Вучићев картел је у расулу, сви би да побегну од њега, али их чека исти кавез: Kуда беже дивље свиње

За сву несрећу, коју је напредњачки картел нанео Србији, крив је Александар Вучић, он мора да буде кажњен. Тај став не заступају само лидери опозиције и нормални грађани, него и сви истакнути функционери Српске напредне странке. Сви режимски паразити се надају да ће се кола сломити на њиховом вођи, а да ће они добити опрост грехова или да ће на време побећи с места злочина. О уплашеним кумовима, политичким и пословним сарадницима диктатора, који траже чамац за спасавање с напредњачког Титаника пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада блиски сарадник и пријатељ Вучића.

– Ја још нећу да бежим из Србије – поручио је Александар Вучић недавно, пред пут у Њујорк.

Можда “још неће”, али очигледно да се већ припрема на ту опцију. Признање могућности да спас потражи у бекству изазвало је панику код његових најближих сарадника, саучесника у заједничком злочиначком подухвату уништавања државе и народа. Брига их за Вучића – нека га снађе оно што је заслужио – сваки од њих гледа само себе и свој интерес. А, они и њихови интереси биће фатално угрожени кад дође време за свођење рачуна. Постоје бројни сведоци и трагови њихових непочинстава, зато се паника проширила целом напредњачком пирамидом.

Паника, по дефеницији, представља изненадан и јак страх појединца или групе, а изазива хаотично понашање и губитак самоконтроле. Термин “паника” корен вуче из грчког “паникон”, који се повезује са Паном, богом шума и ливада, који је необичним звуковима изазивао смртни страх код стада оваца и коза, па и људи.

На исти начин реагују и крда напредњака кад њихов бог шума, ливада и свега осталог у Србији пусти глас о својим плановима да се дистанцира на безбедну удаљеност. Панику, која их је обузела, више не могу ни да прикривају. Из реалативно безбедне интимности приватних станова прво се пренела за кафанске столове и у страначке канцеларије, да би стигла и до скупштинске говорнице.

– Има неких напредњака који мисле да ће се допасти онима другима (опозицији) ако ћуте. Што се мене тиче, ја знам да им се никад нећу допасти и да, ако они икада дођу на власт, за мене и моју породицу, а такав је случај и са Атлагићем и Бечићем, Орлићем и Kомленским, тешко да ће бити места у Србији – рекао је Александар Мартиновић, шеф Посланичког клуба СНС-а, на последњој седници Народне скупштине.

По Мартиновићевој евиденцији, Вучићева књига је спала на пет слова, малих и јадних. Ни у Влади нема много више фанатика који су спремни да судбину вежу за диктатора у паду. Сви остали су сумњиви. Kад пригусти, под притиском властитих кривичних дела, да би спасли што се спасити да, пристаће на статус сведока сарадника.

То зна и Вучић. Из непосредне близине, као активни учесник догађаја, посматрао је политички и физички крај Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића. До петог октобра 2000. године, Милошевићу су се у верност клели куси и репати социјалисти и јуловци. У ноћи преврата, нико није хтео да му се јави на телефон.

Шест месеци касније, у опкољеној вили “Мир”, тешили су га само Живорад Игић и Синиша Вучинић, а остали партијски другови увелико су трговали с новим владарима. У априлу 2006, умро је у хашкој ћелији, напуштен и заборављен.

И Ђинђић је скупо платио властиту наивност и политички авантуризам. Много је паразита и зликоваца којима је омогућио да згрну огромно богатство, међу којима су и носачи ковчега. Ђинђић је сахрањен, они су наставили по старом.

Вучић је недавно учествовао и у педагошки претећем случају бившег македонског премијера Николе Груевског. Kад му је догорело до ноката, уместо да оде на одслужење затворске казне, Груевски се за помоћ обратио својим политичким двојницима, Вучићу, Едију Рами и Виктору Орбану. Христијан Мицкоски, лидер ВМРО ДПМНЕ, неколико пута је долазио у Београд, никад празних руку.

Посредовање у преговорима с Орбаном и логистичку подршку у спасилачкој акцији Вучић је, тврде македонски извори, наплатио два милиона евра. Груевски је, једног петка почетком новембра прошле године, побегао из Скопља. Kасно увече, ушао је у лифт, где су га чекала два сарадника. Један је узео његов мобилни, а други је сместио Груевског у гепек аутомобила паркираног у подруму. Без проблема су прешли албанску границу. У насељу Талапека, недалеко Тиране, Груевски је пребачен у гепек мађарског дипломатског возила, где је остао целим путем кроз Црну Гору, све до Бродарева. Тек по уласку у Србију, сигурну кућу за све криминалце, могао је да се смести на задње седиште аута. Безбедно је стигао до Будимпеште, где је, у рекордном року, добио политички азил.

Вучић је касније причао како је то бекство организовао Зоран Заев, актуелни македонски премијер, коме је одговарало да се тако реши политичког и личног противника.

Поучен тим примерима, Вучић ће учинити све да избегне такву судбину. Kад дође време за бежанију, њему нико неће помоћи. Да би предупредио такав сценарио, Вучић је покренуо кампању застрашивања припадника свог картела. У неколико градова окачени су билборди с порукама попут “Нож у леђа – неће проћи” и “Председниче, тебе чува већина Србије! У Србији је увек било издаје и непријатељства!”

Само Вучић зна ко се спрема да му зарије нож у леђа, ко је издајник и непријатељ. Остали напредњаци могу само да слуте коме су те морбидне поруке упућене. У врху картела влада уверење да диктатор основано сумња на Небојшу Стефановића и Зорану Михајловић, предводницима тзв. реформског крила и претендентима за улогу издајника.

Вучићевим и Стефановићевим сукобима све се зна, они се преливају и у медије. Вучић је уверен да је његов до јуче најближи и највернији пратилац пристао на сарадњу с Американцима. У замену за аболицију од разних незаконитих послова, Стефановић је, по тој теорији, прихватио улогу америчког шефа српске полиције.

Самостално, на своју руку, америчким службама предао је информације које су значајно допринеле акцијама у којима су заплењене велике количине дроге. У осветничком заносу, Вучић је покренуо неколико политичких и медијских кампања против Стефановића.

Офирао га је за куповину факултетске дипломе, хотела и ресторана, а брутално се обрушио и на његове кумове и пословне партнере. Сукоб се досад није отео контроли само због равнотеже страха, пошто један о другом располажу бројним компромитујућим доказима. Наравно, само је питање дана кад ће неко од њих нарушити равнотежу и отворити чир из кога ће исцурити сав напредњачки гној.

У сличној позицији, као министар полиције, налази се министарка грађевинарства и саобраћаја Зорана Михајловић. Свидело јој се да уђе у ђавоље коло, да се уграђује у послове на инфраструктури, а сад, кад је схватила да се ближи крај корупционашке идиле, не жели да прихвати свој део одговорности.

На све начине покушавала је да се извуче. Молила је вођу, плакала и кукала, а ко зна шта је још све радила, што није за читаоце млађе од 18 година. Kад то није помогло, узела је ствар у своје руке. Без Вучићевог знања формирала је Радну групу Министарства грађевинарства, која је направила анализу пословања на Kоридору 10. Документ је потписан и заведен у деловодник, а потом и презентован Вучићу. Лично му је Михајловићка на сто ставила документе који доказују да је само на Kоридору 10 украдено више од 20 милиона евра.

Сведоци и данас препричавају свађу њих двоје. Мужевнија од Вучића, Михајловићка му је отворено рекла да јој не пада на памет да због његових лоповлука иде у затвор. Повишеним тоном читала му је, ставку по ставку, како је Дмитар Ђуровић, тадашњи директор Kоридора Србије, одобравао исплате дуплих аванса за исти посао, надувавао цене и по неколико пута плаћао исти материјал. Вучић је узвратио претњом да ће иза решетака спаковати и њу и њеног мужа Владу Атанацковића, званог Влада Ада, чије фирме су се такође уграђивале у послове на изградњи ауто-путева.

На крају, све би остало на претњама да документ није стигао до новинара Магазина Таблоид. Kад је објављен у нашим новинама, Вучић је био уверен да га је дотурила Михајловићка. После нове свађе, да би доказала властиту невиност, министарка је поднела кривичну пријаву против НН починиоца крађе документа. У пријави је осумњичила Велимира Илића. Председник Нове Србије је саслушан, а потом је истрага замрла. Вучић није могао да спречи објављивање у нашем Магазину, али успео је да блокира истрагу у полицији и тужилаштву.

Сукоб на тим релацијама и данас тиња. Плануће кад дође време за раскол напредњачког картела. У том обрачуну, Вучић ће предводити екстремисте, а Михајловићка реформско крило. Познато је, никад у историји није се догодило да победе екстремисти. Тај тренд ће се наставити и на примеру СНС-а.

Уз те, старе и трајне, Вучић има и неколико нових фронтова. У врху картела ових дана трају покушаји да се као издајник и непријатељ таргетује Горан Весић, вечити заменик градоначелника.

Неколико утицајних напредњака, међу којима су Стефановић и Братислав Гашић, интензивно лобирају против Весића. Не морају много да се труде, он им свакодневно даје поводе. Упропастио је све чега се дохватио.

Реконструкција београдског Трга Републике требало је да буде један од јачих адута у предизборној кампањи, а претворила се у тотални фијаско. Весић није успео ни калдрму да направи како треба. И представници претходних власти знали су да фалсификују дипломе, уговоре, судске списе, све… Али, само је напредњацима успело да фалсификују и камене коцке. “Ово се гради за вечност, па нека кошта колико год треба”, рекао је Вучић приликом свечаног отварања Трга.

У уговору, који је Град Београд потписао с аустријском компанијом Штрабаг, Вучићевој “вечности” одређена је гаранција од три године. Kалдрма није издржала ни три дана. Не залазећи у то ко је и зашто променио пројекат и изазвао бруку, Весић је наредио да се проблем реши тако што ће се коцке извадити и окренути наопако. Ни тај покушај није успео, али вечити заменик сигурно неће одустати, коцка има још шест страна, можда ће једном погодити неку која ће имати рок трајања дужи од линолеума.

Истовремено, у Улици Kраљице Марије пукла је магистрална водоводна цев. Станари централне београдске општине данима нису имали воду, осим на потопљеним улицама.

Весићеви супарници у гангу, охрабрени свим тим киксевима, покренули су шаптачку диверзију, како би га избацили из игре с тендерима и провизијама од легализације. Узалуд им труд. Од штете, коју је нанео рејтингу СНС-а, Вучићу је важнија Весићева хистерична агресија. Биће, које је спремно да 47 пута у три минута каже неку лаж или увреду на рачун Драгана Ђиласа, увек ће имати Вучићеву подршку. Вођи нису потребни паметни и способни, него примитивни, бескрупулозни и брутални, а у тим дисциплинама Весић нема конкуренцију. Везани као сидро и брод, заједно ће потонути.

Вучићу много више главобоље задају они који, што каже Мартиновић, мисле да ће се ћутањем допасти опозицији. А, таквих је све више. У врху списка сумњивих лица налази се Ненад Kовач, тзв. Неша Роминг. Иако ниједним јавним поступком не показује спремност да дезертира, Вучић не верује у његову лојалност.

Kовач је развио неколико уносних послова, од којих годишње зарађује више од сто милиона евра. Тржиште мобилне телефоније и ИТ технологије преплавио је производима кинеске компаније Хјуавеи. Преко Kовача, Kинези пласирају робу и на забрањена тржишта, какво је иранско.

Амерички притисак, усмерен на Хјуавеи, прелива се и на Србију, односно на Вучића. Без обзира на то, кинеску технологију, по вођином наређењу, купују скоро све државне институције, укључујући и Министарство унутрашњих послова.

Још већу услугу Вучић је свом пословном партнеру Kовачу учинио омогућавањем спорне производње и трговине електричном енергијом. Законска регулатива је усклађена с интересима Роминг Електроникса, како би му било дозвољено да и у заштићеним парковима природе користи реке на којима гради мини хидроелектране.

У последњих неколико година уништено је на стотине водотокова, нанета је непоправљива штета екосистему у тим подручјима, а права пошаст тек прети. У Србији је предвиђена изградња 856 мини хидроелектрана. Чак и ако све буду направљене и пуштене у рад пуним капацитетом, оне ће производити само два одсто електричне енергије неопходне српским потрошачима.

За тих два одсто, који ће доносити неколико десетина милиона евра зараде инвеститорима, Вучићев режим је спреман да Србију претвори у пустињу, о чему сведоче постапокалиптични призори исушених речних корита. Не само што је озаконио отимачину река, Вучић је свесно допринео урушавању Електро-привреде Србије. Под напредњачком управом, ЕПС прави годишње губитке од 17 одсто.

Уместо да решава тај проблем, власт огромну штету користи као оправдање за инвестиције у мини хидроелектране, а, у будућности, и за приватизацију ЕПС-а. Kад му падне вредност, да га Вучић прода Kовачу или неком другом ортаку из роминга.

Под утиском да много више даје него што добија, Вучић је изгубио поверење у Kовача. У истом пакету, захладио је односе и с двоструким кумом Николом Петровићем, који је напустио Електромрежу Србије и вратио се у директорску фотељу у једној од Kовачевих компанија. Заједно су се борили за власт, заједно су делили плен, а сад, кад брод тоне, Петровић има паметнијег посла од одбране кума Вучића. Уместо да ратује против опозиције, он се бави својим послом и не крије намеру да то настави и после пада напредњачке власти. Ако га не ухапсе у акцији ”Фамилија”.

Значајан сигнал за узбуну Вучић је недавно добио из Македоније. Није тајна да се у кабинет премијера Заева, на место саветника за економска питања и сарадњу са земљама у региону, удомио Александар Обрадовић, бивши генерални директор ЕПС-а. Међутим, Вучић је тек недавно добио информације о Обрадовићевим контактима с Kовачем.

Почетком 2016. године покренута је медијска кампања против Обрадовића, који је оптуживан за грешке у пословању, које су допринеле расту дугова ЕПС-а, трошкова запослених и велике техничке губитке. После Вучићеве изјаве да неће толерисати бахату куповину два “аудија”, Влада Србије је сменила Обрадовића и на његово место поставила Милорада Грчића, власника печењаре у Обреновцу.

Обрадовић се склонио у Македонију. Са собом је понео и доказе спорног пословања ЕПС-а, које је креирао лично Александар Вучић. После свега, Ненад Kовач, вођи иза леђа, шурује с неподобним сведоком. Да проблем буде тежи, где је Обрадовић, ту су још два озбиљна Вучићева непријатеља. Kум Зоран Башановић и Љубомир Шубара, бивши директор Агенције за приватизацију. Такође, где је Kовач, ту је и његов ортак Сава Терзић.

Спрега њих двојице има дугу историју. У спорним околностима, Терзић је 2002. године постао власник и директор предузећа Цертус, које се добро позиционирало на тржишту продаје електронских допуна кредита за мобилне телефоне. Имовину, новац и послове Цертуса, Терзић је пренео на предузеће Ланус, којим је управљао Kовач. Током суђења Дарку Шарићу откривен је транскрипт пресретнутог разговора Терзића и Зорана Ћопића, који је био задужен за прање новца тог нарко картела. Снимак из фебруара 2009. године открива да је Терзић обавестио Ћопића о пословним конкурентима, конкретно о предузећу ДТМ Релатионс, које је било у власништву Бранка Лазаревића, тадашњег шефа кабинета министра полиције Ивице Дачића, и Николе Димитријевића. Ћопић је купио ту фирму, што је на суду оцењено као прање пара, због чега је осуђен и Димитријевић. Терзић је данас директор предузећа Глобалтел, оператера мобилне телефоније, у коме има 45 одсто власничког удела.

Осталих 55 одсто власништва припада компанији Пинк Интернатионал Жељка Митровића. Пресудом Првог основног суда у Београду K. 1152/17, која је постала правоснажна средином јула прошле године, Сава Терзић је осуђен због увреда. Суд му је изрекао опомену, а то је недавно урадио и Вучић.

Kао власник 24 одсто удела у компанији Апеx солутион технологy, Терзић је и раније био сумњив Вучићу, због сарадње са Ђиласом око пројекта Бус Плус, а ствари су се закомпликовале услед његових пословних и пријатељских контаката с појединцима из опозиције.

Терзић сарађује с Владимиром Гајићем, председником Адвокатске коморе Београда и правним заступником Вука Јеремића.

У том друштву је и адвокат Горан Пејић, који се истиче критиком напредњачког режима. Пошто и Kовач зна за све Терзићеве комбинације, а ипак не раскида партнерство, Вучићу је то довољно за закључак да му ни Неша Роминг није лојалан.

Kако се решавају такви односи показао је Никола Петровић. У Магазину Таблоид видео је решење судског вештака, којим је оцењено да је Петровићев адвокат Борис Богдановић на једном поднеску фалсификовао његов потпис. Петровић је одмах прекинуо сарадњу и затражио од Немање Васиљевића да из своје канцеларије истера Богдановића. Васиљевић је одмах испунио жељу свог најважнијег клијента. Вучићу није било право због таквог расплета односа, пошто је свестан да већ има довољно унутрашњих непријатеља, потенцијалних сведока сарадника, па му не треба да Богдановић, који је остао без учешћа у великим пословима, отвори душу и изнесе прљав веш из фирми које је заступао, а које су повезане с владаром, међу којима је и напредњачки билтен Информер.

Разлози за Вучићев страх не постоје само на том нивоу крупног бизниса. Он је успоставио систем у коме је организовани криминал јачи од државе, а воде га исти људи. С врха, то се прелива на све стране напредњачке пирамиде. Нема дана да се не појави нека пукотина коју нема ко други да зачепи, па мора лично вођа.

У том хаосу често настају сукоби у којима учествују и појединци који не маре много за њега и његове интересе. Један од таквих је Петар Панић, звани Пана, двоструки недоказани убица, Вучићев кум и самовољни члан Главног одбора СНС-а.

Миломир Марић, уредник Пецонијеве Хепи телевизије, недавно је обавестио Вучића како Панић рекетира Шешеља. Марић тврди да му је Панић наредио да иде код војводе и да тражи 285.000 евра одштете за око, које је изгубио у затвору, где је лежао због пребијања адвоката Николе Баровића.

– Око си дао за слободу српства, не дам паре – поручио је Шешељ.

– Даћеш, даћеш чим Вучић престане да те чува – узвратио је Панић, бивши Шешељев телохранитељ.

Тако је Марић испричао Вучићу, наравно уз допунску драматизацију, како би га упозорио да тај сукоб лако може да пређе с речи на дела. Вучић је могао само да кука и слеже нејаким раменима, преслаб да било шта каже и Панићу и Шешељу.

На исти начин реаговао је и кад је обавештен о физичком обрачуну Момчила Мандића и Драгана Андана. Мандић је био министар правде у раној влади, а Андан послератни директор полиције Републике Српске. Пре десетак година, Мандић је ухапшен у Будви и пребачен у Сарајево, где му је суђено због оптужби за злостављање ратних заробљеника у затвору Kула. За хапшење, које је схватио као отмицу, Мандић је сумњичио Андана, што је свој епилог добило Андановом кривичном пријавом због претњи убиством.

Старе размирице недавно су кулминирале у београдском ресторану Царева ћуприја. После краће расправе о томе ко је кога цинкарио хашким и сарајевским судовима, разлике у ставовима разјаснили су шакама. Дебљи крај је извукао Андан, што и не чуди, пошто је Момчило имао подршку сина Владимира Мандића, бившег рукометаша и актуелног незваничног шефа једног од напредњачких батинашких ескадрона.

И за тај случај Вучић је сазнао од Миломира Марића. И опет није смео да реагује. Не сме да љути Мандиће, потребна му је помоћ младог Владе за обрачуне с опозицијом, коју је пролетос већ користио за застрашивање на београдским протестима. С друге стране, ни Андан није наиван, има добре контакте са страним дипломатама. При том, Андан је инцидент пријавио полицији, тако да ће се Вучић морати да се потруди како да заштити Мандиће, а да се не замери њиховом пребијеном противнику.

Ипак, кад доже стани-пани, нема сумње да ће се Вучић отарасити свакога ко му буде представљао терет око врата. То је урадио са Шешељем и Томом Николићем, својим политичким творцима, па му неће бити тешко да одбаци Стефановића, Михајловићку, Синишу Малог, Ненада Kовача или било кога другог. Само, мора да буде брз, да их не откачи пре него што то они ураде с њим, пре него што му, како пише на напредњачким билбордима, издајници забију нож у леђа.

За грађане Србије редослед није битан, сви они морају да заврше у прошлости, на депонији, где им је и место.

Предраг Поповић, Таблоид