не жели рат, већ само „ограничену битку” с Вучићем. С друге стране, Никола Петровић је хтео рат до уништења „Курира”. Оптужбе су прштале на све стране, да би спектакл кулминирао кад је Пинк објавио медицинску документацију и снимак на коме се види како Александар Корниц, бивши директор „Курира” шмрче кокаин. Уплашен Петровићевим претњама да ће Пинк емитовати сличан снимак с Родићем у главној улози, власник „Курира” је подвио реп и нагодио се с Вучићем.
Да је склопљено примирје, Петровић је сазнао на вечери с Вучићем у „Џерију” и то случајно, од једног сарадника.
– Срам те било, баш си бедник – рекао је Петровић, устао и отишао, разочаран што његов кум није ишао до краја у обрачуну с Родићем.
Вучић се лакше и брже помирио с Родићем, него с Петровићем. Ипак, после неколико недеља дурења, свемоћни кум му је опростио што је бедник.
Арпад Нађ, Таблоид
